Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ липљански г. Доситеј служио је 3. новембра 2023. године у цркви Светог апостола и евангелисте Марка помен деци и младима пострадалим пре шест месеци у београдској Основној школи „Владислав Рибникар” и младеновачким селима.
Том приликом, беседио је протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског:
– Христос васкрсе! Бог је љубав и који у љубави пребива у Богу пребива и Бог у њему. Исти тај Бог у кога верујемо и чије име наш народ вековима исповеда срцем и живљењем према Христовом сведочењу јесте Бог живих, а не Бог мртвих. У покушају да разреши животне недоумице и ублажи тегобу свакодневнице Њему се Свети цар Давид хиљаду година пре Христа усрдно обраћа речима које и нас данас и увек доводе овде: Подижем очи своје – вапије он – ка горама одакле ми долази помоћ. Помоћ је моја од Господа који је створио небо и змељу. Храмови, манастири црквишта, гробља за нас јесу горе, тј. најузвишенија места земље, јер само са њих човек може да унутарњи вид, ослоњен на помоћ Божју, усмери даље од смрти и дубље од гроба. Знам да се питате, као и сам, шта рећи на тему смрти и како приступити тајни загробног живота а да то има смисла, поседује ваљан садржај и пружа утеху.
Сва људска мисао у свим сферама човековог духа кроз историју трага за задовољавајућим одговором. И ми смо у том броју. И нас је иста тежња окупила овде, под сводове цркве Светог Марка на Ташмајдану, да се изнова и опет вратимо теми живота и смрти, страшном страдању наших непрежаљених: Ане, Софије, Бојане, Андријане, Катарине, Маре, Еме, Андрије, Ангелине и Драгана, који су страдали овде, у комшилуку, у Основној школи Владислав Рибникар, као и они који су у Младеновцу недужни платили главом, а то су: Немања, Лазар, Марко, Александар, Никола, Далибор, Милан и Кристина.
И кад се овако нађемо пред лицем Божјим и пред лицима једни другима, иамо необично велику шансу да сједињени у вери, нади, љубави и молитви пронађемо свој пут, као што га је открио Шантић и спознала Исидора, која се стиснутих песница и зуба у ташмајданској цркви безгласно, али ватрено, молила: Знај, Господе, стићи ћу камо сам пошла, доћи ћу Ти! Бићу пред Тобом међу последњима, најситније смлевенима, маглено сивима, такорећи осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер ми је пут један.
За хришћане нема значајније истине од чињенице да је превечни Син Божји постао сином људским, да је постао човек у маленом месту Витлејему код Јерусалима, и да оно што је Њега пратило од доласка у историју јесте мучеништво и страдање. Његова колевка је чудом Бојжим заобиђена да и он није пострадао, јер у време када се родио пакао је отворио своја уста и прождрао многу невину децу у Јерусалиму и околини у потрази за Њим, Сином Божјим и сином људским. Сваки дан је живео у знаку страдања све до оног најсташнијег на Голготи, на крсту, када испод крста Његова Мајка, оличење боли свих родитеља, стоји и, како каже црквени песник, срце јој се цепа под крстом молећи се да Њен Син живи и да Она постоји уз Њега. И Он кроз неколико тренутака заклапа своје очи и предаје Дух свој Оцу, пролази најстрашнију тајну смрти да ми људи не бисмо могли поднети приговор: Не знаш ти шта значи страдати! Он је најстрашније страдање поднео апсолутно невин као и ова наша деца у Рибникару и у околини Младеновца.
