У једној својој чувеној бесједи, посвећеној управо празнику који данас прослављамо, Св. Григорије Богослов вели како је Господње оваплоћење, његово рођење од Дјеве, дјело чудесније чак и од стварања свијета и човјека (Бесједа 38.13).
Oн објашњава и зашто је то тако, па каже: дјело стварања било је чудесно јер је Бог саздао биће слично себи, даровао је човјеку сопствени образ или лик; сада пак, у оваплоћењу, Бог постаје сличан томе бићу, односно он савршено узима на себе људски лик, постајући у потпуности човјек.
И заиста, могли бисмо ово исто рећи и овако: пријатно је бити сличан Богу, лако је стремити ка савршенству, лако је и лијепо вољети оно узвишено. Но, како ли је само тешко чак и помислити на то да оно што је савршено стреми ка несавршеном, да оно што је узвишено воли оно што је понижено? Па ако би се још и могло рећи како чежња за узвишеним у нама често, када год паднемо, производи бол, да боли, замислимо тек колико боли то када оно за чим жудиш и што љубиш непрестано и изнова иде из пада у пад? Непрестано и изнова, чак и након што си му показао куда треба да иде, након што си му „приправио пут и поравнао стазе“ (уп. Мт 3.3), након што си га узео на плећа и понио тим путем „да како не запне о камен ногом својом“ (Пс 90.12).
Но, гле, управо ово, како каже Григорије, понајвише приличи Богу. Јер Бог нас, додаће Григоријев велики тумач Св. Максим Исповиједник, није заволио као самога себе, већ више од себе (Писмо 44). Да, то је мјера божанске љубави; на другом мјесту (Таласију 64) Св. Максим каже како је Логос постао човјек како би ту божанску мјеру учинио нашом мјером: није савршен онај који, каже он, природно љуби ближњега свога као самога себе, већ онај који божански натприродно брине о ближњем и љуби га више од самога себе, онако како натприродно Бог љуби нас.
Дакле, љубљени моји, Бог нас је задужио – тиме што је сам учинио, и то исто тражи и од нас; оно што он јесте, то исто хоће да и ми сами постанемо и будемо, да достигнемо мјеру божанске љубави.
Како божанствено! Јер видите, немамо изговора! За одсуство сваке друге врлине бисмо се могли позвати на нашу слабост, на нашу грешност, слабост, и завапити му покајнички: „Помози моме невјерју!“ (уп. Мк 9.24). А за недостатак љубави не можемо, јер гријех није изговор за недостатак љубави – и гријешник зна и може да воли више од себе. Гријех није препрека за љубав; међутим, љубав јесте препрека за гријех – ето, у томе је тајна божанске премудрости! Господ долази, „другу заједницу заједничари“, како каже Григорије Богослов, да нас на божански начин исцијели човјештвом, показујући нам да ниједна од наших слабости, ако љубави имамо, не пријечи наш пут у Небеса отворена.
Ето, зато на божићној јутарњој служби кличемо управо Григоријевим ријечима: „Христос се рађа, славите! Христос са небеса, изиђите му у сусрет! Христос је на земљи, узвисите се! Нека пјева Господу сва земља!“
Још једно знајмо: божанска љубав која данас сједињује Бога и човјека, небо и земљу, рај и васељену, љубав је која се само и једино у дјелима очитује. То није тек некакво стремљење духа, пасивна добровољност и благонаклоност, већ дјелатни огањ који постоји и собом све обухвата. Син Божији је у човјеку запалио овај огањ силаском у утробу Дјеве и ми га више не можемо угасити. Међутим, до свакога од нас је да ли ће нас он неописиво болно пећи или ћемо у њему сагорјевати наше страсти, стремећи да будемо „савршени као што је савршен Отац наш небески“ (Мт 5.48). Тада ћемо и једино тада у том огњу осећати топлину и светлост и надасве божанску радост! Радост Божића!
Мир Божији, Христос се роди!
