Поводом јубилеја 160 година Цетињске богословије 1863-2023, и тридесет година њеног обновљеног рада
Књига о овом последњем рату, онако како га је доживјела Богословија Светог Петра цетињског, вјероватно би била једно од најаутентичнијих, уз ону која би настала у Богословији Света Три јераха, свједочанство српског народа и Цркве о деведесетим годинама двадесетог вијека. Зашто? Постоји много одговора: Богословија је обновљена за вријеме рата скоро на самој ивици фронта; дјеца нам долазе из свих крајева нашег народа и на њима смо могли видјети како је ко тај рат доживљавао; посебно страдање доживјела је због града у коме се налази… и све то не би било то.
Богословија Светог Петра Цетињског просто је од првог дана своје обнове обиљежена ратом и вјероватно нема ни једног ђака који неће, једном, причу о свом школовању на Цетињу почети ријечима: било је то ратне… иако се можда те године и није много пуцало.
Заиста, угашена је послије прошлог и обновљена је за вријеме овог рата деведесетих. Колике је ране понијела од 1945, није стигла ни да их се присјети ни да их залијечи, стигле су нове. Тек, послије десет година смо почели да се сјећамо мученика Луке Вукмановића и других професора и ђака који су понијели страдалне вијенце и из чије је крви је никла нова Цетињска богословија.
А како је ницала? Као за невољу, отац Тома Марковић који је био британски војни свештеник у Њемачкој, послао је када је почела обнова као помоћ велику већину војних ствари: кухиња Богословије, ђачке собе, професорска зборница и станови особља (отац Боро Косотић, негдашњи парох гораждански, као прогнаник се смјестио на Цетиње и био једно вријеме економ школе) украшени су тако фотељама у маскирном дезену, војним шпоретима, столовима и ормарима. Они су већину наше дјеце која су долазила преко Дрине (а и неке с ове стране, богословац Негру ми пада на памет, чији очеви нису могли да одоле зову свога народа), подсјећали на то гдје им се сада налазе очеви, рођаци, некима браћа, а неколицини, истину рећи, гдје су и они били све до поласка у школу (један од њих је сада свештеник у Босанској Крајини). До краја крваве 1995. двојица од њих, Владетић и Дувњак , остаће без својих очева.
Тако су уноформе постале саставни дио одјеће и наших ђака, као што се већ деценију могу видјети на нашим улицама: неко панталоне, неко кошуљу, а Тодоровић, иначе изданак свештеничке породице, од куће је током косовско-метохијске 1999. стигао у зимској војној јакни коју је запатио од јединице која се налазила на сусједном брду, у околини Ваљева. Било је ту и догађаја достојних Ћопићевих Магарећих година: приликом неке подјеле помоћи која је стигла, Слободану Бошковићу из треће генерације запао је неки добро очуван шињел ко зна чије војске у коме је, онако висок, изгледао помало као вратар неког угледнијег европскох хотела. Све се то пак, уз сузе и смијех, утапало у општу атмосферу страдања, која је опет рађала саосјећање и другарство, како не вјерујем да је могуће у неко друго доба.
Херцеговци, опет, долазили су у Богословију у доба и недоба, праћени писмом свога владике Атанасија, који је између два рова проналазио дјецу и слао их у школу да би данас они чинили гро свештенства епархије која четврт вијека није имала свога архијереја (каквих ли сам све писама и на чему писаних од њега имао да заведем када сам преузео дужност секретара Богословије). Збуњени и самим ратом и Богословијом и чудним и горопадним владиком који је са ратом избио из равног Баната, све су се, дошавши у школу, освртали око себе али се и брзо сналазили, оцрквењујући се брже и дубље од осталих. У начелу, увијек су били добри ђаци и брзо сазријевши, брзо су се и женили и рукополагали. Њих је тај владика често обилазио и стално мислио о њима, проходећи највише Грчку, свједочећи али и хранећи и и збрињавајући ђаке а понајвише изгнанике и сирочад којих ионако каменој и гладној Херцеговини иза овог рата није мало остало.
