У недјељу по Богојављењу, 21. јануара 2024. године Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и њемачки изговорио је јеванђеоску бесједу у Саборном храму Светога Саве у Диселдорфу.
У ову недјељу, након Богојављења, Јеванђеље и Свети Јован Крститељ говоре нам једну од најважнијих ријечи а она гласи покајте се, јер се приближило царство небеско. Шта се то приближило, шта је то царство небеско? Можда је боље питање: ко се то приближио? Приближио се Христос, дошао је међу нас Бог. И шта би она требало да значе ријечи покајте се, јер се приближили царство небеско? То значи, браћо и сестре, да вјерујемо да је међу нама Бог. Ако ћемо бити искрени, ми у то врло ријетко вјерујемо. У то вјерујемо када увече станемо на молитви, када нас притисне нека мука онда вичемо помагај, Боже али да је Бог стално присутан, да је непрестано ту и да је међу нама – ми у то тешко вјерујемо. Када бисмо у то вјеровали ми бисмо били у непрестаном стању покајања, ми не бисмо имали такве сујете какве имамо. Када смо у стању покајања, када вјерујемо да је ту Бог, када знамо да је међу нама Онај Који је Чист, да је међу нама Онај Који је Свет, да је међу нама Онај Који је Праведан а да све то ми нисмо. Али када смо са Њим, када смо поред Њега ми се очишћујемо, ми постајемо праведнији, ми се просвећујемо и ми се освећујемо…
Већина нас жели да задобије царство небеско и жели да се спаси и избави од паклених мука, од пропасти, од небића, од пакла. У Грчкој је живио један Свети старац који се звао Порфирије. Он је говорио једну чудесну ријеч ако хоћете царство Његово прије свега и ако сте Њему послушни због царства које вам је обећано онда сте ви као жена која се удаје за мужа зато што је он богат и не волите њега него његово богатство, ако се плашите пакла па хоћете због тога да будете с Њим, знајте да је и то погрешно – каже тај Свети старац – а мене ако ставите у пакао, ја ћу бити тамо са Христом. То значи да он ни у паклу неће бити у паклу. Браћо и сестре, ако будемо у овом стању у које нас призива Свети Јован Крститељ, највећи пророк и проповјденик Христов, онда ће свако наше стање и сваки наш покрет у овом свијету бити у присуству Христовом и ми нећемо бити онакви људи какви смо најчешће а најчешће смо слаби, најчешће смо немоћни, најчешће смо малодушни, најчешће смо, што је још горе од малодушности, равнодушни, па нам је свеједно. Али све то не смије и не може да се деси када је ту Христос и када стварно вјерујемо у Христа, Онога Који је ради нас рођен и Који се ради нас понизио до обличја слуге и постао Једнак нама, Онај Који нам је дао за спасење покајање. А покајање значи, браћо и сестре, ово: вјеровати да је ту Христос! Покајање не значи то да ли си згријешио или не, наравно да си згријешио. Ако неко од нас није грешан свака му част. Али ако си грешан и ако је ту Христос онда си ти велики, онда си ти моћан, ти си славан, јер Он није грешан и Његова безгрешност је много већа од твоје грешности. Ако ту нема Христа онда само имао наш гријех, та наша смртност, та наша смртност, та наша пропадљивост, та наша слабост, та наша јадна и несрећна, без Христа, људскост. Шта се онда догађа? Ми у тој својој слабости размишљамо само оно о чему не треба да размишљамо. То често понављамо што је онај онакав, што је онај такав, што је рекао ово или оно, што није урадио ово или оно. Тако, у нашој људској хоризонтали, несрећно размишљамо и мучимо се и већ смо у паклу, у сопственом паклу. То није пакао који смо задобили него онај који смо сами изградили. Замислите и размислите о томе?! Мени се живот мијења, апсолутно ми се живот мијења када сам у стању покајања. То стање покајања треба да буде трајно стање а то стање је такво када је Христос Бог међу нама.
Свети отац Јустин Поповић говорио је да наш сваки однос треба опосредовати Христом. Ти си ту, ја само овдје али је Христос међу нама… ја сам овдје, ви сте ту али је Христос међу нама. Када бисмо кроз Христа гледали један другога онда никада не бисмо видјели тјелесне или било какве недостатке наше и никада не бисмо кроз њих посматрали другога, него би други за нас био вјечни брат и ми бисмо били његова вјечна браћа и сестре. Тако бисмо најискреније вољели један другога али пошто већину свога живота не живимо тако и не волимо један другога онда смо више антихристови… Када бисмо били Христови и када би Христос све вријеме био међу нама онда нам не би на ум пало да не волимо или оговарамо једни друге, био би нас стид, било би нас срам, јер Он то све гледа. А шта ми урадимо у нашем, назовимо то, хришћанском животу? Прво искључимо Христа! Зато када идемо у цркву, када стојим пред Христом, када се молимо Христу, треба да то радимо у покајању. Двије врсте савремених хришћана су најзаступљеније међу нама. Једна врста су ону који се стално секирају зато што су грешни. Некада то чине и не потпуно искрено али ипак чине. Друга врста су они људи који мисле да нису грешни али зато јесу сви други грешни. Ни једна ни друга група нема везе са Христом и хришћанством. Хришћанство је када ја волим другога са свим његовим манама и недостацима, када га волимо, јер је он Христов а не зато што је неко или нешто нама или некоме нашем, него зато што њега, као и нас, Христос воли! Браћо и сестре, пробајте то да научите, промијениће вам се живот. Када сам год заборавио ово, мени је живот постао пакао, па се секирам шта је ко рекао и шта ко мисли! Када уђе, када се врати Христос у мој живот онда ме ништа од тога не интересује. Тада себи кажем само Боже, немој да изађем из твоје близине, немој да Ти не будеш ту! Јер све те наше приче су безначајне и пролазне, небитне. Ето, браћо и сестре, шта је покајање. Зато наши стари свештеници када би код њих неко дошао на исповијест, они су га питали кајеш ли се и ако би искрено рекао кајем се, то би прихватили са радошћу, јер је боље него да особа набраја све своје гријехе. Шта човјек има од тога ако наброји све своје гријехе а не покаје се у срцу своме. То значи да не признај да је Христос овдје међу нама. И ми данас, браћо и сестре, ако смо дошли у ову цркву да видимо један другога онда смо промашили оно хришћанско али ако смо дошли да станемо пред лице Христово и рекли Господе, помилуј ме, ако смо Њему дали слободу да нас спасе, онда смо изистински хришћани. Сјетите се, браћо и сестре, онога цариника и фарисеја у храму. Један је био праведан и све радио по закону те рекао Боже, све чиним по закону, хоћу оно што ми сљедује. Бог му није дао одговор ни благослов. А други, рече не радим ништа по закону, све сам згријешио, немам храбрости да подигнем очи своје ка Теби али помилуј ме. И он отиде благословен. Зашто? Зато што је пустио Бога да дејствује у њему. Браћо и сестре, човјек који се каје он пушта Бога да живи у њему а човјек који се не каје не даје Богу да живи у њему. То је сва мудрост о покајању у коју дубоко вјерујем. Када сам у стању покајања и када ми неко каже ниси баш добар и не радиш како треба, одговорим да, тачно је. Када нисам у стању покајања онда на сваку сугестију или коментар одговарам негодовањем. Зато је покајање радовање – рекао је један мудрац. Зато што си открио да је Бог ту. Амин Боже, да тако буде у нашим срцима и нашим душама!
