Бесједа на Светосимеоновском сабору у Подгорици, 24. фебруара 2024. године
Ваше Високопреосвештенство Владико Јоаникије, ваша преосвештенства господо архијереји, часни оци, браћо монаси, сестре монахиње, господо хришћанска,
Кратак је пут којим течемо, наш живот се замало јавља а убрзо нестаје. Таквим се ријечима велики жупан Стефан Немања, тада већ монах Симеон из дубоке старости опраштао од овога свијета. Свијета у коме је владао више од 40 година, свијета у којем је обновио своју дједовину и утврдио Богом му повјерену земљу, свијета у којем је више од било ког српског владара прије њега показао и умијеће владања и умијеће живљења, свијета чијих се благодети неколико година прије тога одрекао да би његови потомци са разлогом могли рећи да је био небески човјек и земаљски анђео. Ријечи из Књиге проповједникове, које су, како нас извјештава Свети Сава могле одзвањати у свијести умирућег човјека, биле су му само још једна потврда да је овај живот чак и онда када је то живот обиља, части и власти ништа друго до ли таштина над таштинама, те да некаквог смисла може имати само онда када се поглед од земаљског метежа окрене на ону другу страну; када се окрене ка тихом покоју неба блаженога, како је то говорио Владика Раде; ка оном, дакле, мјесту гдје црв не гризе и рђа не квари.
Било је српских владара и прије Немање. Било их је великих и знаменитих, нама знаних и нама незнаних, али је тек са њим започела српска историја, и то не било каква већ српска свештена историја. Када је његов отац Завида после игара престола са својом браћом добјегао у земљу диоклитијску и ту породио свог најмлађег сина, није могао ни слутити, како Доментијан каже – да ће се Божије тајне показати на њему да ће владати над земаљским и да ће се на небесима настанити са анђелима. Усуд и земљаски послови су, дакле, хтјели да први српски светитељ буде рођен управо у граду у коме смо се данас сабрали, граду онда званоме Рибница. Примивши латинско крштење, јер је латинских јејера тада овде само и било, по повратку са својим оцем на столно мјесто био је крштен по други пут, односно миропомазан у православној цркви светих апостола Петра и Павла у Расу, посред земље српске. Извори кажу да је у раној младости пао у ненавид своје браће која су, како кажу књиге староставне, била обузета злом ревношћу и да је једно вријеме провео заточен у једној пећини молећи се Светоме Ђорђу за избављење и завјетовавши се да ће му једног дана подићи велелепни храм. Други извори кажу да се, након што се ослободио заточеништва и непосредно прије него што ће доћи на српски престо, сусрео негдје на нишавској страни са моћним византијским царем Манојлом I Комнином, који ту бјеше дошао из Константинова града. Моћни ромејски цар тада се задивио мудрости јуноше. Даровао га је царским саном додијеливши му од своје земље жупу Дубочицу у наследни посјед.
Било је, дакле, времена када су на престо српских земаља долазили владари са знањем и мудрошћу, јер и мудрост и знање су неопходни не би ли се пословало са свјетодршцима овога вијека. Било је, дакле, времена када су моћни цареви српским владарима даривали своје земље, када им нијесу отимали њихове и управо је ту када је дошао на престо започела велика мисија великог жупана Стефана Немање – да се у рвању са још моћним ромејским царством избори за самосталност и самосвојност државе која му је повјерена на управу. Описивали су га због тог његовог прегнућа византијски хроничари различито, Никита Хонијат за њега каже да је варварин и необично дрзак човек. Константин Манасија каже да је лављу кожу често замењивао лисичијом алудирајући на његову спремност да умјесто борбе прибјегне преговорима, Евстатије Солунски се дивио његовој висини и његовом наочитом изгледу. Има нешто од те дрскости о којој је говорио велики византијски историчар на оној чудесној фресци коју налазимо у Богородици Љевишкој. Има нешто на тој истој фресци која раширених руку дочекује косовског ходочасника и од оног наочитог и стаситог изгледа о којима је говорио велики византијски тумач Хомера.
