Доносимо светосавску бесједу коју је изговорио Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило на традиционалној академији СКД Просвјета одржаној Концертној дворани Ватрослава Лисинског у Загребу, 26. јануара, уочи Савиндана.
Предсједниче Српског културног друштва Просвјета, уважени г. Миле Радовићу и други уважени гости, драга браћо и сестре, нека нам је наздравље свима празник Светог оца нашег Саве, првог архиепископа српског.
”У почетку бјеше Слово и Слово бјеше у Бога и Слово бјеше Бог.” (Јов. 1.1) Тако јеванђелист Јован описује Сина Божјег,јединородног од Оца рођеног прије свих вјекова, свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог. Он, будући принц и наследник и власник свих добара, по ријечима светог апостола Павла, Господ Исус Христос ”богат будући, нас ради осиромаши и постаде човјек да би се ми Његовим сиромаштвом обогатили.” (2. Кор. 8. 9)
Та љубав Сина Божјег из које је произашао Његов кенозис, истошчаније или снисхођење до људске природе, до крста и до смрти ради спасења палог Адама и људског рода, била је увијек дубинско надахнуће и сила подвига сваког подвижника врлине кроз читаву историју људског рода. Сва покољења подвижника: апостола, мученика, преподобних и праведних људи наводиле су на подвиг, ријечи и учење Спаситеља Исуса Христа али нарочито Његова чудесна дјела, а највише она учињена у тишини или безмолвију.
Читамо код светог апостола Петра, који је био свједок Христовог Преображења, да је Отац свједочио о Сину ”Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи”. Празник светог Преображења Господњег то јест Његов подвиг молитве и безмолвија на светој гори Тавор, када је Спаситељ просијао нетварним енергијама и свјетлошћу Божанства главни је образац и циљ подвига и главна тема подвижничке литературе.
Рањен таквом љубављу Сина Божјега, један други земаљски принц Растко Немањић, рођен како се сматра прије више од 850 година у Немањином двору, такође осиромаши до монашке ризе да би постао принц тишине то јест безмолвија и да би се ми,његов српски народ обогатили његовим сиромаштвом.
Принц Растко је оставио двор свога тјелесног оца, са његовом љепотом, забавама и удобностима у јелу и пићу; и све то замијенио простом монашком ризом, скромном келијом, постом и аскезом. Растку је било само седамнаест година када је постао монах Сава.
”Таштина над таштином, све је таштина”, записао је двадесет један вијек прије Растка један други цар Соломон, који је уживао у свим задовољствима овог свијета.
Тако је и принц Растко оставио краљевину и блага овога свијета као таштину да би постао принц тишине. По угледу на древне подвижнике, нарочито светогорце, и Сава је заволио стајање пред Богом и трагање за Богом у безмолвију душе и тијела, молитви и посту. Њега никада није напустала чежња за усамљеничким пустињачким животом. Познат је тзв. Исихастирион или у преводу Кућа Тишине у Кареји светог Саве за коју Сава пише чувени карејски типик.
Тих и таквих кућа тишине има и у Студеници, и у Милешеви, и на другим мјестима гдје је Сава био само у друштву са Богом јер Само је Бог довољан је правило пустињака свих времена. Сави је тај подвиг помогао да стекне оно за чим је највише чезнуо – срце озарено небом и неисказани душевни мир. Такође је имао виђења небеског свијета и у једном од њих видио је свога оца Симеона у небеској слави који му је рекао: ”Ти ћеш бити одликован са двије круне, једна аскетска, а друга апостолска”…
Тако је свети Сава био изванредан градитељ људске душе, као невидљивог Храма Духа Светога. Рецимо овдје да крајње неувјерљиво изгледају, једно вријеме присутна, историографска нагађања да је Растков одлазак у Свету Гору и његово монашење планирао сам Немања из политичких разлога. Посебно јер такве претпоставке оповргава и чињеница каснијег монашења самог Немање.
Као што је Сава подражавао највеће испоснике и духовнике, желио је да и други нарочито из његовог народа иду његовим путем. Свети Сава је највећу пажњу посветио управо уздизању српскога монаштва. И то је чинио очигледно свјестан чињенице да је Православље непотпуно без монаштва које живи традицијама древних аскета хришћанског Истока.
Кроз ту крајњу аскезу и подвиг свети Сава је утврдио своју духовну вертикалу и исказао љубав према Богу.
