Вечерњим богослужењем и обраћањем представника цркава у Саборном храму обиљежена је четрдесетогодишњица молитвених осмина у граду Загребу
У понедјељак, 22. јануара, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, већ четрдесети пут, Српска православна Црквена општина Загреб била је домаћин трећег дана овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих цркава и хришћанских заједница које дјелују у једном граду окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се за јединство хришћана.
У загребачком православном храму служено је празнично вечерње, уз торжествено појање Хора храма Преображења Господњег којим је дириговала Олена Циглењак.
Вечерњем богослужењу присуствовали су домаћин, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске, помоћни бискуп загребачки Мијо Горски, бискуп Бранко Берић из Евангеличке цркве у Хрватској, протојереј-ставрофор Кирко Велински из Македонске православне цркве Охридске архиепископије и господин Борис Петерлин из Баптистичке цркве Загреб.
Након завршетка богослужења услиједила су обраћања представника цркава, а потом је дружење свих настављено у просторијама Епархијског музеја.
У наставку преносимо интегралне говоре учесника молитвене осмине.
Епископ Кирило
Поздравно слово најприје је упутио владика Кирило. На почетку је окупљенима пренио поздраве Његове Светости Патријарха српског Порфирија. Казао је да ”није случајно што је овај наш молитвени скуп баш на спомен светог Григорија Нискога, једног од Кападокијских отаца Цркве који су помирили православну теологију са грчком философијом, односно са античком мишљу. Много је важан тај мир у мислима, једномислије како смо читали у молитви, без ког нема суштинског јединства и суштинског мира.
Шта је то ново дало човјечанству Рођење Христово? То питање често постављају они који не вјерују, али и они који вјерују, као порицање или сумњу. Шта је Христос дао човјечанству, у поређењу са Александром Македонским, Јулијем Цезаром или другим знаменитим људима из људске историје? Шта је Он урадио у земаљском смислу? Свој Израиљски народ да ли је ослободио од римске окупације? Није ослободио, чак се није ниједном ријечју супростављао том ропству. Четрдесет година послије вазнесења Христовог на небо, Јевреји су се побунили против Римљана и ми знамо каквом катастрофом се то за њих завршило. И даље послије Христа људи умиру, као што су и прије умирали. Болесни су, као што су и раније били болесни. Ропство је остало као што је и било, сиромашни и богати, све је како је и било. Дакле шта је то Христос дао и донио на земљу ако само свјетски посматрамо на ствари?
Веома је важно с каквим критеријумом посматрамо тај мали одрезак времена који се зове људски живот. Наш живот је, може се рећи, само провјера честитости, искрености ако хоћете и људскости, или, како кажемо, дат нам је за покајање. Може човјек да много тога уради у овоме свијету, али да се у многом огријеши. И чиме се завршавају сва та велика дјела, најбоље нам говори фреска гдје преподобни Сисоје Велики, чувени подвижник старог Истока, созерцава гроб Александра Македонског. Њему, којему је била мала сва земља, сада су довољна два квадратна метра. Овдје преподобни Сисоје оплакује смрт човјека и царства – сви долазе под власт земаљске смрти. Нико, колико год сјајан био на овом свијету, не може избјећи смрт. Свети Сисоје је сигурно размишљао о бесмислу овог свијета, о крхкости човјека и његових достигнућа; и чињеници да само они који вјерују у Бога живе вјечно.
Немогуће је у оквиру ове кратке бесједе изрећи све оно што је дало човјечанству Рођење Христово. Али наведимо управо једну идеју чија је имплементација у друштвеном животу, најбоље посматрана кроз византијски опит, дала човјечанству радикалне, политичке и друштвене промјене. А, та идеја која је имплементирана кроз византијско законодавство, нарочито у вријеме цара Јустинијана, најбоље звучи кроз уста светог апостола Павла: Нема ту Јеврејина ни Грка, ја ћу додати ни Србина, ни Хрвата, Македонца… нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу (Гал. 3,28).
Свака врлина или вриједност без љубави претвара се у свој антипод
Шта мислите како је та идеја звучала Јеврејима, који су себе сматрали јединим изабраним, који су гледали на све народе са висине? Знамо и то како су Јевреји судили светом апостолу Павлу управо због тога што је поменуо да Христос хоће да спаси незнабожце. Он је одведен на суд, али се оправдао на суду ћесареву. Такође можемо замислити како је та идеја звучала робовласницима тога доба и свих времена. Заиста, сложићете се, револуционарна идеја, која је имплементацијом у законодавство, на примјер Византије, донијела са собом много друштвених и политичких промјена. Иако је та идеја била изречена гледано на будући циљ човјековог живота. Дакле, свети апостол Павле тврди да пред лицем тог основног задатка који стоји пред човјеком, и пред том основном идејом ради које треба да живи човјек и циља ради којег он живи, сви људи су једнаки. На тој основи појавили су се и разни покрети и правци хуманизма који се разгранао у многе правце. Некад су ти правци били, нажалост, атеистички. Некад су допринијели бољим правима људи и још увијек доприносе. Дакле, све зависи од личности, законодавства које ту идеју примјењује. Наравно да је спасење основни задатак човјеков који човјек није могао сам да испуни, зато је Спаситељ и учинио ту основну духовну револуцију побиједивши гријех, ђавола и смрт и учинио спасење посред земље.
