На почетку, одмах да нагласим да је реч о канонима молитве, а не о канонима као црквеним правилима.
Да бисте разумели шта су канони, морате разумети етимологију (порекло) речи „канон“. Ова реч је настала у хеленистичком свету антике и њена употреба је веома широка. То значи „правило, стандард“. Сама реч је дошла из грађевинске индустрије, где је "канон" био одређена мера - древни висак или лењир. Канон је нешто непоколебљиво, композиционо јасно и увек исто. Канон је аксиома која не захтева доказ. Нешто што се подразумева. Употреба речи „канон“ је веома широка. Црквени канони су нормативна правила понашања заснована на догматима. Он је увек сам, ништа му се не може додати, нити одузети.
Ова реч се широко користи у православној литургији и химнографији. Канони су дугачке молитве које имају врло јасну, композиционо завршену структуру. Ове молитве чине важан део и јавне црквене службе и приватне (ћелије, кућне) молитве.
Већ први хришћани су у својим службама покушали да споје старозаветне богослужбене текстове познате од давнина (углавном псалме и библијске песме) са молитвама новозаветног садржаја. О томе (о канонима) пише архимандрит Кипријан (Керн) у својој књизи „Литургика”: „Ово је сложен ланац различитих старозаветних химни испреплетених са хришћанским напевама. Жанр се развио у периоду од 8. до 9. века. Канони као литургијски жанр заменили су контакију. Зашто се то догодило не зна се тачно, али су византијски химнописци почели да уводе каноне у богослужења уместо познатијих кондака у 6.веку (обимна дела донекле нејасно подсећају на акатисте, од којих данас само кратак молитвеник тзв. „кондак” остаје). И данас, на Јутрењу у православном богослужењу, користе се канони који заузимају више од половине његовог времена.
Као што је горе поменуто, канон је молитвено дело које се састоји од молитава старозаветног и новозаветног садржаја, које су обједињене око лика Господа нашег Исуса Христа, приказаног у канону као Спаситеља човечанства. Искупитељски подвиг Богочовека за спасавање људи је центар заплета сваког канона, без обзира коме је посвећен: Господу Богу, Пресветој Богородици, празнику или светитељу.
Могу се разликовати четири компоненте канона:
1. Ирмос
2. Тропар
3. Припев
4. Молитва
Такође, за трећу и шесту песму, користе се кратки напеви: кондак, икос, седален, који такође имају за циљ прослављање Бога (Пресвете Богородице, светитеља) и расположење људске душе за покајање. Канон увек има девет великих делова, зову се песме – девет песама.
Ирмос
Сама реч „ирмос“ са грчког се преводи као „веза, плексус, ред“. И заиста: ово је дело које се пева, као да повезује песме. Укупно има девет ирмоса, као и девет песама. Песме почињу њима. Ако се читају тропари, онда се ирмоси певају у хору. Осим ирмоса деветог певања, који нам говори о Пресветој Богородици и оваплоћењу Господа и Бога нашег Исуса Христа, претходних осам ирмоса представљају старозаветне догађаје или пророчанства распоређена хронолошким редом (од најстаријих до најновијих) о Спаситељу света, Христу. Зато су Ирмоси увек веома свечани. Имају ускршње или божићне боје.
Први ирмос је догађај старозаветне Пасхе – избављење Јевреја преко светог пророка Мојсија из египатског ропства. Ово је Мојсијева песма захвалности Богу због чињенице да је водио народ Израела кроз Црвено море (Изл. 14:21–15:21). Овај догађај, наравно, предочава Васкрсење Христово: избављење целог човечанства из ропства сатани и отварање пута у рај од стране Христа.
Други напев је практично одсутан. После прве, одмах се пева трећа песма. Друга песма се јавља само у време Великог поста (нпр. у Великом покајном канону светог Андреја Критског) и за време других великопосних богослужења. Његово првобитно ауторство такође припада светом пророку Мојсију. Има покајнички, жалосни карактер и због своје покајничке, жалосне природе, песма се јавља на службама само у време Свете Педесетнице.
Ирмос треће песме је варијација на тему песме благодарности светој праведници Ани, мајци пророка Самуила. Дуго није имала деце. Молила је Бога да јој пошаље дете и родила је великог пророка Самуила. И тако, у знак захвалности за овај дар, светитељка је отпевала своју песму Господу (1. Сам. 2, 1-10). Наравно, ту је и симбол Рођења Христовог. Милостиви Створитељ ће послати свог Јединородног Сина у свет да спасе људе који пате од греха.
