Понекад се можемо само изненадити у које све крајеве земаљске кугле је продрло руско Православље. Недавно сам видео апел Старатељског фонда о потребама Руске православне заграничне цркве (РПЗЦ) да се подржи Руска духовна мисија на Хаитију. Показало се да је ту и наша вера – чак и поред тога што у овој Мисији нема Руса као таквих. Менаџер за развој Фондације Алена Плавшић говорила је о томе како наша браћа и сестре живе и шта им је потребно у овој земљи, која је у протеклих 12 година доживела неколико разорних земљотреса, више урагана, разулареног криминала и, недавно, атентат на председника.
– Мислим да нисам једини који се чуди томе да постоји Руска духовна мисија на Хаитију. Реците нам како се тамо појавила и шта представља?
– Оснивач Мисије је био отац Грегори Вилијамс, амерички православни свештеник који је служио у РПЗЦ. Он је1990-их ишао да проповеда онима који су трагали за истином на Хаитију. Сада Мисија обухвата 7 парохија са око 3 хиљаде душа. Сви су староседеоци, Хаићани.
Један од главних изазова у нашем раду на Хаитију јесте тај што постоје многе културолошке разлике. Из сопственог искуства у општењу са овим људима могу рећи да не воле да причају о својим проблемима и да се жале на нешто. Хришћански подносе све тешкоће и више воле да увек кажу: „Све је у реду, идемо даље“.
– Иако се живот у земљи која је претрпела толико катастрофа тешко може назвати нормалним, а напредовање тамо није нимало лако, зар не?
– После земљотреса који се догодио 2010. године, многи људи и даље живе у шаторима. Шаљемо им новац. Хаићани нам не достављају увек такве извештаје, али знамо да су многи чланови Мисије подигли куће захваљујући нашој подршци – иако веома мале, понекад чак и без прозора и врата. Једноставно отворе покривају листовима. Ови људи живе захваљујући финансијској подршци наших доброчинитеља.
– Какву помоћ Фондација пружа Мисији?
– Са Хаитијем радим од 2008. године. У почетку смо пружали малу подршку, али је 2010. године дошло до земљотреса и људи су почели да имају велике потребе. У то време цео свет је гледао шта се дешава на Хаитију. Наша Фондација је прикупила око 220 хиљада долара. Ово је била огромна сума за нас, пошто смо у то време били врло мала непрофитна организација, а то смо и остали. Прошле године смо пренели нешто више од 100 хиљада долара, а укупно током протеклих година овај износ је премашио 1,6 милиона долара.
– Земљотрес и урагани скоро су збрисали пола земље са лица земље, а недавно је, уз све тешкоће, приметан и застрашујући пораст криминала: разбојници просто лутају улицама, могу да отму било кога, па чак и председника земље. Јовенел Моисе је недавно погинуо од метка нападача. Како живе православни хришћани у таквој средини, како одржавају веру?
– Чини ми се да ови људи живе потпуно исто као и сви остали, само што су православни и од нас добијају помоћ. Мисију предводи отац Жан Шеније-Думе, уз помоћ мајке Роуз Легут, удовице другог свештеника, оца Грегоара Легута. То су високообразовани људи и њихов рад је веома важан.
У главном граду Порт-о-Пренсу постоје две-три руске цркве, док су остале отворене по другим градовима. Наша Фондација је пре неколико година послала двојицу младићау Париз да студирају на Православном богословском институту Светог Сергија, да би се по завршетку школовања вратили и постали свештеници.
Иначе, једна од тешкоћа је та што већина Хаићана говори само француски, па будуће свештеничке кандидате морамо слати на студије у Париз, мада би нам можда било лакше да их доводимо у америчку Академију Свете Тројице у Џорданвилу.
Нажалост, само један од богослова се вратио кући из Париза, али немамо право да осуђујемо особу која је остала у Француској. Уосталом, чак и они који се не врате у земљу, покушавају да подрже Мисију колико је то могуће. По мом мишљењу, Хаићани су заиста дивни и веома храбри људи који много чине за своје ближње. Многи од њих могу побећи од свих ових проблема и отићи да живе у просперитетније место, али кажу: „Ово је моја земља, нећу нигде да идем и остаћу овде“.
– Како Фондација сада подржава Руску духовну мисију?
– Редовно одржавамо акције прикупљања средстава, пишемо писма нашим добротворима и људи се одазивају, чиме пружају велику подршку нашој Мисији на Хаитију и заиста помажу у снажењу тамошњег Православља. Наравно, има и елемената обраћења, али у почетку многи не долазе у цркву. Они тек виде како Мисија живи и свиђа им се.
На пример, мајка Роуз и отац Грегоар су једном основали у својој парохији школу за децу са инвалидитетом Огњиште љубави, у којој се деца упознавају са православном културом. Рекла бих да је на Хаитију посебно тешко особама са инвалидитетом, јер постоји нека врста друштвене стигме. Понекад људи једноставно крију чињеницу да имају такву децу. Такви само седе код куће и не могу да изађу да други не би мислили нешто лоше о њима.