Сава је одбијао пуних двадесет година позиве родитеља да се врати из Свете Горе у Србију. Он је знао ријечи светог Арсенија Великог ”Бог зна да ја волим људе, али не могу бити истовремено и са Богом и са људима”. Међутим љубав према свом народу и жеља, како о томе пише Доментијан да изведе свој народ из ”египатског ропства”, његова племенита тежња да од Срба начини свети народ, извели су га из вољене пустиње и довели на поприште историје гдје ће Сава изградити и ту своју духовну хоризонталу – љубав према ближњима. На том крсту двоједине љубави према Богу и према ближњима Свети Сава ће бити распет цијелог свог живота. Из те његове духовне хоризонтале, која је опет црпила силу из његових подвига у тишини монашких испосница и келија, и наравно из Светих Тајни, изникла су дјела због којих га ми људи највише и славимо.
Сава је обновитељ монаштва; градитељ прекрасних задужбина Хиландара, Жиче; Сава је први Архиепископ аутокефалне Српске Цркве; Он је наш Мојсије то јест законодавац са Номоканоном или Крмчијом, и другим црквеним и монашким правилима. Сава је и градитељ школа и болница, беспрекорни црквени дипломата али и дипломата у државним мисијама. Свети Сава је и ангел који је брод Српске Цркве провео кроз буре, уније и богумилске јереси и управио га коначно на Исток према Јерусалиму.
Пошто говоримо на академији српског културног друштваПросвјета, подвуцимо посебно просвјетни, или боље рећи просветитељски значај Светог Саве за наш народ, али не само за наш народ.
Са књижевнообликованим и записаним мислима Светог Саве српска књижевност постаће равноправни члан књижевног живота православног словенског света имајући своје језгро у византијско-словенској литератури. Дакле, велика улога зачетника српске књижевности приписује се Светом Сави, стога његов двојаки значај јесте у томе што је творац самосталне Српске Цркве и самосталне српске књижевности. Радио је на јачању српског књижевног живота, а на тај начин ојачао је и духовни живот Срба, тако да је повезаност монашког и књижевног живота изузетно велика.
Пре свега, повезаност се огледа у чињеници да сви манастири, изграђени и наслеђени, постају средиште светосавске реформе, а сваки од ових манастира преузео је улогу књижевног средишта. Поред тога, важно место у животу монаха чиниле су библиотеке, а доста времена посвећивано је читању књига. Када се конкретније говори о књижевном раду Светог Саве, потребно је истаћи да његова књижевна основа лежи у ранохришћанској, византијској и старословенској књижевности, али његове књижевне изворе треба тражити и у литургијској књижевности.
Прва Савина дела посвећена су испосничком и манастирском животу: Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик.Строго узевши, у питању су црквеноправна дела, али и у њима наилазимо на оригиналне и светле особине Савиног језика и стила, које ће бити карактеристичне за његова књижевна дела. Како Димитрије Богдановић истиче, Карејски типик није лишен изворне топлине и поетичности, а у Савиној интерпретацији Хиландарског типика стил је обогаћен свежином даровите експресивности језика.
Ипак, најзначајније Савино књижевно дело јесте Житије Светог Симеона, које пише у уводу Студеничког типика. Житије, жанр преузет из византијске књижевности, јединствено је у идеолошком погледу, јер ствара култ одређеног лица који је жива успомена на чињеницу једног моралног и духовног преображаја. У овом случају, преображај је везан за Немањино одрицање од престола, моћи и величине у овом свету ради небеског царства.
У вези са тим, Богдановић истиче да опис Симеонове смрти, сав у смењивању слика и дијалога, уздржан и узбуђен у исти мах, спада у најлепше странице старе српске књижевности. Наставак смисла житијног стварања види се у Савиној Служби Светом Симеону која се такође подређује поетским законима византијског жанра. Свакако, Служба светом Симеону је прво књижевно дело овог жанра. Њоме започиње низ литургијских целина у којима је формиран култ светих владара династије Немањића, а усто, ова Служба је прави почетак српског песништва.
Ако поред књижевног узмемо у обзир мисионарско, духовно и просветитељско дело Светога Саве, велике су и тачне речи Милоша Црњанског: ,,Савина легенда и Савино дело остаће највеличанственије и најузвишеније што нам се рађало, кроз таму векова, на горком тлу Балкана, да нас својим зрацима из прошлости увек обасјава.”
Законоправило (Номоканон – Крмчија) проширује књижевни и просветитељски значај Светог Саве иза граница Балкана, јер је Номокан постао темељ црквеног законодавства и код руса и других словенских народа.
Свети Сава је заслужан што се Српска православна црква релативно рано почела бавити темељним верским, црквеним, па и неким педагошким питањима, пре осталих православних цркава. У Номоканону из XIII века Свети Сава је написао обавезу да сваки свештеник буде истовремено учитељ, и да описмењава децу. Лично, Свети Сава је радио много на просвећивању народа и први је српски просветитељ који „отачство своје просветли“.
