Божићна порука Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија
Свештенству, монаштву и вјерном народу српском на подручју Богом чуваног Владичанства бихаћко-петровачког и рмањског у наступајућем 2024. Љету Господњем, током којег ћемо прославити два велика јубилеја:
580 година од оснивања манастира Рмањ и 100 година од оснивања Епархије бихаћке. Рођење Христово, пророковано од старозавјетних пророка и ишчекивано од старозавјетних праведника, јесте дан надрадосни који је испуњење обећано свима онима који су Господа чекали (Пс 118, 24); тражећи Га срцем, надајући Му се вјером, ишчекујући Га с љубављу, онако као што незлобива, мудра и послушна дјеца ишчекују никад виђеног Родитеља.
Син Божји постаде Син Човјечји, а постајући човјек Он не престаде бити Бог, те баш зато, вођени том тајном, заједно са Светим Григоријем Богословом, можемо ускликнути: „О, новога ли мијешања! О, чудног ли сједињења! Онај Који Јесте постаје, и Нестворени ствара се“.
На Божић, празник неисказане радости, мира и љубави, рађа се Спас, „Који је Христос Господ“ (Лк 2, 10-14), рађа се „Син Јединородни“ (Јн 1, 18), рађа се „Беспочетни, Несаздани, Неизменљиви, Невидљиви, Неизрециви, Несхватљиви, Необухвативи, Недомисливи, Неограничени“, Онај Који је Извор Живота (Пс 49,1; Јн 14,6), у Којем је почетак нашег спасења, наш Пут, наша Истина и наш Живот (Јн 14, 6).
Зато се радујемо Божићу, чак и онда када не разумијемо довољно Свето Писмо и његову ријеч, али срцем осјећамо радост коју умом не можемо објаснити, схватити и докучити, али, као што рече Старац Пајсије Светогорски, Господ Христос увијек и заувијек куца на врата срца.
Божићну радост наши сиромашни, обесправљени и прогоњени преци умјели су препознати, па је сву њихову љубав према Богомладенцу Христу и овом великом празнику наш велики пјесник, мислилац и тајновидац цетињски Петар Петровић Његош сажео у неколико стихова, рекавши: „Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића“. Из овога нам постаје јасно да је Божић не само празник радости већ тренутак у којем је људски род прогледао, угледавши Онога Којег до тада људско око није видјело. Христовим Оваплоћењем отворене су нам очи вјечног спасења, а Њиме су наша беспућа постали путеви истине којима нам ваља ходити, свуда и у сваком времену. Постајући Светом Тајном Крштења род плодотворни и духовни пород Његов, јер сви који смо се у Христа крстили у Христа смо се и обукли, дужни смо гледати више ка Небу него ка земљи, живјети животом Вишњег Јерусалима, одбацујући све оно што нас од Христа одваја, јер смо призвани да будемо причасници Славе Његове.
Господ је наш Кормилар, а Црква Његова – Лађа спасења нашег. Зато се добрим дјелима, вјером, богољубљем и братољубљем уподобимо нашим светим прецима, који су за Богом чезнули, чувајући вјеру православну и творећи заповијести Његове. На нама је да предачки аманет испунимо, не бисмо ли и сами били препознати од наших потомака онако као што ми препознајемо претке наше, дивећи се њиховом трпљењу, јунаштву и духовној чистоти, која није била плод њихове патње и сиромаштва, већ њихове неупитне, несаломиве и чисте вјере која им је обасјавала таму ропских ноћи и видала им ране јуначке.
Са нама ништа нити почиње нити завршава, али будимо Богу благодарни што смо удостојени тога да будемо само једна карика у ланцу која ће спојити претке и потомке, па зато дајмо себе свом времену и свима онима које нам је Господ дао за наше земаљске сапутнике. Будимо једни другима примјер части, оданости и поштења, да бисмо бар на трен засијали сјајем неумрлих предака, чији аманет настојимо испунити тако што ћемо се угледати на њих као што су се они угледали на Христа.
Управо због тога чувајмо оно што нам је од њих остало и што смо дужни предати нашим потомцима, како бисмо и сами имали удјела у њиховој љубави према вјери православној и имену српском, баш овдје на овом благословеном крајишком тлу које нам је дато на љубав и бригу.
У години која је пред нама Светониколајевски манастир Рмањ засијаће у до сад невиђеном сјају, биће окончана његова вишегодишња обнова, а у септембру мјесецу освештаће га патријарх српски заједно са архијерејима и свештенством, што ће уједно бити и врхунац прославе великог јубилеја – 580 година од оснивања манастира Рмањ.
Такође, у Саборном манастирском храму Светог Оца Николе, током наредне године, биће положени земни остаци свештеника и војводе Ђурђа Карановића, који је својим животом задужио не само манастир Рмањ и Српску тромеђу већ и цјелокупно подручје Босанске Крајине, којој се постхумно враћа из Шапца да бисмо се ми вратили себи и својим крајишким коријенима.
Обнова Рмња, у символичком смислу, означиће обнову Српске тромеђе, која никад није била пуста док су са њених парохијских и манастирских храмова чула православна звона и док се у њеним светињама појала Света Литургија. Због тога чврсто вјерујемо да ће духовно и материјално васкрсење рмањске светиње призвати Божји благослов на свако наше крајишко опустјело село, на сваку празну кућу и сваку богочежњиву душу, како бисмо, уз помоћ Божију, обновили живот тамо гдје га је одувијек било.
У мјесецу октобру обиљежићемо још један важан јубилеј – 100 година од оснивања Епархије бихаћке, коју је својим Указом од 24. јуна 1924. године формално основао југословенски краљ Александар Карађорђевић. Овај јубилеј прославићемо у граду Бихаћу, којег се нисмо одрекли, иако нас у њему готово више и нема, али памтећи Гаравичке мученике и обиљежавајући стогодишњицу Епархије дајемо своје двије лепте страдалној Крајини и поменутом граду на Уни, да оно што нас је остало и преостало буде сјеме неког новог живота.
На крају, очински, братски и синовски позивам све оне који су наслиједили земљу својих предака, на подручју Епархије бихаћко-петровачке и рмањске, да је чувају од корова, да је одржавају и да је никада, никоме и нипошто не продају, јер оно што су наши преци крваво стицали немамо право отуђивати. Чувајући оно што нам је остало, ми чувамо стопу свете крајишке земље без које не можемо постојати, јер само стојећи на њој можемо видјети себе у огледалу људске и Божије правде на коју смо крштењем позвани. Чувајући земљу сопствених предака чувамо себе од проклетства потомака, јер они који ће тек доћи на овај свијет једном ће се запитати шта је наша генерација учинила да сачува све оно што су многобројне генерације прије нас чувале и сачувале за наше покољење. Нека нам наши преци буду на уму сваки дан у години. Угледајући се на њих и на њихову жртву нећемо залутати на све узбурканијем мору живота нашег.
Призивајући на све вас благослов Богомладенца Христа, драга и вољена браћо моја, желим вам срећне и благословене дане Божића – Празника радости, љубави и мира, знајући да нас Онај, Који се ради нас и ради нашега спасења у Тијелу родио, неће оставити чак ни када заборавимо себе. Зато вас, све заједно, поздрављам поздравом Неба и Земље, Анђела и Светих, Мученика, Новомученика и предака наших:
Мир Божји – Христос се Роди!
Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, владика Сергије, Епископ бихаћко-петровачки и рмањски
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
