Преподобни Јован Дамаскин: O чулу
Чуло је сила душе способна да схвати вештаствене ствари, односно да их распознаје. Систем чула су органи, односно, удови тела, преко којих осећамо; чувствено је све оно што потпада под чула, а чулно је живо биће које поседује чула. Постоје, дакле, пет чула, као и пет органа чула.
Прво чуло је вид: а осетила и органи вида су нерви који исходе из мозга и очи. Вид најпре опажа боју, затим заједно са бојом распознаје обојено тело, те његову величину, облик и место где се оно налази, затим растојање између њих, па број, као и кретање и мировање; опажа да ли је тело рапаво или глатко, правилно или неправилно, оштро или тупо, те, најпосле, распознаје његов састав, односно да ли је водено или земљано, то јест да ли је течно или суво.
Друго чуло је слух, којим се опажају гласови и шумови. Распознаје им оштрину и дубину, те глаткост и јачину. Органи његови су меки нерви који исходе из мозга као и склоп ушију. А само човек и мајмун не мичу ушима.
Треће чуло је мирис, који бива тако што се кроз нос шаљу испарења до мозга, и завршава на ивици предњих комора мозга. Мирис је, дакле, чуло које опажа испарења; а најопштија разлика између испарења је мирис и смрад, и оно што је између њих, које нити мирише нити смрди. Мирис настаје када телесне течности савршено испаравају; средње стање настаје када се осредње испаравају; а када се, пак, испаравају недовољно или никако, онда настаје смрад.
Четврто чуло је укус. Он има својство да прима, односно да осећа сокове. Органи чула укуса су језик, и то нарочито његова ивица, и свод, који неки називају непцем; по њима се распростиру нерви који исходе из мозга, и који управитељу (уму) преносе оно што су примили, односно, осећај. А такозвани укуси сокова су ови: сладост, љутина, киселост, опорост, трпкост, горчина, сланост, масноћа, бљутавост; јер чуло укуса има способност да их све разликује. Вода, међутим, нема ни једну од тих особина, јер ни један од ових укуса не поседује. Опорост је, опет, пораст и обиље трпкости.
Пето чуло је додир, који је заједнички свим живим бићима, и који се остварује кроз нерве који се из мозга простиру по целом телу. Због тога цело тело, али и други органи чула, имају чуло додира. Чулу додира, наиме, подлеже оно што је хладно и што је топло, што је меко и што је тврдо, што је житко и што је суво, те што је тешко и лагано; јер све то се само додиром може спознати. Заједнички опажаји додира и вида су рапаво и глатко, суво и влажно, дебело и танко, горе и доле, место и величина, када је нека величина таква да се једном кретњом додира може обухватити. а затим, густо и ретко, односно, уско и округло, када је ситно, као и неки други облици. На сличан начин чуло додира осећа и тело које се приближава, али уз помоћ сећања и разума; такође опажа и број до два или три тела, уколико су мала и уколико их је лако обухватити. Њих, међутим, вид опажа боље него додир.
Ваља имати на уму и то да је Створитељ саздао двоструким сваки од осталих органа чула, да би, у случају да је један орган оштећен, онај други задовољио потребу: створио је, дакле, два ока, два уха, две ноздрве, два језика, који су, дакако, код неких животиња раздвојени, као што је то код змија, док су код неких сједињени, као што је то код човека; док је чуло додира распростро по целом телу, изузев костију и нерава, те ноктију, рогова, власи, чланака и других сличних делова тела.
Треба знати да вид по правим линијама види, док мирис и слух не опажају само праволинијски него одсвуда. С друге стране, додир и укус не спознају нити праволинијски нити одсвуда, него само онда када им се приближи оно што они опажају.