Захваљујући Карејском типику којим се руководе свештенослужитељи, обавезу просвећивања Свети Сава је пренео на игумане и калуђере у манастирима. Српска православна црква, захваљујући Светом Сави, имала је право да отвара народне школе и руководи њима. У прилог томе говоре чињенице да је организовала своје Богословије и школовала свештенике који су истовремено били и први српски учитељи. Историјски извори указују да се Српска православна црква озбиљније интересовала за проблеме васпитања, образовања и наставе отварањем Богословског факултета у Београду 1920. године и других факултета у Либертвилу и Фочи нешто касније. Тако се педагогија православља уобличава и систематски развија као посебна научна дисциплина, за што су, пре свега, заслужни професори који у то време предају педагогију на Богословском факултету.
У том светосавском духу треба гледати и на отварање наше Српске Православне Гимназије Кантакузина Катарина Бранковић 2005 године, за вријеме блажене успомене Митрополита Јована (Павловића), као и недавно покретање рада од стране Митрополита Јоаникија Православне Гимназије ”Светог Саве” у Подгорици, као и других српских црквено народних школа широм свијета.
Исто тако, Сава је дао изузетан допринос и подстицај здравству у Србији, и на теоријском, научном плану, али и конкретније,односно на практичном плану отварањем болница. Лично је отворио болницу у манастиру Студеници. У њој се нису лечили само повлашћени слојеви – духовна и световна властела – него и обичан народ, односно припадници подређених друштвених слојева. Ради ширења здравствене културе, оспособљавања кадрова за лечење ‒ лекара, као и ширења знања о лековима, Сава је у Хиландару и Студеници лично организовао превођење античке медицинске литературе – дела Хипократа, Диоскорида, Галена и арапског лекара и медицинског теоретичара, међу хришћанима познатог под именом Авицена. Уз болнице Сава је, као и његов отац Стефан Немања ‒ Св. Симеон, иницирао да се отварају и уточишта, прве социјалне установе у Срба – за „сироте и убоге“. Он је, уз свога оца, први и прави зачетник, што би се данас рекло, социјалне заштите у српској држави Немaњића.
Међутим, морамо овдје истаћи који је циљ Савине просвјете. Може се казати да је Савино просветитељство почивало на његовом светитељству. Педагогија Светог Саве је Христолика. То је разлог да педагогија Светог Саве почива на извесним метафизичким претпоставкама које не треба тражити међу „хрпама филозофија“ овога свијета. Она је мисао хришћанског предања за коју је Свети Сава живио. Из Савине хришћанске, аскетске метафизике проистекла су схватања о основним педагошким проблемима везаним за васпитање и образовање. Кроз напоре, подвиге, самоограничења, веру и честу молитву у вечни живот, може се достићи крајњи циљ његовог христоликог живљења. ”Јер циљ васпитања и образовања јесте преображење цјелокупне личности човјека и њено сједињење са Богом, тј. успостављање његовог лика у човјеку. Дакле духовна образовна мисао хришћанства и Византије па самим тим и светосавља, је избегла индивидуалистичку концепцију у којој се циљеви – прогрес, правда, једнакост, – процјењују само са становишта индивидуалних права, гдје се друштво схвата као колекција атомизованих јединица, као отуђење, егзистенцијални вакуум и деперсонализација,” пише Патријарх Порфирије и наставља: ”Овај личностни приступ омогућује учесницима у образовању, као слободним личностима, да се озбиљно и одговорно суоче са противуречностима и изазовима свога доба да би избегли катаклизмичне последице која може да произведе једна сурова технолошка цивилизација”.
На крају, истини за вољу, морамо рећи да свети Сава не би био у стању толико да постигне без помоћи његове свете породице а нарочито његовог оца преподобног Симеона Мироточивог. Та љубав између сина и оца у којој је отац родио сина тјелесно, а онда син родио оца духовно, прекрасна је икона љубави у Светој Тројици. Отац Небески рађа Сина у вјечности, а Син својим оваплоћењем и домостројем спасења палом човјеку омогућава да по ријечима апостола Павла ”Бог буде све у свему” (1 Кор. 15. 28),рађајући духовно своје нове синове и кћери.
Све се збива по народној мудрости – док се отац не роди, син по кући ходи, која се односи на хлеб и лепињу, наиме док се не испече велики хлеб домаћица испече лепињу да би њима привремено утолила глад дјеци.
Пођимо и ми на позив нашег архипастира светог Саве његовим путем који води у живот вјечни и наситимо се Хлебом који силази са неба – Христом Богом нашим. Постанимо његова млађа браћа и сестре да би људи и народи, видећи наша добра дјела,прославили Оца нашега који је на Небесима, којему са Његовим јединородним Сином и пресветим Духом слава и хвала вавијек. Амин.
