Разговор са Мати Маријом (Вол), директорком школе у Витанији у Израелу
Руска православна школа за арапске девојчице у Витанији сада изгледа као једно мало острво наде и релативног спокоја усред рата који је захватио Блиски исток. Девојчице, од којих многе имају родбину у Појасу Газе, и даље иду у школу, а њихови наставници покушавају да им помогну, не само да преживе садашњу ескалацију сукоба, већ и да остану да буду деца. Како је то могуће у овим застрашујућим условима питао сам Мати Марију (Вол), директорку школе у Витанији, која је под окриљем женског манастира Руске православне цркве Свете Марије Магдалине.
—Матушка, најпре, да ли бисте могли да нам опишете шта се дешава у школи и око ње?
—У духовном смислу, ослободила се наша огреховљеност и оваплотила у ономе што се дешава око нас. То је рат, духовни рат између добра и зла.
—Да ли су све Ваше ученице и наставници засад безбедни?
—Знате, безбедност је појам који се у великој мери променио у значењу откако сам овде у Светој земљи. И пре ових догађања били смо у ситуацијама, или је било тренутака, када сте морали сасвим брзо да схватите да је ваша једина безбедност Бог.
Стекла сам добро поучно искуство — не сећам се чак ни колико је до било давно, кад је избио сукоб између Хезболаха у Либану и Израела. За време бомбардовања летеле су ракете на тај део земље, на север. Било је то у време лета, а код нас је била хришћанка девојчица, стара око 12 или 13 година, која је живела тамо недалеко од границе. Већину времена проводила је у склоништима.
Ова девојчица ме позвала и описала ситуацију, и питала ме да ли постоји могућност да дође у манастир. Наравно, желела сам да одмах одем по њу, али је било превише опасно. Тражила сам друга решења и на крају се понудио један муслиман таксиста. Имао је око 60 година, и знала сам да има осморо до десеторо деце, велику породицу. Питала сам га: „Зар се не плашите ризика? Схватате ли да ни за Вас није безбедно да идете тамо?"
У свим својим тешким ситуацијама сећам се његовог одговора. Рекао је: „Слушај, сестро. Ако је моје име на ракети, наћи ће ме чак и ако се сакријем у склониште. А ако моје име није на њој, чак и ако сам на путу, заобићи ће ме.”
То је оно што научите у таквим ситуацијама зато што се ситуација у Светој земљи прилично брзо мења. Не очекујете ништа, тек одете на своје редовне послове у манастир, у пошту, или у самопослугу, а онда, одједном, ниоткуда, избије пожар. А ти се молиш, и Бог смири буру у мору како би могао да ходаш по води.
—Када смо заказивали интервју, рекли сте да школа ради, и то је већ добро. Да ли то значи да је ситуација тако озбиљна?
— Да, ситуација је озбиљна. Није први, а бојим се да није ни последњи пут. Да, то што ради школа, бар за нашу децу, знак је да у њиховом свакодневном животу постоји редовно стање, нешто што је за њих редовно и стабилно. То је прилика да наставе своје детињство, то је прилика да наставе школовање.
Школе око нас се из различитих разлога затварају. Понекад је то због безбедности. Али тренутно, на пример, државне школе немају довољно новца за исплату плата, па је већина њих из тог разлога онлајн. И ово је такође реалност.
—Али Ваша школа и даље ради упркос свим овим збивањима?
—И даље радимо, иако се суочавамо са тешком ситуацијом. Кад је у питању администрација, имате још више одговорности. Морате да пратите развој ситуације и процените када превише ризикујете, јер се морате уверити да родитељи без даљег могу доћи по своју децу или да деца могу стићи до својих домова. Морате да процените колико је то озбиљно или опасно око вас.