Но ближе теми овога скупа, има још једна револуција врло важна коју је Христос извршио својим доласком и учењем. Сјетимо се ријечи самога Наполеона Бонапарте из свог заточења: ”Ја знам људе и могу да кажем да Исус Христос није обичан човјек. Њега је немогуће упоредити ни са ким који је живио на земљи. Александар Македонски, Јулије Цезар, Карло Велики и ја смо основали империје. Али на чему су се одржавали сви наши подвизи? На сили. Исус Христос је основао своју империју на љубави, и сваког минута милиони људи су спремни да умру за Њега.” Из тих ријечи се лијепо види та духовно-морална револуција коју је хришћанство донијело свијету.
”Љуби Господа Бога својега и ближњега свога као самога себе” (Лука 10, 27). Дакле то је основни принцип морала. То је виши циљ који до Христа није постојао нигдје у историји религије. Људи су очекивали правду, Бога који суди праведно. Више вриједности су биле правичност, храброст, уздржање, слобода… које и јесу велике вриједности једног друштва. Међутим, Хришћанство највишу вриједност дефинише као Љубав. И сам Бог је Љубав. Не можемо Бога називати праведним, у нашем поимању правде, кад је Он Сина Јединородног, притом безгрешног, предао на Крст ради нашега спасења. Како се то са нашим поимањем правде може спојити? Или се сјетимо приче о блудном сину, који је у свему сагријешио, али га милостиви Отац рехабилитује, због чега његов старији син негодује. Да ли је то правда? Зашто сад отац прима тог распикућу који је све просуо. Можемо рећи да је то више љубав него правда.
Свака друга врлина или вриједност без љубави претвара се у свој антипод. Слобода о којој се много говори, без љубави, претвара се често пута у оруђе обмане и насиља (над личности или над савјешћу). Својом слободом никада не треба повређивати слободу других људи. Јасно нам о томе говори и Химна љубави светог Апостола Павла, (1Кор. 13): А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Дакле, највећа врлина је Љубав и то нам потврђује и велики подвижник Свети Јован Лествичник у својој чувеној книзи „Лествица“. Љубав је највиша вриједност у свим свјетовима, она никад не престаје”, рекао је Епископ Кирило..
Бискуп Мио Горски
Помоћни бискуп загребачки, Мио Горски пренио је окупљенима поздраве загребачког надбискупа, монсињора Дражена Кутлеше и казао како се ”сусрећемо по четрдесети пут на заједничку, међуконфесијску молитву за јединство хришћана. Могли бисмо рећи да је мало у односу на дугогодишњу подијељеност, ипак значајно, с обзиром да је сваки почетак тежак. На једном мјесту Исус нам у Јеванђељу говори о плодовима и како ћете их препознати.
Сврха наше молитве је да нас Дух Божји проникне љубављу
Ако бисмо гледали плодове наше молитве у некој вањској форми јединства онда бисмо могли бити разочарани, али ако прихватамо Исусове ријечи: „Што год замолите Оца у моје име, вјерујте да ће Вам испунити“ онда сам увјерен да с искреном молитвом не смијемо никада престати и да су духовни плодови – а то је међусобно разумијевање и прихватање разлика, већ итекако присутни. Па и сама чињеница да се заједно молимо, плод је и дјело Духа Светога. Осим тога, молитва за јединство и није жеља да сви будемо исти, јер то није могуће. Прихватајући учење апостола Павла о Цркви као мистичном тијелу Христовом у којем он спомиње различите удове Тијела који међусобно нису завидни, нити су у супротности, јер око није против главе, нити је рука против ногу, него заједно чине једно функционално, здраво тијело. Смијемо то примјенити и на наше цркве.
