Првог децембарског дана навршава се 105 година откако је регент Александар Карађорђевић (потоњи југословенски краљ-мученик) прогласио прву Југославију, под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Тада је, након неколико стољећа разједињености, српски народ коначно уједињен у оквире једне слободне државе. И не само српски, већ и остали народи са којима смо вијековима дијелили добро и зло, трпећи туђински јарам и чезнући за слободом.
Недуго након установљења Краљевине СХС, уједињују се српске епархије и формално-правно Српска православна црква доживаљава своје поновно уједињење.
Шеснаест година након што је утемељио државу, убијен је краљ Александар Карађорђевић, Ујединитељ, а његова државно-политичка оставштина кренула је да се урушава, јер земља у којој је било мјеста за све није била по мјери оних који су јој најмање дали. Почетком Другог свјетског рата запливали смо у крви, доживјели геноцид, да би се након стотина хиљада жртава ослободили туђинског јарма и поново обновили истоимену земљу, али без Александра и његових насљедника.
У Новој Југославији Црква је била скрајнута, али постојећи на маргини друштвеног живота чувала је онај, једва видљиви, пламичак Истине Христове, надајући се да ће се исти разбуктати, кад за то дође час. Али, није прошло ни пола вијека, а ми смо опет запливали у истој крви, а шест авнојевских бакљи истргнуте су из снопа, да би свјетлиле свака за себе. И опет убиства и прогони, Бљескови и Олује, а потом опет Косово и сеобе са новим Чарнојевићима.
Кад је престао звекет оружја, на темељима нових гробова изникле су нове државе, а ми подијељени њима и у њима. Расцијепљени подјелама, омеђени мирнодопоским рововима мржње, започели смо ново трајање, дјелимично свјесни да смо сопственом крвљу оправдали туђе интересе.
Од некадашње Александрове велике земље, широке за свачију посебност, сабијени смо данас у државне торове, да из њих пријетимо једни другима, да се и даље не разумијемо, јер онима који су жељели крај Југославије било је довољно да посију сјеме мржње, а за остало смо се сами побринули. Спољни рушитељи са прикривеним задовољством мирно посматрају наша међунационална посртања, док се и даље, тобоже, брину за нашу неизвјесну будућност.
У том процијепу мимикрије и стварности, Србија данас једина стоји као пијемонт слободе, као преостали нуклеус Александровог племенитог наума, зато је и раздиру изнутра по жељи оних споља, да бисмо се, довијека посвађани, исцрпљивали непотребним сукобима. То је наш балкански усуд, који наш живот боји страхом и горчином.
Србија зато не бира само на изборима, већ бира сваки дан. Свака њена одлука, иако трипут мјерена, пара многе иностране очи и уши, јер откуд, за Бога милога, право Србији да одлучује о било чему, већ њена одлука, изгледа, треба да буде само слијепи пристанак на туђе одлуке као своје.
У том неприхватању замишљених концепата, Србија још постоји на мапи достојанства, свјесна да ако изгуби право на свој глас и став – изгубиће себе. Онда ће је тек газити, наметати јој све теже и теже захтијеве, док је потпуно не обесмисле, не само као државу, већ као идеју зачету у мислима светородних Немањића.
Југославија припада прошлости, Србија и прошлости и будућности. Њена снага су њени грађани, а њено име је постало и остало синоним неуништивог слободарског духа. У таквој земљи има мјеста за све, а будућност јој можемо ускратити само ми ако не будемо свјесни историјског тренутка у којем живимо.
Помозимо Србији поштеним радом, добронамјерним поступцима, искреном љубављу, али и жртвом ако то од нас буде тражено. Немојмо је тровати безнађем, бесмислом и очајањем, зато што то није ни хришћански ни српски. Дајмо јој себе, да би она била и остала оно што јесте и што треба бити – мајка свим Србима, мајка свим њеним грађанима, њеним синовима и кћерима.
Јер, Србија није само држава, већ идеја од које не смијемо одустати, никада и ни по коју цијену!
Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
