Божићна порука Његовог Преосвештенства Епископа браничевског г. Игнатија
Драга и љубљена браћо и сестре у Христу Господу,
Данас, сабрани на Светој Литургији, сећамо се великог историјског догађаја, рођења Сина Божјег као човека Исуса Христа од Духа Светог и Марије Дјеве (девојке). У овом догађају рођења Господа Христа сједињени су небо и земља, пролазност и вечност, Бог и творевина, зато што је у људској природи, коју је узео Син Божји, сједињена цела створена природа. Рођење Господа нашег Исуса Христа Свети Максим Исповедник назива Тајном Христовом и за њу каже: „Ова тајна Христова или сједињење Бога и творевине у личности Сина Божјег који је постао човек, је циљ због кога је Бог све створио, што се види и не види“. Ове речи Светог Максима, да је Христос, као сједињење Бога и творевине у личности Сина Божјег, циљ због кога је Бог све довео из не-бића у биће, можемо разумети једино ако имамо у виду да створени свет не може постојати вечно без сједињења с Богом. Зашто?
Пре свега зато што је природа света и човека створена из не-бића и не може постојати вечно сама за себе на основу своје природе. По речима Светог Атанасија Великог: „Природа творевине је некадашње не-биће“. Да би постојала, створена природа треба да је у заједници с Богом који је једини вечан и једини извор живота јер је нестворен. Отуда је Тајна Христова, тј. оваплоћење Сина Божјег као човека, „предзамишљени Божји план“ о творевини. Бог, наиме, није створио свет и човека да се врате у не-биће, већ их је створио да вечно постоје у заједници с Њим.
Природа, међутим, како божанска тако и створена, не постоји гола. Она увек постоји као конкретне личности. Божанска природа не постоји мимо Оца и Сина и Светога Духа. Исто тако и створена, тј. људска природа, не постоји мимо Мирољуба, Јелене, Марка и др. Личности су те које су носиоци постојања природе, како божанске тако и створене. Истовремено, личности не постоје као индивидуе, већ у заједници са другим личностима. Бог Отац је личност и вечно постоји у заједници са Сином и Духом, као и Син и Дух у заједници са Богом Оцем. Ово указује на то да је сједињење Бога и творевине ствар личности, како Бога тако и човека, а не природâ, божанске и створене.
Ради остварења овога циља, Бог је на крају стварања створио човека од праха земаљског, тј. од већ створене природе и створио га је по лику и подобију своме. Шта ово значи? Лик Божји у човеку је, како нам говоре свети Оци, слобода. Бог је слободна личност и човек као икона Божја је слободна личност — Адам и Ева. Једино је човек, од свих створених материјалних врста, слободан. Циљ због кога је Бог створио човека слободним јесте да човек слободно прихвати сједињење Бога Сина са њим, а преко њега и са читавом творевином, будући да је у природи човековој садржана сва створена природа у малом. Сједињење Сина Божјег и човека је могло да се оствари само силаском Бога у свет. Човек и свет су ограничени и не могу сами својим силама да досегну Бога. Бог је за творевину невидљив, несазнајан, недостижан и као такав није могао да буде доступан човеку. Оно што је човек могао да учини у сједињењу Бога Сина са њим и светом, јесте да се сложи са вољом и жељом Божјом да Син Божји дође у свет и оваплоти се, која је, као што смо видели, претпостојала и пре стварања света.
Прихватајући слободно заједницу с Богом у Христу, Сину Божјем, и човек и творевина би живели вечно. Бог није хтео да творевина и човек које је створио слободно из љубави постоје на силу, без њихове воље. У противном, то не би био живот већ мучење за човека, као што је за свакога од нас мучење кад нам је нешто наметнуто мимо наше воље. Међутим, први човек Адам није хтео заједницу с Богом. Хтео је да сам живи, да сам буде бог без Бога, што га је наравно одвело не у живот, већ у смрт. Мимо заједнице с Богом апсолутно је немогуће да, како човек, тако и творевина, живе вечно. Но и поред тога што је први човек Адам одбио да слободно оствари заједницу с Богом и тако живи вечно, Бог није одустао од своје првобитне намере да се творевина сједини с Њим у личности његовог Сина преко човека. Управо то се остварило у ове последње дане када је Син Божји рођен као човек од Духа Светог и Марије Дјеве.
Догађај оваплоћења Сина Божјег Исуса Христа и сједињења творевине с Богом је показао да Бог ни у овом случају није то учинио без слободног пристанка човека. Богородица Марија је слободно рекла „да“ Богу и његовом плану када јој је арханђео Гаврило саопштио вољу Божју да је она изабрана да роди Сина Божјег Исуса Христа спаситеља света, на шта указују и њене речи: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“. На овај начин, кроз рођење Сина Божјег Исуса Христа, створена природа је сједињена с Богом и спасена од смрти у Личности Сина Божјег. То је потврдило и Христово Васкрсење из мртвих.
Међутим, шта бива са осталим људима који и даље умиру? Ми нисмо рођени од Духа Светог и мајке без мужа, као што је рођен Исус Христос. Наше природно рођење од мужа и жене води нас у смрт јер се рађамо од смртних личности. Тако је почевши од Адама и његових потомака па све до данас. Да бисмо постојали вечно, да бисмо превазишли смрт, потребно је да и ми остваримо заједницу с Богом. Како то можемо учинити?
Као што смо видели, Христос је рођен од Духа Светог и Марије Дјеве, тј. на натприродни начин. Дух Свети је тај који је посредовао у сједињењу Сина Божјег са творевином. Да бисмо се и ми сјединили са Богом у Христу, Сину Божјем, и да бисмо превазишли смрт, потребно је да се поново родимо, тј. да се родимо од Духа Светог. То је могуће да оствари сваки човек, ако жели, у Тајни Крштења. Крштење је зато названо „друго рођење“. Дух Свети нас кроз Крштење сједињује са Богом у Христу и тако нас рађа као синове Божје за вечни живот. Сви који су крштени сједињени су у Христу, Сину Божјем, и Бог на све њих гледа као на своје синове по благодати. Међутим, Дух Свети не чини хришћане индивидуама, већ их сједињује са Христом и њих међусобно. Стара латинска пословица каже: Unus Christianus — Nullus Christianus (један хришћанин једнако је ниједан хришћанин). Дакле, Дух Свети кроз Крштење гради заједницу многих људи са Христом, тј. гради Цркву као Тело Христово. Другим речима, Дух Свети својом делатношћу гради Цркву као литургијску заједницу. У Литургији се сједињујемо са Христом и једни с другима, као и са природом на шта указује и Свето причешће Телом и Крвљу Христовом. Сви се из једне чаше и од једнога хлеба причешћујемо и на тај начин многи постајемо Тело Христово — тај и исти Христос, који је један и многи.
Света Литургија је, међутим, предокус и пројава коначног сједињења свих са Богом Оцем у Христу Сину Божјем, посредством Светога Духа. Она је икона будућег Царства Божјег које ишчекујемо. Када Царство коначно и у потпуности дође са Другим доласком Христовим, тада ће бити васкрсење мртвих и вечни живот. Дотле нам остаје Света Литургија која је наша нада и у којој пројављујемо слободну заједницу с Богом, тј. нашу љубав према Богу у Христу.
Њему нека је слава и хвала у векове векова. Амин!
Христос се роди!
Ваш молитвеник пред Господом,
Епископ браничевски
† Игнатије
Извор: Саборност
