Његово преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског г. Порфирија, представио је у петак вече, 22. децембра, књигу ,,Капљице Божије љубави – природа и светитељи” у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
У уводном дијелу ријеч је узео модератор ове вечери, вјероучитељ Јовица Вукасовић који је рекао да захваљујући сестринству манастира Ћелија пиперскана челу са игуманијом Јеленом, уз благослов Високопреосвећеног Митрополита Јоаникија и благослов игуманије Теоксеније из манастира Христопиги са Крита, ова књига јесте угледала свјетлост дана:
“У књизи која је пред вама засигурно упознаћете се са житијем светитеља, али и са оним светитељима који су попут Христа успјели да укроте ту природу, као што је Свети Герасим Јордански, који је укротио лава, или Свети Серафим Саровски који је укротио медведа, али ћете моћи да прочитате и сјајно житије Свете Ирине – персијске принцезе којој су птице, на примјер, донијеле благослов Божији. Моћи ћете да прочитате и о светитељима који су били наши савременици, као што су били Свети Пајсије Светогорац, Свети Порфирије Кавсокаливит или Свети Амфилохије са Патмоса.”
Након што је захвалио Владици Илариону на труду да дође до Подгорице поред многобројних обавеза које има, ријеч је узео Преосвећени Епископ Иларион.
“Мени је као и увек радост и привилегија да будем овде у Подгорици и уопште у Црној Гори и светој Митрополији црногорско-приморској где се осећам као међу својима и хвала вам на томе, хвала увек на слободи коју осећам када долазим код вас.Човјек је створен по слици Божијој да пи постао прилика. По свом образу и подобју створи Бог мушко и женско. Човјек је створен са могућношћу да постане прилика Божија да постане сличан Богу, да постане подобан Богу”. рекао је Владика.
У наставку је подвукао да човјек постаје сличан Богу онда када постане да постоји као заједница:
,,Човјек постаје сличан Богу онда када постане да постоји као заједница и тако је створен као мушко и женско, али са могућношћу да створе заједницу. Човјек је створен за Цркву, за живот у другом, кроз другог, за другог. Али, да би се дошло до те заједнице потребан је пристанак човјеков. То је та искра божанска у нама која подразумјева слободу. Свако до нас има слободу да отвори своје биће за другога или да га затвори. Свако има власт да своје срце отвори за Бога или да га затвори за Бога.”
Он је потом запазио да је човјек очигледно кључ цјелокупне природе, јер се често рефлектује стање човјека у приликама природе:
,,Како се он понаша, тако се понаша и природа. Какав он однос има према себи као микро космосу, таква се дешавања рефлектују и на велики свијет, тај макро космос. Свијет је по ријечима Светог Максима Исповједника настао да би постао човјеколик, свијет је macro antropos – васељенски Христос који све возглављује јер је кроз Њега створено све и Њиме је све створено као Логосом Божијим, а Он је сједињен са људском природом”.
Преосвећени Владика Иларион се осврнуо на свеприсутни лик Божији у свим створењима које је саздао, нагласивши та та слика и прила Божијег лика управо врхуни у човјеку:
“Крај свемира је заправо људски лик, Христов лик, ако желиш да видиш крај свемира то је када видиш Христов лик у дубини сазвежђа, а видиш Христов лик и у дубини свог бића. Ми смо створени за разговор, имамо могућност за разговор са Христом који је у сазвежђу, у брату и сестри, у светом предложењу, који је у зецу, у птици, који је у сунцу и у цвијету, који је у вјетру, свуда је Бог. Он је све и у свему, премда ми тога опет због наше заслепљености нисмо свјесни.”
Он је у другом дијелу свог архипастирског слова акцентовао да све што постоји, постоји љубављу Божијом и да све што можемо сагледати представља капљице љубави Божије:
“Ова књига нас подсјећа у једној једноставној форми која је примјерена дјеци, а корисна је и за одрасле, тој тајни да ми у свему што је око нас видимо те капљице Божије љубави. Зато што је то истина о свијету, ово све што постоји и све што видиш гдје год да се окренеш постоји искуљчиво зато што је то Бог волио, зато што је Бог то желио и жели. Ми смо овдје вечерас сабрани зато што ро Бог жели, Он нас држи у постојању, Он нас призива благодаћу Светога Духа да што више промичемо у тајну Цркве”.
Владика је напослијетку подсјетио да је човјек у бити свог призвања и постојања свештенослужитељ који ће творевину принијети Богу уводећи је у вјечно постојање:
“Треба да будемо свештеници тајне Божије који ће цјелокупну творевину Њему да приведу и да прекораче тај јаз између створеног и нествореног и све да уведу у вјечно постојање. Човјек који је рођак и са звездама, наиме, један физичар говори да угљеник настаје на звездама, тако да свако од нас ко има молекул угљеника у себи, њему је звезда рођак. Ми смо рођаци како рекох и са животињама, сродни смо њима по много чему, са камењем, са водом, са морима смо сродници јер је и вода та која нас лини у многом проценту. Уводећи себе у вечни живот ми уводимо целокупну творевину, природу у вечно постојање.
Човјек треба да буде радионица љубави која треба да спаси цјелокупну творевину, човјек треба да обрађује овај свијет, да га култивише, да овај свијет буде у суштинском смислу културан свијет. Свијет који смо ми на основу онога што нам је Бог дао обрадили, унаприједили, орали, сијали, жњели, млели, пекли и принијели Богу на дар. А онда на тај дар који ми Богу приносимо, то што је плод наше културе, нашег обрађивања и старања, Господ нама даје коначан одговор, даје нам вјечни живот, даје нам благодати Светога Духа и то је тај литургијски однос човјека као свештеника твари у коме учествује и треба да учествује цјелокупна творевина”, поручио је Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион.
