На празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог 14. јануара 2024. године, свету aрхијерејску Литургију у храму у Горњем Црњелову служио је Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије уз саслужење свештенства и у молитвеном присуству бројног вјерног народа.
Домаћин протојереј Радмило Радовић је дочекао свог епископа и предао му часни крст замоливши га да се моли за сав народ овог краја да остану здрави, сложни и да што мање напуштају свој родни завичај.
Његовом Преосвештенству данас су саслуживали: протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински; протојереј Радиша Јокић, парох у Бијељини; протојереј Слободан Мићић, парох у Доњем Црњелову; протојереј-ставрофор Љубо Ђокић, свештеник у мировини те протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон.
Епископ Фотије се на крају свете Литургије обратио вјерном народу са пригодном бесједом коју вам преносимо у цјелости:
Часни оци, господине градоначелниче, уважена господо, драга браћо и сестре, ево нас у овај велики дан, Православну Нову Годину у Црњелову, по традицији да прославимо Име Божије, да прославимо три велика празника.
Прво Обрезање Господа Исуса Христа. Јеванђелски извештаји нам говоре да јеГоспод Исус Христос у осми дан по рођењу био донесен у Јерусалимски храм. Тамо је као припадник јеврејског народа био обрезан, то је била традиција за мушку децу. Тиме је Господ показао да је Он дао тај закон у Старом Завету и да га сам поштује, а са друге стране да је он реалан човек, јер су многи јеретици говорили да је он привид, да Христос није као ми, обични људи. Овај празник нам говори о реалности Оваплоћења Христовог и о томе да је Христос постао реалан савршени човек будући и савршени Бог у једној личности.
Друго на шта се сећамо је празник светог Василија Великог, великога оца Цркве четвртога века чију смо свету Литургију данас служили. Он је први сабрао литургијска предања првих векова и написао свету Литургију данас познату као Василијева. Предање каже да му се током писања јавио Господ Исус Христос са анђелима и силама небеским, зато је он успео тако дивну богословску, савршену литургију да напише. Ми је служимо десет пута у години. У току Великог Поста и на празник Светог Василија, што је данас. Свети Василије је био диван богослов, први део свога живота провео је учећи и бавећи се грчком философијом у Атини. Кад је ту јелинску философију изучио онда се повукао у манастир у Понту који је сам основао и ту се бавио философијом Светог Духа. Созерцавао је шта уствари људски ум на земљи не може да достигне. Ту су му се откривале Божанске тајне и ту је он постајао истински богослов. Богослов је онај који о Богу слови из искуства сусрета са Богом, разговора са Богом. Као што су свети Апостоли пратили Господа Исуса Христа и питали га све што нису знали и онда су преносили другим људима. Такав је био свети Василије, диван светитељ који је живео 49 година. Био је велики аскета и оставио велико дело у нашој Цркви, зато га називамо великим оцем и учитељем Цркве Православне.
Оно што би рекао као треће је наша Српска Православна Нова Година, не мање значајна за нас. По старом јулијанском календару је 1. јануар или Нова Година и ми то предање чувамо и ако Бог да чуваћемо и убудуће. Видимо да сада неке државе и нове цркве прелазе на нови календар тзв. Григоријански који је римокатоличка црква прихватила у 13. веку. Папа Григорије који је тада владао је увео григоријански календар. Он је увео и целибатно свештенство, да се свештеници католички не жене. Ми смо остали верни старој традицији и предању. Тако ћемо хвала Богу и даље. Нећемо мењати ништа од нашег типика којег везујемо за Ћирила и Методија и Светог Саву. Ту су наши бадњаци до малог Божића, ту су многи обичаји и благослови за тај празник. Обичаје ћемо чувати, а чуваћемо и Српску Нову Годину, јер и она чува нас и наш идентитет национални и духовни. Просто, ми друге људе поштујемо као и њихово предање, али желимо да будемо оно што јесмо и оно што нас наша историја и култура уче.
Разговарао сам са вашим духовником, оцем Радмилом. Каже да је Црњелово развијено село и било је познато тако што је у свакој кући био један тамић. Нажалост данас баш и није тако, пишу новине како се из Црњелова људи селе и да село постаје све мање и мање. Али мораћемо се борити и молити Богу, а и људи из Града могу помоћи да народ остаје овде. Ово је диван крај, благословен крај, треба овде живети, треба ову дечицу чувати, ово је наше, од Светога Саве, ту су наши светитељи. То је наше предање, ту смо своји на своме. Својим језиком говоримо, својом културом се изражавамо и својим језиком и својим писмом пишемо. Ту смо ми оно што јесмо и према томе треба то и да сачувамо. Не знају људи који нису ишли у иностранство, шта је заправо иностранство? Био сам тамо две и по године у Немачкој на студијама и да видите како је кад дођете и не знате језик. Неко вам нешто покаже и каже како се то каже и ти понављаш за њим и изгледаш онако као неки припадник примитивних народа који не зна језик и треба га за ухо водити да му кажеш то је то, то је то. Знате које је то смирење и понижење. Не треба то нама, имамо ми свега, нама пуни амбари, пуни наши подруми, пуне домаћинске куће, имамо ми од чега живети, само треба нам слоге, заједништва, благослова и да будемо са својом Црквом и ако Бог да онда ћемо ми остати и нећемо учити глупости које они уче тренутно на Западу, а то не можемо ни говорити у светом храму.
Желим вам сваки благослов Божији, да у Новој години будемо бољи и ревноснији и да нас благослов Божији води правим путем, путем наших светитеља, посебно путем нашег светог Саве Српског.
По завршетку бесједе, молитвено сабрање је настављено у светосавској сали гдје је уприличена трпеза љубави за све присутне.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
