Од 1799. године у Суботици је парохија била упражњена, па је две године трајала преписка око повољног кандидата, при томе неки свештеници нису ни желели да дођу у Марија Терезиопољ на службу.
* * *
Знаменити свештеници суботичке православне цркве (први део)
Црквена општина, пак, са своје стране је тражила ученог човека. Коначно појавио се Симеон Станимировић. Био је родом из Старих Шова, имао је брата и две сестре близнакиње. Завршио је учитељску школу (Препарандију) у Сомбору, те је своју каријеру и започео као учитељ. Од 1801. године је свештеник и парох, све до своје смрти 1855. године. Упркос томе што му је основно занимање било везано за просвету ипак највећи део живота провео је као свештеник маријатерезипољске православне цркве. Учитељском позиву вратио се пред смрт и 1851. године парох Станимировић постао је и катихета. Сахрањен је у Суботици на Православном гробљу испред Остојићеве капеле. Имао је сина Симеона, који је такође био суботички парох, најпре ђакон свом оцу, а потом и администратор и помоћник пароху Симеону Станимировићу старијем. Млађи Симеон је умро у четрдесетој години живота 1851. године и сахрањен је у црквеној порти, али ни његовом гробном месту више нема трага.
Делатност Симеона Станимировића је везана и за оснивање парохије при храму Светог Димитрија у суботичком предграђу Шандору, односно Александрову. Ради се о властелинском насељу које је доста рано било насељено управо српским православним живљем. Ово село је од 1804. године и службено добило тај статус, а већину становника чинили су већ у то време, како је малопре подвучено, баш Срби. Врло брзо Шандор је имао и своју српску православну школу која је деловала под патронатом школе при световазнесењском храму. Већ од 1809. године можда, а сигурно од 1811. основан је Фонд за подизање православне цркве у селу. Већ до 1815. године у Фонду је било доста новца, а међу највећим дародавцима била је управо Српска православна црквена општина суботичка која је даровала 500 форинти и 50.000 цигала, као и црквене сасуде и друге потрепштине, како за редован литургијски, тако и за свакодневни живот свештеника и других лица. Како село није имало свог пароха у почетку, на освећењу цркве 1818. године, а и касније, дужност парохијског свештеника обављао је суботички, Симеон Станимировић. Храм Светог Димитрија је свог надлежног пароха добио 1834. године и до тада је поменути суботички парох био надлежан све време и за новоосновану парохију у Шандору.
Још једна битна личност овога периода био је маријатерезиопољски, односно суботички парох и сегедински прота Јован Вујић. Био је рођен управо у Суботици 11. септембра 1785. године и потицао је из тада већ старе и угледне српске суботичке породице Вујић. Његова супруга Анастасија је потицала из још једне добро познате суботичке куће – Зозук која је представнике имала скоро још читав век. Карловачки богослов по образовању, Јован – Јоца Вујић је 1807. године постао ђакон, а већ наредне године је хиротонисан за свештеника и постаје парох у родној му Суботици. Јован Вујић је остао упамћен као веома плодан писац катихизиса за децу, под називом Краткое наставленіе катихисіческое: ради обученія малыхъ дѣтей православному хрістіанскому закону који је штампан трошкомъ єдногъ родолюбца револуционарне 1848. године. Постоје и његове две беседе које је 1849. и 1850. године изговорио у православном храму у Суботици, а штампане су у чувеној Битермановој штампарији у Суботици. Затим, парох Јован Вујић аутор је и једног панегирика епископу Стефану Станковићу. Он је писан као дијалог старозаветних личности пророка Данила, Сираха и Давида који величају епископа. Осим тога, написао је и једну занимљиву књигу поводом рођења будућег аустријског цара под називом Рјеч на радосни дан рождења доброг краља Фердинанда од које изгледа нема никаквог трага, као и још неке ретке књижице и списе. Осим што је као свештеник служио при храму Светог Вазнесења Господњег у Марија Терезиопољу, био је и катихета, перовођа у црквеној општини, управитељ свих српских школа и на крају и сегедински прота и намесник. О њему је остало нешто писаног трага и у архиву Карловачке митрополије у контексту намиривања дугова за фондове, његових обвезница и сличних административних и финансијских докумената. Умро је у Суботици 1860. године. Суботичка црквена општина је хтела да му се подигне споменик, али је сегедински протопрезвитер Бастић, који је тада седиште имао у Старом Бечеју, ово није дозволио без благослова надлежног епископа. Потом је црквена општина писмо послала и владици бачком, али на крају овај споменик никада није подигнут, иако прота Јован Вујић то без сумње завређује.
