Преподобни Јован Дамаскин: О богомужној енергији
Блажени Дионисије Ареопагит, називајући некаквом новом богомужном (богочовечанском) енергијом Христа који је са нама поживео, не укида природне енергије (енергије природа), и вели да је једна енергија која настаје из човечанске и божанске енергије – јер иначе бисмо рекли да је и једна нова природа, која настаје из божанске и човечанске. Јер у којих је енергија једна, у њих je и суштина једна, по светим Оцима; он жели да покаже нови и неизрециви начин откривања енергија Христових природа, неизрецивим начином узајамног прожимања природа Христових, а Његов живот међу људима да покаже страним и апсурдним и непознатим природи бића, као и начин узајамног односа оствареног неизрецивим јединством; јер не кажемо да су Христове енергије раздељене, нити да Његове природе дејствују одвојено, него сједињене, свака од њих двеју дејствује у заједници са оном другом, по оном својству које свака поседује. Јер оно што је човечанско није чинио само на човечански начин – јер није био само човек – нити је, пак, оно што је божанско чинио само као Бог – јер није био само Бог – него је истовремено био и Бог и човек. Као што, наиме, увиђамо јединство и природну различитост природа, тако исто увиђамо и јединство и природну различитост природних воља и енергија.
Према томе, ваља знати да, када је реч о Господу нашему Исусу Христу, некада говоримо као да се ради о две природе, а некада као да се ради о једном лицу, а и једно и друго односи се на исти појам: јер две природе јесу један Христос, а један Христос је две природе. Дакле, исто је рећи: Христос дејствује и по једној и по другој својој природи, као и: свака од двеју природа у Христу дејствује у заједници са оном другом. Божанска природа, дакле има учешћа у плоти која дејствује, допуштајући благовољењем своје божанске воље да она страдава и да твори оно што јој је сопствено, будући да је дејствовање (=енергија) плоти, у сваком случају, спасоносно, што не припада човечанској енергији, већ божанској. С друге стране, плот дејствује кроз божанство Логоса, сачињавајући тело које је оруђе божанске енергије, а и због тога што је један те исти онај који истовремено дејствује и на божански и на човечански начин.
Треба знати да Његов свети ум остварује и Његове природне енергије, умујући и знајући да је он Божији ум и да му се клања целокупна творевина, те сећајући се Његових земаљских трудова и страдања, али да има учешће у божанству Логоса које дејствује и одржава све и управља свиме, умујући и познајући и управљајући не као прост човечански ум, већ као ум који се ипостасно сјединио са Богом, те који је постао умом Божијим.
To, дакле, открива богомужна енергија, да je у омуженоме, односно очовеченоме, Богу и Његова човечанска енергија била божанска, односно обожена, и да није била без учешћа у Његовој божанској енергији, те да и једну и другу треба посматрати заједно са оном другом. А тај начин назива се перифразом, када неко једном речју обухвата два појма. Као што, наиме, називамо истим пресечену паљевину и опаљени пресек једног ужареног мача, говорећи да је једно енергија сечења а друго енергија паљења, односно енергија једне и енергија друге природе, то јест, енергија ватре и паљења, те железа и сечења; исто тако, говорећи и како је једна богомужна енергија Христова, имамо на уму две енергије двеју Његових природа, односно, божанску енергију Његовог божанства и човечанску енергију Његовог човечанства.
