Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је другог дана посете Косову и Метохији, где ће заједно са свештенством и верним народом прославити Божићне празнике, посетио Велику Хочу, једно од најстаријих српских села удаљених пет километара од Ораховца.
Испраћен из Ораховца песмом и молитвама деце и верног народа, патријарх Порфирије се упутио живописним метохијским крајоликом ка Великој Хочи. Испред главне сеоске цркве посвећене Светом архиђакону Стефану предстојатеља Српске Православне Цркве и његову свештену пратњу са радошћу су дочекали мештани са децом које је патријарх Порфирије обрадовао пригодним даровима.
* * *
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 4. јануара 2024. године Велику Хочу и том приликом поручио:
– Хвала Вам на речима добродошлице у име свих овде сабраних, у име ове деце и вас, браћо и сестре. Ваше речи нису само речи старог дијалекта, него су речи истините. Пре свега да вам кажем да сам ја замонашен у манастиру Дечанима. Дакле, духовно апсолутно, од свог рођења духовног, припадам овој земљи и овом простору и тако се и осећам. За време блажене успомене патријарха Павла 1985. године замонашен сам у манастиру Дечанима и од тада до данас постоји нераскидива духовна и сваке друге врсте веза не само са Косовом и Метохијом, као појмом, него, пре свега, са вама, конкретним људима који овде живите. Из тог разлога, кад год дођем на Косово и Метохију осећам се као онај син из приче о блудном сину који се после много лутања кроз разне земље вратио у Очев дом. Дакле, сваки пут кад дођем овде имам доживљај да сам се вратио у Очев дом. То значи заиста, како ви кажете, у своју кућу. Ја сам вам захвалан на томе што и ви исто то осећате, а још је важније да у молитви, без обзира где нас путеви воде и куд нас наносе, будемо стално једни са другима. Тамо где има љубави између људи, где има суштинског додира и разумевања без обзира да ли су у датом тренутку под истим кровом, на истом квадратном метру или их деле хиљаде километара – они су заједно, они су једно. Са друге стране, може да буде да смо близу једни другима физички, а да смо заправо хиљаде километара далеко, јер су нам срца затворена једни за друге.
Живот са другим може бити пакао ако другог видимо као противника, али живот са другим, ако га видимо као икону Божју, као свог брата, као пријатеља, може бити и рај. Ако се међусобно подржавамо и живимо једни за друге онда не само да смо једно, него је наше срце испуњено. Онда живимо у рају.
Морамо истински да се молимо Богу да Бог низведе свој мири међу све људе, међу нас, у наш народ, међу све народе, да низведе мир свој и да спусти љубав своју међу нас и да разумемо да је пакао за сваког оног који доживљава другог као вишак, који доживљава другог као мету, који види другог као непријатеља, који хоће другог да елимише. Та и таква настојања и тежње стварају празнину на дуге стазе и не могу донети добро никоме без обзира да ли се ради о мени или о теби, о нама, о вама или о неким другима. Важно је, дакле, да се молимо Богу и да разумемо да је мир духовна категорија. Не можемо имати мир око себе ако је немир у нама. Међутим, ако има нетрпељивости, ако има мржње, ако има агресије међу нама, унутар нас и са другима онда ту нема унутарњег мира, нема радости, нема спокоја. Онда све што имаш само је живо угревље које ти пада на главу и ствара ти муку.
Ми смо народ верни, Христов народ, хришћански народ, а то значи да се трудимо да будемо свесни својих промашаја, својих падова у односу на себе и на друге и да се за те падове молимо Бога да устанемо из њих. Исто тако, као народ Божји, људи отвореног срца, људи мира, љубави и гостопримства, ми смо људи који знају са собом и знају са другима. Отуда, нека празник који ћемо славити ових дана буде повод за нову суштинску духовну обнову сваког од нас, у себи и међу нама, да се обнављамо, да градимо јединство, да праштамо једни другима, а онда тако оснажени да можемо и другима да будемо од користи. Посебно овде, на овом простору, да градимо мир између себе, да молимо Бога да имамо мира и са Албанцима. Потребни смо једни другима, сви смо људи, свако је човек, иста крв тече у сваком човеку. Свако је створен као икона Божја. У љубави Божјој и у наручју Његовом има места за сваког без обзира како се осећа и коме припада, као и што ова земља, која је толико широка, велика, плодна, богата и издашна да може још ко зна колико пута више оних који сада овде живе да храни и нахрани, да сви буду сити и још да претиче.
Зато, браћо и сестре, хвала вам на гостопримству и на дивним речима љубави. Нека благодат Божја да добро здравље и мир свима, нашим сродницима и пријатељима, али и свим нашим комшијама и свим људима света. Живели и нека све Господ благослови!
Извор: Инфо-служба СПЦ