Тренутно је ситуација код нас у Витанији мање-више мирна. Међутим, наши наставници долазе или из Јерусалима, који је Израел, или из Витлејема, што је Западна обала, Палестина. Они су најугроженија група, изложена највећој опасности на путу до радног места. Контролни пунктови нису безбедни, а ситуација је непредвидива. Суочавате се са тешкоћама тамо где не бисте желели да се догоде.
—Ваше ученице су девојчице из Палестине и веома су младе. Шта оне осећају кад је у питању тренутна ситуација? Шта их брине?
— Пре свега, немамо децу само из Палестине. Шта оне осећају? Шта деца могу да осете у ратној зони? Много је осећања у целом друштву. Њихови родитељи зацело превише гледају вести, а деца су превише изложена насиљу. Покушавамо да пренесемо ову тему родитељима. Кажемо им: „Заштитите своју децу од овога, јер то утиче на њих“. О томе разговарамо и са нашим наставницима. Ово је једна од првих ствари које кажем: ако се због ове ситуације ваше време за гледање вести на мобилним уређајима повећава, а време ваше молитве се не продужава, онда се зацело крећете у погрешном правцу.
—Сва ова осећања негативно утичу на ментално и духовно здравље деце. Како је могуће ублажити те деструктивне утицаје који им могу остати до краја живота?
—Ова деца већ живе у овом амбијенту. Тренутно као да им куца на врата, али то није прва ескалација. Нисам била овде у време Интифада (*палестинских устанака против Израела), али су ми рекли да је и то било ужасно. Тужно је, заправо, и рећи да је ово само још једна ескалација која ће утицати на нашу децу. Наша је одговорност, као одраслих, да их заштитимо што је више могуће и држимо у безбедном окружењу, и дамо им прилику да причају о томе шта осећају, шта мисле и шта преживљавају у својим домовима. То је оно што се трудимо да пренесемо њиховим родитељима — да буду заштитнички настројени према деци. А отворена школа је знак редовног стања — стабилност је апсолутно неопходна овој деци. Још има школе, има још домаћих задатака, а има још испита и обавеза. Морате да водите рачуна о свом образовању, поготово зато што постоји сутра после данашњег дана и, надамо се, рађање сунца после помрчине.
И наравно, оно о чему се сада много више говори јесте: Када се осећате рањиво, тако незаштићено и изложено злу и окружено злом, помоћ може доћи само од Бога. Морате се молити! Морате успоставити однос са Богом, морате погледати колико је духован ваш живот. Сви смо ми људска бића, свако од нас није био трезвен у свом духовном животу. Зато је зло тако лако могло да завлада.
—У Израелу сада нема поклоника, тако да нема прилога. Како сви ми који ћемо читати овај разговор можемо финансијски помоћи Вашу школу? Каква вам је помоћ потребна, можда не само материјална већ и духовна?
—Наравно, пре свега је молитва — свака молитва. Ако има много малих молитви, оне се претварају у реку. Ако се много људи моли заједно, има много више изгледа да се Бог ублажи, да уђе у ову ситуацију и да је преокрене. Дакле, пре свега, рекла бих, неопходна нам је духовна подршка. Сви ми морамо преиспитати свој духовни живот, морамо размотрити шта се дешава у нашем односу са Богом. Свако од нас мора да види колико олако прихвата грех у свом животу, и колико личним гресима само додајемо овој тмини. И сви се морамо покајати.
Што се тиче финансијске подршке — да, наравно, потребна нам је. Наше финансијско стање је сада све теже. С друге стране, за све време откако сам у Витанији ипак не бих могла да Вам кажем како смо управо финансијски преживљавали из месеца у месец. Чуда су се дешавала. Добили смо неколико већих донација које би пристигле у најтежим тренуцима, али већина људи би послали мање износе, по 10 или 15 долара. Међутим, кад се сви такви мањи прилози удруже, свакако помогну да преживимо буквално из месеца у месец. То тако функционише.
Са Мати Маријом (Вол) разговарао Дмитриј Злодоров
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић Де граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