Током друге половине XIX века при суботичком храму деловало је неколико врло угледних свештеника који су били прави корифеји православног српског народа Суботице. На почетку треба навести име Исака Лудајића (1792–1870) потомка једне старе и угледне куће у граду, чији су представници живели и деловали у целој Угарској. Ова породица дала је низ свештеника, али и других угледних угарских Срба. Завршивши Карловачку богословију постао је ђакон у Суботици 1815. године, а од Преображења следеће 1826. године постао је јереј и парох при храму Вазнесења Господњег. У својој богатој каријери свештеник Исак Лудајић је био катихета и учитељ у српској основној школи при цркви, професор Гимназије, а од 1851. године и управитељ свих српских школа у граду. Био је администратор и парохије Светог Великомученика Димитрија у Шандору, након смрти пароха Илије Димитријевића. Син Илије Димитријевића је чак постао и градоначелник у каснијем периоду. Исак Лудајић је од 1857. године протопрезвитер сегедински, те је уз Емила Манојловића био и посланик на Благовештенском сабору 1861. године у Карловцима. Од тада Суботица је бирала посланике на саборима, као што је 1783. године то био Стефан Милиновић, а на Темишварском сабору 1790. године био је сенатор Јован Поповић. Због здравствених проблема парох Исак Лудајић је молио да буде пензионисан, а преминуо је 1870. године. Сахрањен је на Православном гробљу у Дудовој шуми у Суботици.
Јован – Јожа Јовановић је готово пола века био свештенослужитељ у Суботици од 1852. па све до 1900. године. Он је био свестрано образован човек, који је гимназију завршио у Новом Саду, богословију у Карловцима, а философију у Сегедину. Добар део свога живота посветио је, осим свештеничком позиву и раду у просветним установама Српске православне цркве и Епархије бачке. Био је професор Српске гимназије у Новом Саду, а у Суботици је био учитељ и катихета. Свештеник Јован – Јожа Јовановић је преминуо 1900. године и његов гроб је испред Остојићеве капеле у Дудовој шуми на тамошњем православном гробљу.
Трећи знаменити парох при суботичком храму у овим важним годинама је био Јован Радић. Потицао је по оцу Атанасију из још једне у низу врло значајних српских породица. Мајка му је била Екатарина, чије је девојачко презиме било Лудајић, које је у ово време већ готово читав век добро познато у Суботици/Марија Терезиопољу. Не само што су се у његовој крви спојиле две угледне српске суботичке породице, већ је био и човек широког образовања и много је уистину учинио за суботичку цркву и црквену општину. Родио се 1815. године у Суботици, као што је казано, а имао је браћу Тимотија и Петра који је био стрељан 1849. године од мађарске војске током револуције. У родном граду је завршио Гимназију, у Кошицама философију, у Кежмарку право, а у Карловцима је завршио богословију. Дуго је боравио у Банату где је започео своју свештенослужитељску каријеру. Прво је у Бечкереку 1839. године хиротонисан за ђакона, а потом и свештеника са чином презвитера. Био је капелан у Бечкереку до 1847. године, а био је администратор и у Бечкереку и у Црњи. Једно време је боравио у Београду и коначно 1853. године се наново обрео у свом родном граду. Парох у Суботици је постао управо те године и наредне готово три деценије, до смрти 1882. године, био је свештеник при цркви Вазнесења у Суботици, као и члан конзисторије у Епархији бачкој од 1854. године. Свечано је обележено у Суботици на Божић 1889. године његових 75 година живота и пола века свештеничке службе, а други дан Божића је приређен и свечани банкет о чему постоји сачувана и архивска документација. У старости је узео себи за капелана Светозара – Исидора Димитријевића, а по смрти је сахрањен код Радићеве капеле на суботичком православном гробљу у Дудовој шуми.
