Type Here to Get Search Results !

Епископ Методије у Божићној поруци: Да се сјетимо Истине, Идентитета и Извора

Божићна порука Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Методија


И чега треба да се сјетимо на Божић, драга браћо и cecтpe?

Да се сјетимо Истине, Идентитета и Извора.

Истине да није зло побједник, нити ће икада бити, Бог се родио као човјек ради човјека и човјековог спасења, ради човјековог знања и познања да зло није непобједиво, да смрт не постоји сем смрти душе која се предаје и злу служи, Бог се родио да се човјек ослободи страха од зла и изађе из матрице смрти, да поврати своју слободу која му припада као бићу створеном по лику Божијем и роди се као нови човјек, просвијетљен и слободан. Родио се Бог као човјек да човјек зна да није сам, није напуштен, није заборављен, остављен, није немоћан. Родио се да га позове на слободу од страха јер зло влада човјеком само преко страха, а „страх животу каља образ често“. Страх од смрти, од самоће, од немаштине, од несигурности, неуспјеха, слабости, од живота самог гдје се човјек види препуштеним на милост и немилост свјетским и бјелосвјетским олујама и олујницима, није то живот достојан човјека, драга браћо и сестре. Бог се родио да се ми отмемо том страху, да се пробудимо и прогледамо, у Богу и миру укотвимо, да живимо. Бог се родио и показао нам да је бесмртна снага човјекова у Богу и до Бога досеже, у Богу пребива и од Бога нам је очински занавјек дарована. Да је сила Божија у човјеку који Бога воли, који брата воли, који себе воли. А вољети себе, значи вољети Бога у себи, вољети брата као себе, вољети читав свијет који је од Бога и у Богу. Зато, Истина које треба да се сјетимо на Божић је истина о рођењу Сина Божијег као дјетета прогнаног у јаслама међу благом, Дјетета с потјернице Иродове, Дјетета осумњиченог, обесправљеног, оклеветаног, окривљеног, прокаженог, али Дјетета Божијег, човјекољупца и миротворца, жртвеника и побједника крстоваскрсног. Истина ослобађа и вјерујмо у Истину, будимо дио Истине и будимо слободни. И коначно, будимо људи, другог пута нема. Гдје је мржња и нетрпељивост према брату, ту љубави нема, ту Бога нема. Преиспитајмо се гдје смо и да ли смо дио свјетине која је у намјери да убије Истину у колијевци погазила све братско, људско и божанско у себи.

Друго, чега треба да се сјетимо је наш божански идентитет и да сваки други идентитет из њега извире. Човјек има свој коријен на Небу који рађа најљепшим миомирисним цвијетом на земљи. Да бисмо макар и покушали да будемо такви и одвежемо се од земаљских и материјалних „сигурносних појасева“ и прикључимо на једини „Обновљиви Извор – љубав Божију, први је корак прекорачење граница страха. У српском народу, гусларској пјесми и мајчином млијеку то се зове сјеме витезова, јунаштво или храброст и значи јаку и стабилну жељу за испуњавањем личне обавезе према Богу, себи, прецима и потомцима упркос препрекама, опасностима и тешкоћама. Та је сила, морална и физичка, достојна човјека, она нас је сачувала вијековима, њу смо опјевали, њу славимо и њени смо дожудници довијека. Душау нама зна да само тако човјек расте и стасава у правог Човјека, у онога који је потомак опјеваних, насљедник страдалника, предак побједника — „листићи су једнога цвијета“. Дакле, идентитет је оно о чему данас треба да промислимо, идентитет небески и царски. То нам припада и томе се надамо, томе се уподобљујемо и само спрам тог идентитета постајемо достојни сваког другог земаљског, вјерског, националног, племенског, породичног. Браћо и сестре, „самообмана је убитачна и за људе и за народе“, а кад се куће и људи на голети свију, нити има куће, нити људи. Кућа ce зато He зида без темеља и нити се дјеца подижу без коријена. Да Бог да кућа нам се радовала, а дјеца нам цвјетала и рађала се.

Треће чега данас треба да се сјетимо је Извор и да се на том извору бистре свете воде напијамо и да тај Извор поштујемо, његујемо и чувамо, да се на њему окрјепљујемо, подижемо, лијечимо и прослављамо. Да се око њега окупљамо, да се по њему препознајемо и познајемо, да се на Извору умивамо и од свакога гријеха чистимо, да се исповиједамо и причешћујемо, да се успињемо и не одустајемо. Да духовни и очињи вид обожимо јер „нема дана без очњега вида, нити праве славе без Божића“. Драга браћо и сестре, Очи Које Све Виде да вас никада не изгубе из вида, а да ви, свој вид духовни и тјелесни чувате и цијените, бар у дио онога како нас све Бог воли и цијени. Овај извор Божији је Црква Божија коју нам је Господ оставио да нас води, сабира и држи до свршетка свијета. И нигдје без Бога и без Цркве своје која Бога слави и Истину чува, немојте браћо и сестре лутати и у беспуће забасати, нити себе у робље продавати. И ако се деси, вратимо се Кући својој и сјетимо се ове три Божићне мудрости: Истина, Идентитет и Извор. И никада не заборавимо гдје је и коме је звијезда са неба довела три мудраца и цио свијет људски и гдје треба сваког Божића и сваког дана да нас сјети и врати– до колијевке Божије, до Христа Богомладенца једине Истине, Извора и Идентитета човјечијег, јединог Смисла, Мира, Радости и Живота у мору бесмисла, страха, туге и небића.

А шта би било кад би било, нагађања су која нису човјеку богољубивом прилична. Празновјерје је дух демонски, пут лажи и обмане. Бог је Истина и само је оно што је Бог дао истина. Савршенство и тајну мјере и намјере Божије нисмо ми кадри рационално сагледати и тумачити, макар мислили за себе да јесмо. Клонимо се те охолости, љубављу и миром срца огријмо, Богу кољена приклонимо, Божијој Премудрости све препустимо и Богу заблагодаримо с вјером дубоком и поуздањем у милост, промисао и љубав Његову према свима нама.

Све нас данас Господ позива и подсјећа, устаните и родите се нови и слободни. Раскрилите своје срце и окрилатите живот свој и својих ближњих радошћу непролазном. Запјевајте свом душом својом пјесму слободе и љубави

Мир Божији, Христос се роди!

Ваистину се роди!


Извор: Епархија будимљанско-никшићка