Сврха је наше молитве да нас Дух Божји проникне љубављу, да можемо једни друге прихватати у њиховој различитости, свјесни да смо сви Христови и да, иако распршени у различитим црквама чинимо једно мистично тијело које снагом посвајања нашега Господина има заповијед у овом разједињеном и сукобљеном свијету, заједнички навјештати Јеванђеље мира, љубави и спасења. У томе се и остварује гесло овогодишње молитвене осмине „Љуби Бога и љуби свога ближњега као себе самога“. Наиме, ако љубимо Господа свим духом, свом душом и свом снагом, онда ће и наши заједнички напори бити знак љубави једних према другима и заједно знак љубави према човјечанству који очекују милосрдну поруку помирења. Тим више што знамо да је Исус Христос за све једнако умро и васкрсао, да Он није подијељен, да смо дјеца Једног те истог Оца, Оног на небесима, дужни смо не само за наше заједништво, него све учинити да на свим разинама сагињући се једни према другима као милосрдни самарјани пружамо руку помирења и утјехе. Управо то чини Христос Господ, вјечни и милосрдни Самарјанин, који се сагиње над нас, рањене гријехом, подиже нас и пружа могућност живота и спасења.
Сви смо рањени нашим подјелама. Свима нам је потребно уље и вино оздрављења, знак тајне Цркве. Сви можемо изговарати јединствену Исусову молитву Оченаш, без страха да ћемо изгубити дио свог идентитета или да ће неко бити повријеђен, јер ако гледамо на ране прошлости, које смо, нажалост једни другима задавали, увијек ће неко бити повријеђен, увијек ће неко носити камен спотицања и раздора. Али ако гледамо на неизмјерно богатство Божје милости, на богатство Јеванђеља и сакрамената које нас оздравља, биће то знак наде у овоме времену”, казао је бискуп Горски.
Бискуп Берић
Бискуп Евангеличе цркве у Хрватској Бранко Берић казао је да је његова заједница не само у Хрватској, него и у свијету отворена за дијалог, за екуменизам. ”Овај ход од четрдесет година – а данас обиљежавамо ту обљетницу молитве за јединство хришћана, ипак је, по моме скромном мишљењу, придонио одређене кораке да смо се почели приближавати једни другима. Можемо рушити оне предрасуде које смо у прошлости имали једни према другима. Зато и ова традиција, Молитва за јединство, коју је започео Исус на својој посљедњој вечери и надаље брижно чувају и његују облик насљедовања Христа, као и свједочење међусобне хришћанске повезаности, близине и заједништва. Један од корака је било управо на 500 година од Реформације, када је заједничкој молитвеној рунди био присутан и сам папа. Можемо казати да она ослобађајућа милост Божија даје нам нови живот и нову слободу да постанемо цјеловти људи. Ово је порука која је још увијек врло релевантна и актуелна и коју треба пренијети људима.
Дато нам је у Јеванђељу, на којем је Црква утемељена и представља и дар и мандат. Молимо се да, упркос свим потребним обрадама тренутне ситуације, овај дар и мандат никада неће бити изгубљен из вида, већ ће увијек осликавати хоризонт којим Црква иде. Сви ти кратки кораци још нису направили онај главни корак о ком се расправља, а то је јединство стола, евхаристија. Добили смо вриједне спознаје из нашег екуменског дијалога с Католичком црквом и научили смо преуредити разлике. У документу о дијалогу „Од сукоба до заједнице“ развијено је пет екуменских императива. У овој позадини кризе и распада друштва имамо врло дирљиво размишљање о перикопи о добром Самарјану и визији да нас хришћанско учеништво тјера да увијек тражимо исцјељење и помирење, као што сам нагласио, Евангеличка црква је увијек отворена за дијалог са браћом и сестрама.
На недавној конференцији стручњака за лутеранску и православну теологију у Лутерштат Витенбергу расправљало се, између осталог, о дјеловању Духа Светога у стварању, еколошким проблемима, Духу Светом у свијету и улози Светога Духа у Цркви. Тема конференције била је: „Дух Свети, Црква и свијет: стварање, човјечанство и откупљење“. У тијеку је рад на изради заједничке изјаве која ће бити објављена 2025. године у којоj ће хришћански вјерници диљем свијета славити 1700. годишњицу Никејског сабора. Овај васељенски сабор 325. године био је први покушај црквених вођа да постигну консензус о хришћанској доктрини и пракси.
Порука Божје љубави позива нас да изађемо у свијет и служимо свим људима
Расправе су биле конструктивне и занимљиве. Било је велико задовољство видјети преданост и искрену потрагу за рјешењима чланова повјеренства. Два супредсједатеља, његова еминенција Кирило од Киринија и регионални бискуп Јохан Шнајдер, омогућили су врло циљано оријентирану и живахну конференцију. Поздраве су упутили васељенски патријарх Вартоломеј II и главна тајница Ана Бургхардт, похваливши напредак у лутеранско-православном дијалогу који траје више од 40 година. Осим тога, у склопу конференцие слављена је служба ријечи у цркви дворца Витенберг. Никада не подцјењуте снагу молитве која нас уједињује и заједништву светих, која нас уједињује с нашим сестрама и браћом кроз вријеме на свим континентима, наш рад и свједочење се настављају док слушамо и укључујемо се у Божју мисију као једно тијело, у једном духу, с једном надом. Док се молимо за дар видљивог јединства, учинимо то непоколебљивом вјером, чврстим стрпљењем и надом пуном очекивања, уздајући се у Божју провидност. Јединство је Господња молитва за Цркву. А наше је, драга браћо и сестре, да се молимо да до тог јединства, данас, сутра и дође.
