Преподобни Јован Дамаскин: Рационалан доказ о Светоме Духу
Потребно је, међутим, да Логос има и Духа Светога, јер ни наш логос није лишен духа. Али је у нас, опет, дух нешто друго у односу на нашу суштину; то је удах и кретање ваздуха, удахнутог и испуштеног ради одржања тела, који за време изговарања речи постаје глас разума (логоса) који у себи пројављује силу разума. А што се тиче једноставне и несложене божанске природе, да постоји Дух Божији морамо благочестиво признати, јер Логос Божији није недостатнији од нашега логоса, и није благочестиво замишљати Духа Светога као нешто страно и туђе што споља улази у Бога, као што је то у нас који смо сложени. Али, као што, чувши учење о Логосу Божијем, нисмо га схватили као безипостасног, нити да се стиче вежбањем, нити да се произноси гласом, нити, пак, да се разлива и расипа у ваздуху, него смо га појмили као суштински постојећег, који има слободну вољу и који је делатан и свесилан, тако и сазнавши о Духу Божијем који прати Логоса и открива Његову енергију, не схватамо Га као некакав безипостасни дах – јер би се величанственост божанске природе сводила на ништавност уколико би се сматрало да је њен Дух сличан нашему духу – већ Га схватамо као суштинску (осуштаствљену) силу, са посебном личном ипостаси, која из Оца происходи и у Сину почива и објављује Га. И није могуће раздвојити је од Бога, у коме пребива, нити од Сина, кога прати, нити је могуће да се разлива ка непостојању, него, по подобију Логоса, ипостасно постоји као жива, слободне воље, самопокретна, делатна, која свагда жели оно што је добро и за сваку намеру има снагу своје воље за пратиоца, и која нема ни почетка ни краја. Јер Отац никад није био без Логоса, нити Логос без Духа.
Тако, с једне стране, јединство по природи укида јелинску заблуду многобоштва, а са друге, пак, прихватањем Логоса и Духа оповргава се дог Јудеја, те од сваке јереси остаје корист: наиме, од јудејског схватања остаје јединство природа, а од јелинизма само разликовање ипостаси.
Ако би неки јудејин говорио против прихватања Логоса и Духа, био би разобличен и ућуткан од стране божанског Писма. Јер, божански Давид вели о Логосу: До века је, Господе, реч твоја утврђена на небесима. И опет: Посла Реч (Логос) своју и исцели их А усмена реч се нити шаље нити остаје довека. А о Духу исти тај Давид вели: Пошљеш Дух свој, и постају Затим: Речју Господњом небеса се створише, и Духом уста његових сва војска њихова А Јов каже: Дух Божији створио ме је, и дах свемогућега дао ми је живот. Јер Дух који је од Бога послан и који ствара и утврђује и одржава, није дах који се расипа, као што ни уста Божија нису тек један део тела, те, према томе, обоје треба схватити богодолично.
