Преподобни Јован Дамаскин: О ономе што се о Богу може рећи
Божанство је просто и несложено, док оно што је из многога и различитога састављено, то је сложено. Ако бисмо, дакле, оно што је нестворено, беспочетно, бестелесно, бесмртно, вечно, добро, стваралачко, и све томе слично, када је Бог у питању, назвали суштинским разликама, онда Бог, будући да је састављен из толико елемената, неће бити прост него сложен, а то тврдити крајња је безбожност. Стога је потребно знати да све оно што се о Богу говори не означава шта је Он по својој суштини, него открива или оно шта Он није, или неки Његов однос према нечему од чега се разликује, или оно што прати божанску природу, или, пак, открива Његову енергију.
Јасно је, дакле, да је од свих имена којима се Бог назива најважније име “Онај који јесте” (ο ων), како Он сам, одговарајући Мојсију на гори, говори: Тако ћеш казати синовима Израиљевим: који јест, он ме посла. Јер Он постоји обухватајући собом и у себи све, као некакав бесконачни и неограничени океан суштаства. И као што каже свети Дионисије, Његово име је Добри. Јер не приличи, када је реч о Богу, помињати прво Његово биће а потом доброту. Његово, пак, друго име је Θεοσ; (што значи “Бог”), а долази од речи “θεειν”, односно хитати и старати се о свему, или од “αιθειν” (жећи) то јест палити – јер Бог је огањ који свако зло спаљује – или, опет, од “θεασοται τα παντα”, јер је непогрешив и све надзире. Све је Он, наиме, видео пре но што је ишта постало, промишљајући надвремено, и свака ствар бива по Његовом вољном и надвременом промислу, који је предодређење и икона и пример онога што у предодређено време бива.
Прво Његово име, дакле, представља Његово биће и оно шта Он јесте, а друго, опет, Његову енергију; док придеви: беспочетан, непропадив, непостао, или нестворен, бестелесан и невидив, и слично, показују шта Он није, односно, да Његово биће нема почетка, нити пропада, нити је створено, нити је тело, нити се може видети. Придеви: добар и праведан и свет, те други такви, прате божанску природу, не показујући, међутим, њену саму суштину. Док имена Господ, Цар, и томе слична, показују однос према свему ономе што је Њему различно: Господом се, наиме, назива у односу на оне над којима господствује, царем према онима над којима царује, творцем према онима које је створио, а пастиром према онима које напаса.
