Type Here to Get Search Results !

Светосавска академија у Беранама


У четвртак 25. јануара 2024. године, у Спортском центру, у Беранама, одржана је, у организацији Епархије будимљанско-никшићке, Општине Беране и беранске Црквене општине, традиционална Светосавска академија.


Сабрање у славу Светог Оца нашег Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, архипастирским словом поздравио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије, наводећи да му је част да у Беранама, заједно са вјерним народом, отвори Светосавску академију, четврту по реду, ове године, свечаних академија, посвећених највећем из српског рода и наше историје Светом оцу нашем Сави.

„Свети Сава нас је учио вјери и српству; везујући вјеру и српство, српство није изборна нација више него духовна категорија, које треба да будемо достојни, којој треба да сљедујемо. То није нешто што ти хоћеш или нећеш, него је то оно што тебе неће ако је ниси достојан. Драга дјецо Светог Саве, име српско и светосавско носимо поносно, јер је то име за које су вјековима преци наши обливали се крвавим знојем и мученички страдали, мука се мучили и страшних патњи напатили. Зато треба часни и честити род наш поносно да носимо у свом срцу као вијенац златни да би нас Господ благословио сваким својим благословом духовним и да бисмо били и остали народ Божји“.

„Тамо гдје нас је Свети Сава повео и довео, подигао, призвао и сабрао, увео нас међу дјецу Божју и прибројао нас славним и часним народима и закитио славом имена својег, то никад немојмо напустити, благо Очево расточити, дворе похарати и дом душа својих опустошити. Будите достојни рода свог српског и Светог Оца нашег Саве. Срећан празник, Бог се јави!“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.

Светосавску бесједу изговорио је књижевник Милутин Мићовић, по чијим ријечима новија чуда Светог Саве су прославе Савиндана у Црној Гори.

„Нигдје се не слави тако с толико топлине, у сваком црногорском граду, као у Црној Гори. Овдје у Беранама има још више, бар, један разлог да се прославља Свети Сава, а то је епископска катедра коју је, управо, Свети Сава, овдје, у Ђурђевим Ступовима, поставио, прије осам вјекова. Кад прослављамо Светог Саву имамо на уму све Немањиће који су сазидали велелепне храмове по свим српским земљама и створили велику и моћну средњовјековну српску државу којој су ти храмови били духовни темељи“.

„Недалеко одавде у Бијелом Пољу брат Немањин, кнез Мирослав сазидао је храм Светог Петра и Павла у којем је написано чувено Мирослављево јеванђеље крајем 12. вијека које је званично ушло у културну баштину свијета као једна од најљепших средњовјековних рукописних књига под заштитом УНЕСК-а. Кнез Првослав, син Тихомиров, а синовац Немањин ктитор је Ђурђевих Ступова столице Епархије будимљанско-никшићке, а Саборни храм који се подиже у овом граду посвећен је,  управо, оснивачу српске државе Стефану Немањи, који је рођен на Рибници, данашњој Подгорици у срцу Црне Горе. Трећи син Немањин, крштен као Растко, најављивао је да ће високо порасти као храст што се и обистинило, али не тако како су пожељели његови родитељи који су га у старости добили, него онако како је желио Бог“, казао је Мићовић.

Растко је од оца у владарско наслеђе добио захумску земљу да влада њом, али он се, указао је Мићовић, у 17. години одрече владарске круне и жедан и гладан духовне силе, и љепоте, побјеже у Свету Гору.

„Хришћанске приче су као бајке, лијепе за послушати, а у њима стоји понека тврђа загонетка коју наш ум треба да савлада. Без тога нећемо разумјети ни причу о Светом Сави, ни јеванђеље, ни православље, ни хришћанство, уопште, ни себе. Растко је видио да није довољно да љубити оца и мајку, браћу и сестре, жудио је за још већом љубави, за оном коју директно даје Бог својим изабраницима. Са питањем: Може ли се прекршити заповјест Божја о љубави према ближњима, а испунити друга, љубав према Богу и да ли се може прекршена заповијест испунити ако се испуни она главна, ту загонетку је на најбољи начин разријешио Свети Сава и посвједочио формулу хришћанске љубави о богољубљу и човјекољубљу и родољубљу, јер истинско богољубље је истовремено и истинско човјекољубље, а само човјекољубље не мора да је и богољубље“.

„У тој, наоко, малој разлици крије се нешто далекосежно, јер само Божјом љубављу човјек може истински да расте и од малог и младог Растка да израсте велики духовни храст Свети Сава. То  не може да створи ни мајчинска, ни братска, ни сестринска љубав али Божја може. Иза ове, наоко, мале разлике у љубави крије се и велика криза хуманистичких идеја и покрета и политика. Модерна Европа хтјела је да утемељи своју просвету и културу на хуманизму без Бога, па ево видио како запад запада у велику духовну цивилизацијску и људску кризу. Не само д аулази у ту кризу, него и оповргава своју културу и демократију којом се китила, којој смо вјеровали. То је потрајало неколико вјекова док се у нашем времену огољено показало шта је. Видимо како се у савременом западном свијету потпуно изокрећу појмови и поимања, па је за њих Бог прошлост, илузија и мрак, демократија нешто што постоји само у причи, а једноумље и насиље је оно чиме се људи и народи доводе у ред. Ту демократију која се претворила у насиље видјели смо у евро-атланској слози нато пакта, бомбардовању наше земље и убијања дјеце и нејачи“, запажа Мићовић, додајући да су у том бомбардовању хтјели да бомбардују и спрже нашу свијест о Светом Сави и уопште наше историјско и духовно памћење.  

Црна Гора је, по ријечима Мићовића, постала подијељена.

„Једни су остали да свједоче и обнављају своје поријекло, њима Немањићи нису окупатори него утемељивачи Цркве, државе и културе, Његош је за њих велики српски и васељенски пјесник, а не геноцидни писац. Кад је држава посегнула да растури последњи ослонац народу – Цркву, устао је тај народ са својим владикама, свештенством, са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Његошем, збацио из главе сву ту лажну државну бригу, сав тај хуманизам, посвједочио живог Бога у себи. Због овог народног подвига нијесу звонила звона слободе само по Црној Гори него по свим српским земљама и даље, а чули су их и они који нијесу вољели то да чују. Ето, због чега нам је важно православље Светог Саве који је израстао из тог дубоког корјена, који Бог даје и обнавља из својих дубина“, поручио је Милутин Мићовић.    

У културно-умјетничком програму учествовали су: етно група „Траг“, гуслар Милета Пантовић, КУД „Коло“ из Берана, дјечји хор „Младенци“, а водитељи су били: Ирина Зечевић и Васко Драговић. 


Извор: Епархија будимљанско-никшићка