Ми живимо у времену опште кризе ауторитета и система вредности, а све институције друштва озбиљно су уздрмане сталним и брзим променама кроз које већ годинама пролазимо. Такође, сви осећамо да је највећи и најтежи ударац претрпела институција породице.
Довољно је само погледати у суморну статистику која нам говори како се сваки четврти брак у нашој земљи оконча разводом, а да се преко тридесет процената грађана Србије до своје педесете године није ни усудило да заснује своју личну породицу. Стопа поремећаја личности и психичких обољења је у порасту, а струка нам каже како је главни разлог за овакво стање општа либерализација моралних начела и криза система вредности. Чињеница је да већ више од пола века живимо у постпатријархалном друштву, у доба постмодерне. Главни медијско-интелектуални наратив нас и даље упорно убеђује како је патријархално друштво било извор најгоре могуће oпресије жена и деце. За њих су протекли векови патријархата били мрачна доба породичног ропства у коме је отац био зли тиранин, жена апсолутна жртва, а деца колатерална штета сурове мушке доминације. Биле су потребне да прођу хиљаде година како би се кроз друштвене револуције 20. века жене и деца коначно ослободили мушке опресије и успоставило „ново, праведније и здравије“ друштво. И поред ових злонамерних тврдњи већина нас јасно уочава колико је савремена породица у озбиљној кризи и да ствари не функционишу онако природно како би требало када су породични односи у питању.
Морамо се запитати како је могуће да пoродица као основна ћелија сваког друштва и њена примарна институција, из које су се развиле све остале друштвене институције и организације, данас доживљава такву кризу која доводи у питање саму будућност и биолошки опстанак нашег и многих других народа у свету. Свакако, много је различитих фактора који су нас довели до овог стања, али ми ћемо се задржати на оном главном и суштинском разлогу – кризи ауторитета оца породице.
Треба поћи од најбаналније чињенице. Када сте последњи пут чули да се неко дете у нашој земљи свом рођеном оцу обраћа са „оче“!? Тешко је да сте тако нешто могли приметити у својој околини, осим ако је којим слушајем родитељ детета уједно и свештеник. Још је и добро када чујете децу која се свом оцу обраћају са „тата“. Нажалост, све је учесталије да деца свог оца зову по имену, или по надимку, а најчешће са чује оно чувено: „ћале!“ Такође, више се не може ни од наших жена чути оно древно и лепо: „мужу мој“, већ се усталило правило да се жена свом човеку обраћа по његовом личном имену или неком надимку. Не треба бити философ па закључити да људски говор итекако сведочи о стању духа оних који се њиме служе. Нажалост, једна овако важна тема као што је питање очевог идентитета јасно указује да наш свакодневни говор изриче дубоку кризу његовог ауторитета. Ми смо сведоци времена у коме се изгубило оно поштовање, али и страхопоштовање, које је некада красило међуљудске односе у породици и друштву као целини.
Данас јасно можемо уочити колико је „савремени“ отац развлашћен од свих друштвених привилегија које је вековима уживао, уз све његове обавезе да буде примарни заштитник породице и главни стуб развоја друштва. Конкретно, од онога тренутка када је успостављен систем да једна плата није довољна за живот обичне породице ауторитет оца се нагло урушио. Муж од тада постаје партнер са којим се деле трошкови, а отац слепи сарадник у обавезама подизања деце. Идентитет оца се примарно везао за материјални сегмент задовољавања потреба породице уз све веће занемаривање васпитне улоге очевог ауторитета. Нажалост, у времену у коме живимо и сами очеви су подлегли духу конформизма. Многи од њих заборавили су древну мудрост да постати прави отац подразумева велику људску жртву за добробит целе породице.
Важан сегмент растурања патрхијархалног система породичних односа представљала је либерална идеологија равноправности полова која се већ читав век директно имплементира у колективну свест нашег друштва. Захваљујући деловању те идеологије нарушен је изворни и природни принцип хијерархије породичних односа у коме је отац представљао реалну главу сваке породице. Многи ће данас рећи да је то превазиђен концепт и поставити питање зашто би жена уопште била дужна да буде послушна свом мужу, а деца оцу, када су индивидуална права појединца и личне слободе неприкосновене вредности, а равноправност свих „јединки“ темељно начело организације природе и друштва. Такве коментаре је довољно пропустити кроз основна начела биологије и социјалне науке које се баве темама организације животињских заједница и друштвених структура, а које све од реда почивају на хијерахији односа у којима мужјаци воде чопор, а старешине и шефови руководе јавним и приватним организацијама. И поред тога што нас биологија и друштвене институције јасно уче како је нормално да постоји мушка глава која руководи чопором, предузећем или јавном установом и која очински (бар би тако требало да буде) брине о члановима својих дружина и колектива, ми живимо у доба једног наратива који оца развлашћује дужности и обавезе да буде главни ауторитет саме породице. Ми данас живимо у друштву које више не васпитава своје синове шта значи бити отац и старешина породице и које обавезе, али и привилегије из тога за њега произилазе. Зашто привилегије!? Па зато што без привилегија је тешко било кога мотивисати да испуњава своје дужности и обавезе. То је бар лако видети на терену неке јавне установе или фирме које итекако знају да награде и привилегују своје вредне или високопозициониране чланове.
