Група архијереја неколико помесних православних Цркава, међу којима и из РПЗЦ, као и активисти за људска права и правници, одлучили су да скрену пажњу светске заједнице на кршење верских права и слобода у Украјини. Да би то урадили, основали су Међународно удружење за људска права „Црква против ксенофобије и верске дискриминације“. У његов састав је ушао и митрополит берлински и немачки Марко (Арнт), који је своје виђење проблема изнео на порталу Православие.ру.
– Владико, какво је то ново Удружење? Који су његови главни циљеви и задаци?
– Сада смо суочени са озбиљним кршењима људских права у Украјини. Канонска православна црква тамо једноставно више нема права. Обесправљена је, што је потпуно супротно нормама о правима човека.
У суштини, Украјинској православној цркви (УПЦ) је забрањено да делује као верска организација, није јој дозвољено да поседује цркве и другу имовину, а локалне власти су у почетку сматрале њене свештенике преступницима.
С тим у вези, покушавамо да скренемо пажњу људима који се баве људским правима на то да у Украјини нема апсолутно никаквог поштовања европских норми када је у питању Православна црква.
– Да ли оснивање овог Удружења значи да Православна црква улази, да тако кажем, у област заштите људских права? Или је то увек био један од главних задатака сваког православног хришћанина?
– То је апсолутно тачно. Украјинско законодавство тврди да се људска права поштују у земљи, али то уопште није случај. Црква је ван закона, а свештенство се сматра преступницима.
– Како се ово стање може променити?
– То могу да ураде само међународне организације, а могу да унеколико побољшају стање.
– Ваше Удружење је позвало украјинске власти да зауставе прекршаје у односу на УПЦ. Обратили сте се и Високом комесару УН за људска права, Савету УН за људска права и другим органима. Имате ли одговор?
–Колико знам, није било никаквог реаговања.
– Чак ни из УН?
–Можда је било, али, у сваком случају, о томе ништа нисам чуо.
– У Руској заграничној цркви сте, да тако кажем, надлежни за одржавање контаката са руководством УПЦ, а тиме и са Блажењејшим митрополитом Онуфријем. Шта сада чујете од њих?
–Сада их и не питам. Када почну да опште са мном – а са мном ће разговарати на руском – биће оптужени за злочин и деловање на страни непријатеља, што нема везе са стварношћу.
У мају прошле године УПЦ је морала да прекине контакте са Руском православном црквом, чији је део одувек била. Тако да сада једноставно не могу да одржавају канонске везе. Влада Украјине, а посебно Служба безбедности Украјине, не мисле тако. Ово је потпуно погрешно, али украјинске власти не размишљају шта је заправо исправно, а шта погрешно. Дали су одређену оцену и верују да је то тачно.
– Апелациони суд у Украјини разматраће 22. јануара случај митрополита тулчинског и брацлавског Јонатана (Елецког), којег је првостепени суд прошле године осудио на 5 година затвора. Шта очекујете од овог судског заседања? Како сви ми можемо помоћи у решавању овог проблема?
– Морамо се молити. Не очекујем правду ни од једног суда у Украјини. Та земља је заглибљена у прогонима хришћана.
– Да ли то значи да немамо ни наде у правду? И шта сви можемо урадити да бисмо пронашли решење проблема?
– Ми, хришћани који живимо у слободном свету, инсистираћемо на праву УПЦ на постојање. Украјинске власти једноставно не признају ово право. Сада је ситуација тамо гора него што је била за време Совјетског Савеза, под комунизмом. Ово је брутални прогон хришћана, као у првим вековима наше ере.
– Да ли је изрицање пресуде митрополиту Јонатану први сигнал?
– Не, било је и прогона намесника Кијево-печерске лавре митрополита Павла (Лебеда) и других свештенослужитеља. Сви ови случајеви су слични један другом. Украјинске власти све их а приори сматрају преступницима.
– Да ли уопште видите неке промене у верском животу у Украјини сада – на боље или на горе? Чуо сам да је неким свештеницима мало ублажена мера забране – на пример, даноноћни кућни притвор заменили су само ноћним.
– Нисам чуо ништа тако. Не могу рећи да то пратим тако ревносно.
– Није тајна да су у многим земљама – очигледно, у том броју и у Немачкој – лица која сада износе „непопуларно“гледиште изложена узнемиравању, па и од стране власти. Да ли Ваше Удружење, мада је скоро основано, већ има такве случајеве? И да ли Ви лично осећате притисак због подршке канонској Православној цркви у Украјини?
- Не, тако шта до сада нисам осетио, видео ни чуо.
– На основу чега су изабрани чланови Ваше групе за људска права? И да ли у блиској будућности треба очекивати нове чланове, представнике нових организација? Ако треба, које?
– Мислим да ће група постепено расти, но за сада њеном саставу приступамо веома селективно. Међутим, ја нисам организатор и не знам какви су будући планови. Колико сам разумео, иницијативу за организовање групе дали су православни правници. Не знам шта они мисле да треба урадити. Пришли су ми - и ја сам се одазвао.
– Зашто сте се одазвали? Зашто је то важно за Вас?
– Зато што је ово животно питање – хоће ли наша Црква постојати или не? Не можемо стојати пострани, морамо предузети кораке и покушати да ублажимо прогон.
– Украјина је вапијући пример нарушавања права верника, али далеко од тога да је једини...
– Уз Северну Кореју и друге сличне земље, наравно.
– Шта се може учинити да се побољша положај хришћана, православних хришћана, у овим и другим земљама?
– Ако будемо живели нормално, по својим правилима и законима, то ће бити доказ да никоме не претимо, да смо мирни људи и да не желимо ништа друго до да будемо слободни.
– Често се дешава да се изјаве активиста за људска права оду у ваздух. Верујете ли да ћете успети у тој групи? И шта Вас у то уверава?
– Искрено, нисам савршено уверен у то. Штавише, дивим се што су се нашли такви људи и да покушавају нешто да ураде. Али уопште не знам шта ће бити од тога.
– Шта мислите, шта је сада најпотребније украјинским верницима? Шта можемо сада да урадимо? Како да помогнемо?
– Пре свега, молитвом. Осим тога, ми у Руској заграничној цркви трудимо се да тамо шаљемо хуманитарну помоћ сваке врсте. Посебно помажемо Свјатогорску лавру, где људи највише страдају од непријатељстава. Такође смо слали пакете у Почајев и у друга места. Ово је практична помоћ која је сада потребна. И, хвала Богу, што за сада то можемо да чинимо.
С митрополитом Марком (Арнт)
разговарао Дмитриј Злодорев
За наш портал превод са руског приредио:
протођакон Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Рravoslavie.ru
