И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14).
У овим ријечима Јеванђеља по Јовану сабира се сва тајна Божића – тајна рођења Богочовјека Христа. У њима је ”прва и последња благовијест, највећа благовијест коју je Бог могао дати човјеку и небо земљи”, ”све што је вјечито потребно бићу људском, у свима свјетовима” (Свети Јустин Ћелијски). Зато је ова тајна доласка Сина Божијег у тијелу увијек свјежа и увијек нова. Она је, по ријечима Светог Јована Дамаскина, једино ново под Сунцем и као таква, увијек актуелна, насушно потребна, неопходна сваком човјеку у свим покољењима, свакој твари.
Логос (Ὁ Λόγος), који је од почетка према Богу (πρὸς τὸν Θεόν) и кроз коју је створено све што је створено, постаје тијело. Прима тијело (σάρξ) – то значи постаје истински човјек, примајући без остатка све људско. Оно постаде (ἐγένετο) носи са собом тежину: то значи да тај догађај није привид или фантазија, него истинско сједињење. Јединство створеног и нествореног. Управо та стварност сједињења донијела је човјеку и свијету спасење (σωτηρία), односно оздрављење. Зацијељује се рана, а човјек и сва твар добија ону богомдану цјеловитост (интегралност) изгубљену грјехопадом.
Логос постаде тијело. Али, не само то. Логос се настањује међу нама. Није, дакле, привремено боравио, а онда нестао. Логос се настанио код нас и од тада заувијек остаје са нама. Његово присуство остаје трајно и неповредиво. Све је корјенито промијењено трајним присуством оваплоћеног Бога у свијету.
У изворнику, оно настани се дословно гласи ушатори се међу нама (ἐσκήνωσεν ἐν ἡμῖν). Тим бираним ријечима јеванђелист жели да представи како у догађају Христа долази до испуњења смисла старозавјетног богослужења и храма. Он је ”постао Скинија (Шатор) састанка којим се Бог настанио међу људима и којим је људима омогућен најнепосреднији контакт са Богом” (Ј. Благојевић). Сада ће се прави богомољци клањати Оцу у Духу и истини (Јн 4, 23).
Припремајући се да доживимо ову велику тајну, од самог почетка Божићног поста па до празника Рождества Христовог слушамо у цркви стихове:
Таинство странное, вижу и преславное!
(Μυστήριον ξένον, ὁρῶ καί παράδοξον!)
Пјесник је запањен виђењем. Он види нешто што не може да опише, нешто што превазилази све описиво:
пећину као Небо,
Дјевојку као Херувимски престо,
јасле као смјестилиште
у којима леже несмјестиви Христос Бог.
Сусрет са необичном тајном. Тајном потпуно страном, непознатом, чудном. Тајном која јесте преславна, али која је, како каже боље указује изворник, парадоксна. Пјесник именује тајну, дакле, изнад свега и прије свега као парадоксну – супростављену људском свакодневном искуству и мњењу (παρὰ τῆς δόξης).
То да је тајна парадоксна не значи да је она неразумна, бесловесна. Она је, у најдубљем смислу, разумна, логосна, словесна. Дакле, божански разумна и превазилазећа за скучени и сведени ratio савременог човјека.
Осјећамо заиста да ”нема ничега чудеснијег и достојнијег почасти него што су пећина и јасле, купељ и пелене Младенца, јер од свега, што је Бог створио, нема ничег што би било корисније и божанственије од Рођења Христовог” (Свети Григорије Палама).
Тајна славе оваплоћеног Логоса, коју се созерцавали апостоли, открива се у ријечи да је Он Јединородни од Оца. Његов идентитет налази се у односу према Оцу, у томе да је Он Једини Рођени од Оца, Љубљени Син.
Тако све започиње од Очевог благовољења. Од Његове воље, од Његове љубави. Љубави којом ствара свијет и човјека као круну свега створеног. Љубави којом спасава све. По Очевом домостроју спасења, Његова слободна и ничим условљена љубав очитовала се, објавила нам се у слави Јединородног Сина који постаје човјек. Засијала нам је као благодат и истина, као најљепши могући поклон.
Ову славу Јединородног од Оца нису видјели само апостоли тада. И ми данас учествујемо у виђењу те славе Сина Божијег која својим недогледним и неизрецивим смислом увијек надахњује и исцјељује. У овом времену великих искушења, не допустимо да се одамо стихијском и површном слављењу Празника, допустивши да нам је поједини јефтини и испразни обичаји и предања људска заклоне (Ср. Мт 15, 3), већ се осмјелимо да запловимо у дубине те неисцрпне тајне.
Презвитер Александар Лекић