Шта Црква може да понуди нашем друштву које се како сви видимо налази у озбиљној кризи очевог идентитета!? Црква нам нуди небески идентитет и своје Свете Оце. И то не само оне Оце из Светих књига које читамо, него и видљиве иконе Небескога Бога Оца, наше епископе и свештенике, којима се и обраћамо са „оче“ указујући им тиме дужно поштовање. Заиста, Црква је вековни чувар изворног очевог ауторитета и његовог идентитета. Бог Отац и Христос, који нам открива Небеског Оца, суштински су извор сваког земаљског очинства, како оног у породици, тако и оног у држави, у којој је отац нације краљ или председник, а патријарх отац отаца Цркве Божије.
Зато, ако се усудимо да постанемо активни чланови Цркве, или ако неки од нас то већ јесу, ми можемо спознати да је свако литургијско богослужење наше директно обраћање и приношење целокупне сабране заједнице Богу Оцу, кроз Његовог Сина, у Духу Светоме. Богослужење је најбољи показатељ тога како је Црква једна велика породица која има свог Небеског Оца, који нас сабира око трпезе Сина свога, да преко Њега сви постанемо усиновљена деца Божија. Ипак, морамо указати и на то да Црква није неко овоземно друштво у коме свако ради оно што хоће. Црква је место реда и поретка где један отац руководи богослужењем, а остали га слушају, прате и подражавају у слављењу Небескога Бога Оца. У Светој Литургији се најбоље огледа и сама лепота небеске хијерархије. Па тако епископ иконизује Бога Оца и Христа, који је глава Цркве. Свештеници и ђакони су са једне стране верни синови свог духовног оца епископа, а са друге стране су оци вернога народа. Народ Божији су духовна деца којом руководе од Бога постављени Оци Цркве.
Заиста, Црква је у најбољем смислу те речи једно изворно и од Бога установљено патријархално друштво где главну реч држи један Отац који носи титулу патријарха (реч која се буквално преводи са „отац властодржац“) и Оци епископи (надзиратељи) који заједно са њим руководе повереном им Црквом. Из ових разлога у Цркви без благослова епископа ништа не бива. Дужност епископа је да све надгледа, да свиме руководи и да о свима брине. Зато не треба да нас чуди ни то што епископа називамо и владиком (деспотом), из простог разлога што је њему од Бога дато право да влада и управља Црквом. И поред тога, ми епископа требамо доживети и као оца коме је поверен задатак да молитвено и делатно брине о свима. Најпре о својим свештеницима и ђаконима, а онда и о сабраном народу Божијем. Такође, и сами свештеници, као оци својих парохија, имају дужност да очински брину о повереном им верном народу. Кроз све наведено у Цркви ми заиста можемо видети сву вредност једног истински патријархалног друштва у коме постоји ред, предак, старешинство и међусобна брига и служење, за разлику од савременог егоистичног и индивидуалистичког друштва у коме важи чувена парола: „Снађи се!“
Да закључимо. Ми данас као да убрзано улазимо у неко постпородично друштво слободних грађана где се свако пита, а нико не уме да слуша. Неке „силе“ нам намећу нову концепцију брака која више не подразумева природну заједницу мушкарца и жене. Многи у свету говоре како је класична породица превазиђен концепт живота, а да слобода у „љубави“ и невезивању за „партнера“ нема цену. Такви гласови су само весници опште пропасти света у коме се налазимо. И поред тога, постоји нада за наше друштво и наш народ. Постоји нада и за наше младиће који већ сутра треба да постану мужеви и очеви. Зато, ако су у нашем животу заказале наше породице и наши очеви, ту су Оци Цркве, ту су Свети Оци, ту је и сам Бог Отац који је Творац и Сведржитељ целокупног света. Вера у право очинство и нада у здрав породични живот увек је сијала и даље ће сијати у Цркви Христовој.
капетан-јереј Владан Вуковић,
војни свештеник Команде 2.бригаде КоВ
Жички благовесник, јануар-март 2024.
Извор: Епархија жичка