У својим земаљским пословима, трудећи се да прибави самосталност својој земљи, Стефан Немања је прибјегавао различитим мудростима: правио је пактове и заокрете, правио са Угрима, са Млецима, са папама… Али се свагда окретао око два стожера своје управе: око жеље да својој земљи прибави самосталност и око православне вјере. Бринући се о земаљском, каже Доментијан, свагда имађаше пред очима небеско. Градио је храмове, попут оног посвећеног Светом Николи у Топлици, попут Ђурђевих ступова, испунивши тако завјет дат током заточеништва у пећини да би они и данас стајали у Гори нашој Црној, попут Студенице мајке свих цркава, попут Хиландара, тог центра српске духовности, те прве српске амбасаде, тог првог српског универзитета у којем су читана и превођена најзначајнија дјела византијске учености.
Било је, дакле, времена када су владари градили храмове и даривали их народу, када им их нијесу отимали. У хиландарској повељи сваком дипломатском прегнућу на узор Стефан Немања је подвукао самосвојност своје владавине и особеност свог српског народа. Господ, каже он, раздијели народе и свакоме законе и нарави даде и по премудрости својој постави над њима једне за цареве, друге за кнезове, друге опет за господаре, па је и тако нашим прадједовима, каже он, дао да управљају овом земљом српском. Легитимитет власти не изводи се више из моћи или добре воље византијског или било ког другог цара него је то ствар Божијег послања. А када је обновио своју дједовину, када је Божијом помоћи и сопственим трудом задобио од поморских земаља Зету са градовима од Арбана Пилот, од Грчке земље Липљан са Лабом, Левче, Загрлату, Рек, Лепеницу када је његова владавина дошла до врхунца и када је, како каже свети Сава, ушла у мир и тишину – тада се Стефан Немања тог господства, силе и власти одрекао јер сва слава и част овога свијета дође ми као ништа. Надићи себе пред изазовом моћи – то је био Растко Немањић. Надићи себе на врхунцу моћи онда када та моћ није ничим угрожена – то је био Симеон Мироточиви.
Видјевши погодан тренутак изиђе, каже свети Сава, од владавине своје и удаљи се од народа свога и сву власт предаде свом средњем сину привјенчавши га најпре византијском принцезом да би тај исти син ускоро себе овјенчао титулом првог српског краља. Мало је оних људи који старост дочекају мудри и самопрегорни. Као да неумитно истицање живота појачава у њима жељу за моћи, за стјажатељством, за славом којим се то неумитно одмицање живота жели на неки начин надокнадити а тај исти трошни живот продужити. Али старе сједине Симеона Немање, како је у народној песми остао познат, знали су када и куда се треба повући. Примивши монашки чин најприје у Студеници дао се у добровољно самопрогонство у туђу земљу, у манастир Хиландар, да би тај исти манастир Хиландар захваљујући њему постао ускоро српски.
А када је његова земаљска литија дошла до доброг краја, појали су га многи народи, и Грци и Иверци, и Руси и Бугари, и његови Срби. Тако је човјек српски постао човјек космополитски. Тако је назахвални и вјероломни варварин из византијских извора у другим исто тако византијским изворима литијом дипломатије постао велики преблагородни жупан Србије. Тако је и обрис оног дрског погледа са фреске у Љевишкој постао литијом преумљења онај покајнички и умилни поглед који нас зазива и опомиње са оне чудесне фреске из манастира Милешева. Цјелокупни живот Стефана Немање био је једна велика премјена: од прогонства до престола, од вазала до владара, од жупанских двора до монашке келије, од Стефана Немање до Симеона Мироточивог. Била је испуњена покајањем свагда се пењући ка оном вишем, ка засићењу свете жудње. И ако се под кашто у свим својим земаљским пословим а и метежима, испуњени нашим страховима нађемо понекад пред вратима разборитости и цјеломудрености, онда ће нам свештени примјер Симеона Немање у том нашем подузећу ка некој врсти премејене нашег живота послужити као најбољи примјер. А узори и примјери у рашчараном свијету у коме живимо у свијету препуном лажних слика су нам насушно потребни.
Дозволите још да на самом крају овог пригодног слова усрдно захвалим Митрополиту Јоаникију што ми је учинио велику част позвавши ме да макар и немушто прозборим неку ријеч о првом српском светитељу. Дозволите ми да грађанима овог благословеног града честитам срећну славу а да свима вама који сте се нашли на овом зборостајању пожелим дуг, добар и исправан живот.
Хвала вам и срећан вам празник.
Др Микоња Кнежевић