Ми смо се сабрали данас да себи поставимо питање да ли смо приметили да је од тог трећег маја до данас над нашим градом као нека сенка туге, нешто што нам заклања радост сунчану и што нас враћа теми смрти, небезбедности, страдања невиних. И као да у свему томе не осећамо и сами бол најближих, наравно не у тој мери – немогуће је. Међутим, свако ко се уживи да је његово срце намењено свим људима без обзира на веру, без обзира на боју и на нацију, а у том броју најпре су и најдоступнији и најпријемчивији за љубав сваког човека управо они најмлађи – деца, свако од нас је тада сведок да ово суочење са смрћу која нас је задесила, кроз страшно искуство стадања наших најмилијих чија смо имена овде неколико пута поменули, управо нам говори да треба сваког дана себе да подсећамо колико ми сами вредимо, колико је људски живот вредан, колико је на цени и људска смрт. То се најбоље види када неко по људским мерилима пре времена оде одавде, као што је случај са овом децом нашом. Када старији човек оде кажемо: Било је природно, јер се полако, како човек стари, у њему гаси овај биолошки живот. Међутим, то не значи да његов живот престаје, браћо и сестре! Управо због те чињенице смо сабрани, јер Христос, који је предао дух Оцу на крсту и заклопио очи пред Матером, Он кроз свега три дана устаје из горба и показује нам да је живот јачи од смтри, да је љубав јача и моћнија од сваке мржње, да нећемо поклекнути пред паклом који је разјапио своја уста и овде код нас у Београду пре шест месеци, него да смо заувек опредељени за љубав и да срца вољених и када престану да куцају не престају да воле. Иако су најближи најтужнији и ми смо погођени том чињеницом јер смо људи, јер и ми имамо једни друге, јер и ми имамо оне које волимо, јер никада није време за растанак са онима које наше срце љуби више од свега, знајућчи да овде на земљи и на небу нема ништа вредније од друге личности, од личности човека и од личности Божје.
Подсећајући се свега овога ми, иако тужна срца, знамо да се сви ови наши драги пострадали Богу моле за њихове најмилије, знамо и да ове молитве наше нису узалудне, да су оне вапај Господу да нас на земљи уразуми да ценимо животе једни других, да не атакујемо на слободу другог, да љубављу овај свет препорађамо колико је нама могуће, да на свом плану, у средини у којој живимо, на тај начин проповедамао веру наших предака.
Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије тренутно је на путовању које је раније заказано. Иако је у обиласку нашег народа и благоверних у Јужној Америци, он је и данас са нама као и сваког предходног дана протеклих шест месеци. У молитви и у очинском расположењу он данас шаље загрљаје свима који су најтужнији, првенствено родитељима, браћи и сестрама, онима који су остали без својих најмилијих и каже им: Нисте сами! Нисмо усамљени у овом свету који се уротио у последње дане против нас. Са нама је Христос Господ који је поднео сво најсликовитије страдње које може човек поднети на земљи. Он нам шаље утеху. Он нас упућује да љубимо једни друге. Он са крста поручује да опростимо свима који чине зло, јер не знају шта раде. Он нас на тај начин упућује да живимо за љубав, али и да будемо спремни и да умремо за љубав.
Нека молитве свих светих, а и од нас живих на земљи, на челу са молитвама нешег Светејшег Патријарха, буду уједињене у нади на вечни живот, у чврстој вери да је Господ Христос укинуо границе међу световима и да за Њега не постоји овај и онај свет, него је све један живот. Зато су у праву они који кажу да је живот један. Нека те речи, та молитва и то наше настројење буду свима нама утеха, да знајући свој пут – да нам је један, као што је Исидора рекла – идемо у сусрет онима који су страдали, јер се не зна ко је већи мученик: они или ми који смо остали овде да живимо без њих, а нарочито њихови најмилији. Зато верујући у живот вечни који нам Христос доноси, још једном исповедамо да је љубав јача од мржње и да је живот моћнији од смрти.
Нека Христово Васкрсење победи у овој деци која су жртва која нам отвара очи и опомиње све нас да вреднујемо животе једни других, да ценимо другога више од себе да бисмо могли тако отрежњени и себе поставити на своје место, а не да егоизам управља нашим животима. Тада неће бити довољно љубави за другога, а та превелика љубав према нама самима одрубиће нам нашу духовну главу, биће нам на погибао. Зато све изнивелисано у љубави Хростовој, који је дошао овде и поднео крст и страдање за све нас, још једном вапијемо: Господе, прими нашу децу, нашу браћу и сестре, који су одавде изненада отишли и подсетили нас да се не зна када ће доћи тренутак у којем ћемо и ми поћи. Дај нам снаге да будемо Твоји, да будемо њихови, оних који су невини пали пре шест месеци, и да одговорно сваки наредни дан у животу живимо да бисмо и када умремо били живи. Амин.
Извор: Инфо-служба СПЦ
