Мисија Руске заграничне цркве у Пакистану основана је пре дванаест година, али је о. Јосиф Фарук и даље једини свештеник ове Цркве, иако постоје свештеници других јурисдикција. У интервјуу је објаснио зашто људи других вероисповести прихватају свето Православље и како мисија живи у тешком окружењу у једној неправославној земљи.
—Драги оче, да ли је опасно бити хришћанин, посебно православан, у Пакистану?
—Да, опасно је бити хришћанин у Пакистану, а посебно православан. Они страдају, имају невоља и тешкоћа, јер су у Пакистану екстремистичке групе веома моћне. Међутим, ми тамо живимо, јер је ово земља у којој смо рођени. Волимо своју земљу, волимо Пакистан. Хришћани нису злочинци, ми не говоримо ништа против државе и Устава. Поштујемо све законе и ценимо своју државу.
— Претпостављам да сте рођени у исламу пошто је Пакистан претежно муслиманска земља?
—Не, рођен сам у хришћанској породици која припада другој вероисповести. Наши преци и праоци су прихватили различите вере: хиндуизам, сикизам и ислам. Порекло хришћанства у Пакистану је веома древно. Дошло је с британском владавином, мада неки историчари тврде да је у нашу земљу дошло проповедањем светог апостола Томе.
—Које су карактеристике живота и рада хришћанске мисије у муслиманској земљи? Које су разлике?
— Ми смо хришћани, али је веома тешко држати се православног хришћанства у Пакистану. Прво, пошто је само Православље истинска вера, морамо се држати свега онога чему су нас учили и шта су нам предали свети Оци васељенских сабора. Морамо да поштујемо сва правила и предања православне вере.
Осим тога, имамо неких тешкоћа, на пример, зато што се држимо старог календара. Прослављамо Божић и друге фиксне празнике по старом календару, док светло Васкрсење светкујемо према источној пасхалији, а држимо постове одређених дана, док припадници других вероисповести не посте. Овдашњи људи не познају историју Цркве и црквена предања, па нису ни свесни истинског учења Источне православне цркве – Мајке Цркве, тако да ми понекад парохијани дођу и кажу: „Оче, ови други говоре то и то“. Одговарам им: „Не узбуђујте се због тога — ми се држимо светог Православља“.
Све у свему, људи у Пакистану поштују свето Православље, воле наше традиције и цене поштовање светих икона и начин на који служимо Литургију. Све то дирне њихова срца и често ми приђу и кажу: „Оче, то помаже нашем духовном животу“.
—Када људи, обични Пакистанци, сазнају да сте православни свештеник, кажу ли да сте чудак?
—Не, никако. Водимо ову мисију последњих дванаест година, и људи препознају нашу цркву и знају да смо православни хришћани. Препознају моју свештену одећу, моју црну мантију, и одмах схвате: А, ово је православни свештеник!
—И да будем отворен, зар није тешко, па чак и опасно бити хришћанин у муслиманској земљи?
—Да, тешко је бити православан у неправославној земљи у којој већина припада другим религијама и вероисповестима. Имамо веома малу православну заједницу и повремено се суочавамо с проблемима. Међутим, бројчано растемо из дана у дан, уз благослов Божји и уз помоћ Пресвете Богородице. Превео сам Божанску Литургију светог Јована Златоуста, православне молитве и катихизис на урду језик како бисмо их читали на свом матерњем језику. Имамо недељну школу и проповедамо свето Православље у појединим областима Пакистана, а и верници других вероисповести позивају ме да проповедам код њих. Онда би неки од њих постали катихумени/оглашени, проучавали би Православље и после шест месеци или годину дана крстио бих их.
— Већ сте почели да одговарате на моје следеће питање. Како живите у Вашој мисији и како општите са окружењем?
— Веома смо пријатељски расположени према другим хришћанима и нашим суседима муслиманима. Немамо проблема с њима. Све је у реду.
— Какав је свакодневни живот мисије?
—Сваког дана док радим у канцеларији, долазе ми људи с различитим питањима. Понекад желе да добију извод из матичне књиге рођених или ме моле да одем у болницу и помогнем некоме болеснику. Помажем им приликом набавке лекова или пријема у болницу. Траже помоћ када имају проблема, на пример, у грађанским судовима, па одлазим тамо с њима. Ако желе да нађу посао, покушавам да им пронађем неко радно место. Такође помажем нашим млађим парохијанима да се упишу у школу или на факултет. То је мој свакодневни посао.
Наравно, богослужимо. Обилазимо вернике увече, јер је веома важно да живе чврсто у вери. Сваке суботе служимо бденије, а сваке недеље ујутру свету Литургију. Све велике празнике прослављамо заједно. Уз то,
сваког дана много путујем, јер је важно посетити наше четири мисијске станице у Пакистану.
— Поменули сте недељну школу…
—Да, имамо недељну школу и центар за образовање жена хришћанки и девојака. Сваке вечери уче да читају и пишу; уче и православне молитве. Такође, похађају курсеве веза и шивања. Овај центар је отворен за све жене, па и за припаднице других хришћанских вероисповести.
—Како су Ваши парохијани постали православни и зашто су пришли руској цркви?
—Од тренутка када смо започели прве мисионарске православне студије 2010. године, проучавали смо разлике између Православне цркве и других конфесија. Наиме, када људи слушају наше православно учење, могу да запазе разлике. Привукли смо много душа, које су нашле истинску духовност и истинску снагу у Православној цркви. Видели су како волимо Пресвету Богородицу, како прослављамо празнике и како поштујемо иконе. Запазили су истинску побожност у којој нема ничег извештаченог. Људи воле ово, грле свето Православље, јер знају да у Православној цркви никада не уносимо новотарије у богослужења као друге Цркве. Свиђа им се како побожно улазимо у цркву, како целивамо иконе, клањамо се, то што имамо свеће и тамјан — толико тога. И људи не желе да се врате на старо.
— Каква подршка је потребна Вашој мисији и како Вам могу помоћи људи, на пример, из Русије?
— Да, Руси нам могу помоћи слањем мисионара у Пакистан и финансијском подршком. На нивоу владе, могу разговарати са пакистанским властима и говорити им да морају штитити хришћане и помагати им у Пакистану. Наша власт има плацева, па један од њих може уступити православној заједници да подигне православну цркву.
Такође, молимо наше љубазне добротворе да помажу, јер су нам потребна средства за изградњу парохијско-административног дома и великог храма. До недавно смо имали мали молитвени дом. Сада смо га, по благослову митрополита Николаја, преуредили у свети храм како би верници могли да прате богослужења по истинском предању Православне цркве.
Дмитриј Злодорев
разговарао са о. Јосифом Фаруком
(Fr. Joseph Farooq) 20.9.2023
Са енглеског превео:
протођакон Радомир Б. Ракић