Порука Божје љубави позива нас да изађемо у свијет и служимо свим људима. Нека вас Бог све благослови и укључи свакога кога сретнете у овај благослов”, рекао је бискуп Берић.
Свештеник Кирко Велински
Протојереј-ставрофор Кирко Велински из Македонске православне цркве Охридске архиепископије казао је да га је тог дана новинар упитао да ли вјерује да заједничка молитва може помоћи у смиривању и помиривању тако немирног свијета у којем бјесни рат, у којем гину највећи хришћани у Русији и Украјини, али и рат у домовини нашег Спаситеља у којем једнако гину хришћани, Жидови и муслимани. ”Рекао сам да свакако да вјерујем, јер ако не бих вјеровао, не бих ни био ту.
Знамо да Господ Исус Христос, које год чудо да је направио и кога год да је излијечио, питао је прво „Да ли вјерује“ – да може ходати, да може гледати? И управо та наша вјера нас је окупила да се можемо молити, да имамо љубав према сваком, без обзира на нацију или вјеру. Исто тако Исус је рекао: „Шта год да затражите у молитви добићете.
Молимо се да можемо прихватити оног поред нас као свог брата или сестру
Читавих ових 40 година нас анимира љубав и вјера према сваком човјеку, да можемо издржати, да можемо заиста се помирити једни с другима. У овом предивном храму Српске Православне Цркве Преображења Господњег молимо да Исус преобрази и наша срца, да преобрази наше душе и наш ум, да можемо прихватити онога поред нас, не питајући га којој вјери или нацији припада, него заиста да га загрлимо као свог брата или као своју сестру”, казао је отац Кирко.
Борис Петерлин
Представник Баптистичке цркве Загреб, Борис Петерлин казао је да се ”присјећамо 40 година молитвеног окупљања за јединство хришћана у Загребу. Ријечи: „Сажали се, па му приступи и повија ране“ добиле су данас кључни самарјанчев искорак у сусрету с човјеком из другог народа.
Сјећам се крхких и скромних молитвених сусрета четири хришћанске цркве осамдесетих година, обиљежених међусобним упознавањем, препознавањем и учењем. Сјећам се жеље да се макар у једном дијелу године отиснемо у широки Божји виноград и надајући се, прижељкујући и молећи за јединство, упознамо чудне и разнолике плодове које наш виноградар на једном истом трсту брижно одњеговао.
Самарјанчев лик, његова сућут и подузетност путоказ су и надахнуће
Сјећам се узбудљива раста у спознаји и искуству, па мало помало и захвалности за непознату и поступно откривану браћу и сестре у вјери у заједничкога створитеља и заједничког спаситеља. Па и онда када је у ратном и поратном раздобљу било тешко, болно пробијати се и чувати спознају о заједништву с дјецом истога Оца. Самарјанчев лик, његова сућут и подузетност били су путоказ и надахнуће. Не могу не сјетити се оне одважности Католичке службе за избјеглице и баптистичке духовне стварности патера Стјепана Кушана и доктора Бранка Ловреца који су се самарјански скрбили за ратне страдалнике, али су осигурали и старатељство у Загребу и за многе православне вјернике из забачених крајева и села.
У сјећање ми долази и одважна геста којом се старатељство још тијеком ратног времена придружило конвоју вјерских и других хуманитарних организација које су припремиле и упутиле хуманитарну помоћ људима у бихаћком крају.
Никада није једноставно угледати и задржати поглед на тако драматичним потребама, не окренути главу у другом смјеру, јер уочена потреба чини нас суодговорним за настојање око њезина рјешења, отвара у нама простор да се срце напуни сажаљењем и да нужност властита дјеловања постане неизбјежна, те нас поведе на приближавање са страдалним ближњим. Па потом и да видањем рана пробудимо у њему свјетло наде, да се огледамо око себе и да пронађемо и окупимо све оне са којима дијелимо љубав за напуштене, слабе и занемарене.
Вјерујем да ова наша заједничка молитвена окупљања колико год, можда наизглед скромна била, ствара у нама расположење које нас незнатно попут вјере може и даље охрабривати да у изазовним животним ситуацијама кренемо Самарјанчевим стопама. Свијет нас такве треба. Људе пуне наде, свједоке да постоји бар један добар разлог за наду да ћемо сви хришћани бити једно. Један разлог, али добар: Исус васкрсли, Христос Господ”, казао је Борис Петрлин.