Светозар – Исидор Димитријевић је значајна личност за период до краја Првог светског рата. Умро је управо у освит нове државе 1917. године, не дочекавши српску војску у Суботици. Парох у граду је био од 1882. године, када је умро Јован Радић. Димитријевић је био суботички гимназијалац и карловачки богослов, а за време своје свештеничке службе у Суботици био је катихета суботичке гимназије, као и хоровођа и хороучитељ при Српском певачком друштву, потоњем Граничару, друштву које је било један од симбола не само српских културних друштава, већ целе суботичке културне и музичке сцене све до Другог светског рата. Био је парох за чије је време извршена генерална обнова Вазнесењскога храма у периоду 1908–1910. године, а одликован је чином протојереја, правом ношења црвеног појаса и уопште његова ревносна служба је била веома запажена код његових надлежних архијереја бачких епископа Василијана Петровића, Германа Опачића и посебно Митрофана Шевића. Био је и у једној делегацији аустроугарских Срба која је у Београду показала фудбал.
Јаков – Јаша Арадски је још један клирик при храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици. Био је ђакон у дугом периоду од 1857. па све до 1874. године, а у архивским изворима се спомиње и као учитељ и појац у цркви. За ђакона га је хиротонисао епископ бачки Платон Атанацковић, велики задужбинар и добротвор српског народа, а молбу је суботичка црквена општина за постављање Јакова Арадског упутила још 1856. године. Интересантно је да је епитроп црквене општине био Јован Арадски, али није јасно да ли је био род са поменутим ђаконом Јаковом Арадским. Он је рођен Суботици и потицао је из породице која се веома рано јавља у архивској грађи као једна од најстаријих суботичких српских породица. Они су били и прилично разграната породица, тако да је могуће да су ђакон Јаков и епитроп Јова Арадски били само неки даљи род. Уз поменуте Вујиће, Лудајиће, затим Радиће, Манојловиће, Мародиће, Крнајске, Васиљеве и Арадски су представљали најистакнутије српске православне породице које имају огроман значај за целу историју Суботице. Подарила је многе значајне чланове који су имали блиске везе са црквеном општином и црквом, а чланови ове породице су били и редовни приложници суботичког православног храма. Јевтимије – Јевта Арадски је био дугогодишњи перовођа Српске православне црквене општине Суботица који је поклонио један велики крст који се и данас налази у порти световазнесењскога храма. Јаков Арадски је свакако још један од важних чланова ове куће, а у родном граду је службовао, као што смо видели, и у цркви и при школи. Након одласка из Суботице био је хиротонисан за свештеника и постављен у парохију у Пачиру где је и умро на Велики петак 1917. године. Оно због чега је његова ђаконска служба у Суботици још изузетно значајна јесте и то да након његовог одласка 1874. године није више постављан ђакон при световазнесењском храму све до 1991. године. Тада је, по благослову и одлуци епископа бачког господина др Иринеја Буловића за ђакона у суботичкој цркви постављен Лазар Димитријевић, који је на том место службовао све до 2000. године.
Након смрти пароха Јована – Јоже Јовановића његов дотадашњи капелан Тимотије Димитријевић је постао суботички парох до 1906. године, када је прешао најпре у Јегру, а потом у Сенту. И Димитријевић је био веома школован и образован човек, који је у Сегедину и Новом Саду завршио гимназију, богословију дакако у Карловцима, а посебно је вредно поменути да је у Кијеву је завршио Духовну академију. Писао је збирку проповеди и још нека дела, од којих неке чак и политичке садржине, попут Насиља и силеџијства „Радикалне странке” у автономији нашој у опше или: Цртице из живота суботичких „назови радикала” која је штампана у Суботици 1904. године. Ради се о класичној дневнополитичкој брошури на укупно 21. страни која показује да је световазнесењски парох Тимотеј Димитријевић био и политички веома активан као горљиви противник Јаше Томића и његове Радикалне странке.
И после 1918. године вредна имена су наставила да исписују историју суботичког српског православног храма Светог Вазнесења Господњег.