Ирмос четврте и пете песме је пророчански. Оне представљају песме светих пророка, који су певали и о доласку Христовом у свет и Његовом спасењу људи. Ирмос четврте песме је молитва пророка Авакума (Ав. 3, 1-19) а пете је песма пророка Исаије (Ис. 26, 9-19).
Ирмос шестог певања говори нам о захвалној молитви светог пророка Јоне, кога је Господ избавио из китовог стомака. Овде се, наравно, налази и пророчки символ Самог Господа нашег Исуса Христа: „... И неће му се дати знак осим знака пророка Јоне; Јер као што је Јона био у утроби кита три дана и три ноћи, тако ће и Син човечји бити у срцу земље три дана и три ноћи“ (Матеј 12:39, 40). И овде Спаситељ говори о свом будућем страдању на крсту, Васкрсењу и силаску у ад. Дакле, у овом Ирмосу има нечег свечаног и васкршњег. Овај васкршњи смисао се дубоко и потпуно огледа управо у ирмосу шесте песме Васкршњег канона:
„Сишао си у земну преисподњу, и растргао вечне окове, који су спутавали заточене, и тридневан, као из кита Јона, васкрсао си из Гроба."
Тему Светог Васкрсења Христовог настављају ирмоси седме и осме песме канона. Они причају о јеврејским младићима Хананију, Асарији и Мисаилу, које је краљ Навуходоносор бацио у огњену пећ јер праведници нису хтели да се поклоне паганском идолу. Али анђео Божији претвори огањ у росу и остави побожне младиће у огњу живе и потпуно неповређене. Горњи ирмоси су посвећени овој теми. И, наравно, овде је и симбол Искупитељског подвига Господа нашег Исуса Христа: махинације ђавоље, окови греха и сама смрт – сав овај жестоки огањ неће нашкодити човеку ако је Бог са њим, Који га води у мир, у Царство Небеско.
И на крају, Ирмос деветог певања, у коме је увек Богородица, говори да је кроз Дјеву Марију Друго Лице Свете Тројице, Бог Син, постао човек ради спасења човечанства.
Свих ових девет ирмоса су етапе свештене историје и откривају се онима који се са вером моле за велико чудо Божијег спасења палих људи.
Тропари, припеви, молитва
Главни садржај канона су, наравно, тропари. Имају претежно новозаветни садржај и говоре о догађају који се празнује или о животу светитеља коме је на тај дан служба посвећена.
Често се на свеноћним бдењима може видети како људи после полијелеја и миропомазања иду кући. То није у реду. На крају крајева, главно сећање на дан, главне информације о њему, дубоко откривање значења прослављеног догађаја јавља се у канонима. Они представљају неку врсту продуженог „филма од девет епизода” који нам открива чудесне тајне Божје икономије, откривајући нашим душама невероватна чуда Господњег спасења палог човечанства.
Припеви и молитва су увек посвећени Господу, Пресветој Богородици или светитељу коме се чита канон. На пример, на Великом покајном канону Светог Андреја Критског, припев је „Помилуј ме, Боже, помилуј ме“. Ако је канон Пресветој Богородици, онда је припев „Пресвета Богородице, спаси нас“. Ако је канон светитељу, на пример, великомученику Георгију Победоносцу, онда „Свети великомученици Георгије, моли Бога за нас“.
Претпоследњи тропар је увек посвећен Пресветој Тројици са припевом: „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу“, а последњи је увек посвећен Пресветој Богородици са - „И сада, и увек, и у векове векова. Амин“. Опет последњи тропар говори о Богородици јер се кроз Њу Месија оваплотио и очовечио у свет. Овај тропар се такође у литургијској литератури често уписује као „Богородичен“. Свети Оци су одлучили да додају „Богородичен“ на крају сваке песме сваког канона у доба Трећег и Четвртог Васељенског Сабора, када се водила борба против јереси несторијанства. Јеретици су тврдили да је Дјева Марија родила не Бога, већ Христа човека, и да је зато је треба звати „Мајка Христова“. Да би искоренили ову јерес, свети оци су решили да на крају сваке песме било ког канона певају „Богородичен“, прослављајући Пречисту управо као Пресвету Богородицу, Која је родила Бога нашег и Спаситеља Исуса Христа.
Канони су веома важан део црквеног богослужења као и кућних молитви. Стога их не треба занемарити. Немојте их сматрати прекидом између полиелеја и велике доксологије. Не клоните пред њима припремајући се за причешће Телом и Крвљу Христовом. Кроз ове чисте и ватрене речи откриће вам се закони Царства Небеског и живота људске душе у благодати Духа Светога. Благо ће вам се открити!
Протојереј Андреј Чиженко