Ова иста школа, једна од ретких у земљи за такву децу, помаже им да се осећају као чланови друштва. У њој раде одлични наставници – иначе, чланови су Мисије. Ово је веома важно, јер указује на то да Мисија може сама да се издржава, мада још не са финансијске тачке гледишта. Већина породица у Мисији веома је сиромашна, као и у целој земљи, па им је веома важно да деца добију топли ручак у школи. За многе од њих ово је једина храна дана, управо као што су школске униформе једина пристојна одећа коју носе, а коју веома пажљиво одржавају. Ситуација са образовањем на Хаитију је трагична, а парохијске школе уз помоћ наше Фондације помажу овој деци не само да постану православни хришћани, већ и да добију прилику за бољи живот.
Напоменућу још једну битну ствар: колико знам, све добре школе на Хаитију су приватне, и настају у саставу парохија – протестантских, католичких, а понекад, као у нашем случају, и православних. По правилу се показује да тамо где деца уче, религија је прихваћена. Поменула сам најпознатију од школа у Руској мисији, мада их има и у другим нашим парохијама. Када деца тамо уче, не само родитељи, већ и суседи виде како је добро и сами их прате. Овако се Мисија развија.
– Слушајући Вашу причу о руским школама на Хаитију, сетио сам се светог Јована Шангајског, који је оснивао сиротишта – прво у Шангају, а потом у Сан Франциску – и тиме многима помогао да пронађу Православље. Да ли то важи и овде?
– Да, сто посто. На Хаитију много воле светог Јована, и чак постоји парохија која носи његово име.
– Шта је људима најпотребније, осим образовања?
– Пре неколико година, једна од наших руководилаца отпутовала је на Хаити. Када се вратила одатле, рекла је: Свеједно ми је на шта троше новац – важно је ово: ако неко тамо пошаље 5 долара, некоме би то могло да спасе живот. Људи су у тешкој ситуацији, потребна им је било каква помоћ, у свему.
Прво, људи немају где да живе, јер се многи, као што сам већ рекла, још увек трпају у шаторе. Потребни су нам храна, вода, лекови. На пример, ћерка једног од наших читалаца у Порт-о-Пренсу повређена је у недавним нередима. Била је код куће, вешала веш, али је метак са улице пролетео кроз прозор и ранио је. У тамошњим болницама сада нема ништа, једноставно су затворене, али је мисија нашла доктора, оперисали су је и спасили јој живот.
Поред тога, имамо посебан програм за помоћ православним породицама на Хаитију. Ми преносимо средства, а чланови Мисије сами одлучују на шта ће их потрошити. Рецимо да људи не могу да раде јер су повређени у земљотресу и потребна им је подршка. На пример, имамо жену по имену Рошел. Има 42 године, радила је као праља, али због здравствених проблема више није могла да пере веш. Деца су морала да напусте школу, нису имала шта да једу. Ситуација је била страшна. Рошел одлази у нашу парохију у граду Лес Кеј на југу земље и у оквиру овог програма почели су да јој сваког месеца дају мали новчани износ. Као резултат тога, њени синови су се вратили у школу, она је отворила сопствени мали бизнис и почела да продаје угаљ. Комшије су промениле став према њој, а она је сама почела да помаже другима. Тако се захваљујући овој подршци њен живот драстично променио набоље. Можда је ово најсвежија и најупечатљивија прича, али далеко од тога да је једина.
– Како људи у САД и другим богатим земљама реагују на Ваше позиве да помогну Хаитију?
– Углавном пријатељски. 99 посто разуме да људи тамо једноставно умиру. Али неки нису ни знали да на Хаитију постоји Руска православна црква –слажете се, тешко је замислити, поготово што тамо нема Руса. Неки су вољни да донирају у друге сврхе, али не разумеју зашто треба помоћи Хаитију. То не значи да је лош: можда се једноставно није сусрео са таквом ситуацијом и тешко је то осетити, јер је то – негде далеко.
Не приморавамо никога да се жртвује за Хаите. Тражимо, а ако срце задрхти и људи хоће да пружи милостињу, они ће то учинити. Неко жели да дâ новац за неки други циљ – и, хвала Богу, то је дивно. Имамо много пројеката, бирају их сами доброчинитељи.
Дешавало се да нас питају зашто не помажемо деци у Украјини или Русији. Међутим, сâм назив наше Фондације сугерише да помажемо у оквиру надлежности РПЗЦ и једноставно не можемо слати новац никоме ван ње. Међутим, и поред тога, неки доброчинитељи су преко наше Фондације слали средства деци у Донбасу, и то више пута.
– Зашто је Руска духовна мисија на Хаитију толико важна за РПЗЦ и за руско Православље у целини? Можда би било лакше пребацити ову помоћ негде другде?
– Понекад се чују такви гласови, и то је у принципу потпуно разумљиво: прво морате да бринете о ближњима. Као што је Христос рекао, не можете узети хлеб од деце и бацити га псима (Мт. 15,25). Али Хаити је сасвим друга ствар. То су људи који су заиста пронашли Православље, заволели су Христа, Руску православну цркву, руске светиње. Доспели су под омофор РПЗЦ, прихваћени су, што значи да су већ наши, морамо их подржати. Уосталом, ако не ми, ко ће?
Са Аленом Плавшић
разговарао Дмитриј Злодорев,
Вашингтон