Та су дјеца била и посебан васпитни проблем. Нису у питању само трауме рата, уништене породице или изгубљени завичај. Напротив, у питању је то што су та дјеца прошавши рат, била зрелија и озбиљнија од својих вршњака, а искрено буди речено, покаткад и од професора. Врло брзо, у својим дјечјим годинама, они су научили опитно шта су истинске животне вриједности без чега се не може, без чега се може, а без чега се мора. На другој страни, неки од њихових вршњака са десне стране Дрине тек су од својих другова сазнавали шта се тамо збива, јер су о рату знали онолико колико је погађао џепове Србије која је убрзо осиромашила. Или онолико колико је додатно збуњивао Црну Гору коју су њени главари забавили своме јаду. Они који су у школу стигли оставивши лопту, дошли су међу оне који су, да би постали свештеници, оставили пушку.
Зато није било чудно да понеки од ових других понекад као стармали са чуђењем посматра своје вршњаке као да нису истог доба, чекајући само дан када ће изићи одавде, обући мантију и засукати бркове са онима, како је он мислио а како је почесто и било, којима и припада: озбиљним људима који умјесто о филмовима причају о рату. Тако су у многим ђачким ормарима и свескама Вукови са Вучјака и Јован Рашковић били чешћи од турбо-фолк звијезда које су тих година као јахачи апокалипсе са београдске телевизије нагрнули на зараћено и карантирано српство.
А шта рећи о граду у којем су се школовали? Нема дјетета које неће запамтити да се у неколико кафана на цетињу пуцало у ваздух од радости када је августа 1995. пала Крајина, нити како су усред Његошевог града морали да иду у групама да не би добили батине од градских силеџија којима је то био врхунски домет неког новог, мутантног црногорства од којег би се згадили и Црнојевићи и Петровићи. И запамтиће како су свих година пуцала стакла на Богословији… Исто тако, запамтиће да су се школовали крај руке Светог Јована Крститеља, као што ће запамтити и она ријетка сунчана недјељна јутра у којима се просто провиди свака твар док на позив звона хрле манастиру. Коначно, понеки од њих ће запамтити и онај дан када смо на гумну Цетињског манастира 1996. распредали о прошлом рату, предосјећајући будући.
Када се 24. марта 1999. на наше главе обруше НАТО-бомбе, неки од тих богослова већ ће радити у Радио – Светигори, као Боро Остојић и Сергеј Попратњак, и провести многе бесане ноћи пратећи гдје је пала која бомба (Ово рат? Није ово рат? Какав је то рат када се ја не мислим хоће ли ме комшија ноћас заклати или неће, говорио им је тада један друг-прогнаник) и јављајући то опет бившем другу, тада већ хиландарском сабрату. Увелико су тада састављали Јазавца пред Хашким судом, али нису стиглида га одиграју, што не значи да неће.
И они и њихови професори били су заједно у Пећи када је устоличаван 44. српски патријарх, поклонили се Светом Краљу и Светом Јоаникију; Душановом граду (па и царев гроб) када су ишли за Свету Гору 1997. и опет 2000. када су ишли за Кападокију, обишли су их тада већ као прогнанике. Честитом кнезу косовском су се поклонили и треће поратне године. Оног пак првог српског кнеза мученика Јована Владимира славила је друга генерација обновљене богословије, од њега се учила храбрости и врлини, и његову задужбину Пречисту Крајинску обилазила сваке године док је била овдје.
И, коначно, ко не зна колико су се ректори и професори потрудили да разумију, да прихвате, да сазнају и да оправдају све оно што је рат донио, он не позна Цетињску богословију нити шта зна о времену у којем је живио.
Књига је остало да се напише, а нама остаје да се надамо да смо се макар мало оправдали пред трагичним и славним временом у којем нам је Бог дао да градимо Цркву Његову.
Приредио: Александар Вујовић,
професор Цетињске богословије и уредник Катихетског програма Радио-Светигоре
