Преподобни Јован Дамаскин: О начину узајамног општења (двеју природа у Христу)
А да је суштина једно а ипостас нешто посве друго, много пута смо већ рекли; и да суштина знаменује заједнички и свеобухватни вид једнообразних ипостаси, као што су Бог или човек, док израз ипостас означава јединку (индивидуу), односно, Оца, Сина, Светога Духа, или, пак, Петра или Павла, Треба, дакле, знати да изрази “божанство” (божанска природа) и “човечанство” (човечанска природа) откривају суштине, односно, природе, док се изрази “Бог” и “човек” користе и када je у питању природа, као кад кажемо: “Бог је несхвативе” суштине, или кад кажемо: “један је Бог”; користи се, међутим, и када су у питању ипостаси, јер оно што је појединачно прима име онога што је најопштије, као када Свето писмо каже: Тога ради помаза те, Боже, Бог твој (јер, гле, указало је овде на Оца и Сина); те када вели: Бијаше човјек у земљи Узу (јер је само на Јова указао).
Но када је реч о Господу нашем Исусу Христу, знамо да су у Њега две природе, и да поседује једну ипостас сложену из друге две; а када Његове природе разматрамо, називамо их божанством и човечанством, а када разматрамо Његову ипостас сложену из двеју природа, некад Га називамо Христом, произашлим из обе природе, односно Богом и човеком, на исти начин, те Богом ваплоћеним; а некад Га називамо по једном од Његових делова, односно, само Богом и Сином Божијим, или само човеком и Сином човечјим; некад само узвишеним именима, а некад само именима понижења; јер један је онај који је подједнако и једно од овога и друго: који, са једне стране, вечно постоји, и то безузрочан и од Оца, a са друге, због свог човекољубља накнадно постаје (рађа се као човек).
Када говоримо, дакле, о божанству Христовом, не приписујемо му својства човечанства; јер божанство (божанску природу Христа) не називамо страсним (подложним страдању, страсти) или створеним; нити Његовом телу, односно Његовом човечанству, приписујемо својства божанства; јер тело, односно човечанство, не називамо нествореним. Међутим, када говоримо о ипостаси, било да је називамо именом произашлим из обе природе, било именом произашлим из једног од њених чинилаца, придодајемо јој својства обеју природа. Јер се и Христос, који је обоје, назива и Богом и човеком, и створеним и нествореним, и страсним и бестрасним. A када се Син Божији и Бог назива именом произашлим из једног од чинилаца, прима и својства друге себи спрегнуте природе, односно тела; те бива назван Богом страдалним и распетим Господом славе, не због тога што је Бог већ због тога што је Он исти и човек, а када се назива човеком и Сином човечијим, прима својства и красоту божанске природе; бива назван предвечним младенцем и човеком беспочетним, не због тога што је младенац и човек већ због тога што је, иако Бог предвечни, у последња времена постао младенац. А то је начин узајамног општења двеју природа: да свака од природа, кроз поистовећивање ипостаси и кроз властито узајамно прожимање, подари оној другој властита својства. Према томе, можемо рећи за Христа: То је Бог наш, који се на земљи јави, и са људима поживе као и: Човек је тај нестворен и бестрасан и неописив.
.png)
