Преподобни Јован Дамаскин: О ономе што се о Христу говори
Четири су начина, уопште, да се говори о Христу: А) оно што My подобује пре Његовог очовечења, Б) оно што je у вези са сједињењем, В) оно што је после сједињења, и Г) оно што је после васкрсења.
А) Постоји и шест начина да се говори о ономе што је пре Његовог очовечења: а) Јер неки од исказа указују на јединство природе и на Христову једносуштност са Оцем, као: Ја и Отац једно смо, и Ко је видео мене, видео је Оца, те Који je у обличју Божијем и томе слично. б) Неки искази указују на савршенство (Његове) ипостаси, као: Син Божији … и обличје бића Његовог и Великога савета весник, дивни саветник и слично. в) Неки, опет, указују на узајамно прожимање ипостаси, као: Ја сам у Оцу и Отац у мени, и непоколебиво пребивање, као: Логос и премудрост и сила и сјај Јер и разум (логос) је у уму – мислим на суштаствени логос -, а исто тако и премудрост, а сила је у оном ко је силан, и сјај је у светлости; и непрекидно у њима пребивају, јер из њих извиру. г) Неке тврдње, опет, указују на то да је Он од Оца као узрочника, као: Отац мој већи је од мене, јер Син од Њега има и своје биће, и све што има; а биће, опет, има рођењем а не стварањем, јер вели: Ја изиђох од Оца… и идем Оцу. И ја живим ради Оца. И све што има Син, има не због тога што му је то предато или што је томе научен, него то има од Оца као од узрочника, као што веле речи: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини. Јер ако нема Оца, нема ни Сина: јер Син је од Оца и у Оцу и скупа са Оцем а не после Оца. Тако и оно што Син чини, од Њега и са Њим чини: јер једна и иста је, а не слична, него једна и иста воља и енергија и сила Оца и Сина и Светога Духа. д) Неки искази указују на то да је Син својом енергијом испунио отачко благовољење, и то не као оруђе и слуга Очев, већ као Његов суштински и ипостасни Логос и премудрост и сила, јер се види да је једна активност у Оца и Сина, као у речима: Све кроз њега постаде и Посла Реч (Логоса) своју и исцели их или Да верују да си ме Ти послао ђ) Неки, пак, искази говоре пророчки, од којих се једни односе на будућност, као Јавља се Бог или код пророка Захарије: Ево, Цар твој иде теби или као што је рекао Михеј: Јер, гле, Господ излази из места својега, и сићи ће, и ходиће по висинама земаљским док се други, говорећи о прошломе, односе на будућност, на пример: То је Бог наш, који се после тога на земљи јави, и са људима поживе или: Господ ме је саздао У почетку ПУТА својега, пре дела својих или, пак: Тога ради помаза Те, Боже, Бог Твој уљем радости више него другове Твоје и томе слично.
Оно, дакле, што се о Њему говори пре Његовог сједињења, говори се и после сједињења; међутим, оно што се о Њему говори после сједињења, нипошто се не односи на Њега пре сједињења, осим уколико се не говори пророчки, као што рекосмо.
Б) Три су, пак, начина говора о ономе што се тиче сједињења човечанске и божанске природе у Христу: а) Јер када беседимо пошавши од онога што је више (узвишеније), говоримо о обожењу и о ологосењу и о преузвисивању плоти, те о сличним стварима, показујући богатство које је тело задобило из сједињења са вишњим Богом Логосом и из здруживања са Њим. б) А када беседимо пошавши од онога што је ниже, говоримо о ваплоћењу Бога Логоса, те о Његовом очовечењу, добровољном понижењу (кенози, испражњењу), сиромаштву, смирењу; јер све то, и друге томе сличне ствари, приписују се Логосу и Богу због Његовог сједињења са човечанском природом. в) Међутим, када беседимо пошавши истовремено од оба момента, говоримо о јединству, заједници, помазању, здруживању, саображавању и томе слично. Према томе, два начина о којима смо претходно говорили говоре о том трећем начину. Јер он показује шта су обоје (божанство и човечанство) сједињењем стекли од спајања и прожимања са оним другим; јер због ипостасног сједињења тела са Божанством каже се да се оно обожило и постало Бог и да је постало равнобожно са Логосом; а Бог Логос се ваплоћује и постаје човек и бива сматран творевином и назива се Последњим, не због тога што су се тобоже две природе преметнуле у једну сложену природу – јер немогуће је да у једној природи истовремено буду супротна природна својства – него што су се две природе сјединиле по ипостаси, и што се несливено и непромењиво узајамно прожимају. Прожимање се, наиме, није збило од стране тела већ од стране божанства; јер немогуће је да тело проходи кроз божанство, али је божанска природа, прожевши једанпут тело, даровала и телу способност да и оно може Њега (Божанство) неизрециво прожимати, што, како је познато, називамо сједињењем.
Ваља знати, наиме, да када је реч о првом и другом начину исказивања онога што се тиче јединства двеју природа, подразумева се оно што је супротно. Наиме, када беседимо о телу, говоримо о обожењу, ологосењу, преузвисивању и помазању; јер то све происходи од божанства, али се сматра да припада телу. А када је реч о Логосу, говоримо о добровољном понижењу, ваплоћењу, очовечењу, смирењу, и слично, што се, како рекосмо, од тела приписује Логосу и Богу: јер све то je Он вољно претрпео.
В) Три су начина казивања о ономе што бива након сједињења двеју природа: први је онај који показује божанску природу, као у речима: Ја сам у Оцу и Отац у мени и: Ја и Отац једно смо и све што се о Њему говори пре очовечења, то ће се о Њему говорити и после очовечења, осим чињенице да није примио тело и његова природна својства. Други је онај начин који показује човечанску природу, као у стиху: Зашто тражите да ме убијете, мене човека који сам вам казао истину? или: Тако треба да се подигне Син Човечији, и томе слично.
Од онога што je о Спаситељу Христу као о човеку речено и написано, било да су у питању Његове речи или Његова дела, постоје шест начина.
1) Нешто од тога, наиме, Христос је остварио или рекао по природи, сагласно са божанском икономијом, као што је рођење од Дјеве, телесни раст и напредак, глад, жеђ, труд, сузе, сан, пробадање клиновима, те смрт и томе сличне ствари, што су, заправо, природне и непорочне страсти; јер у свему томе спрегнута је божанска природа са човечанском, премда се верује да истински припадају телу, а да Божанство ништа од тога није претрпело, него је кроз њих прибавило нама спасење.
2) Друго је, опет, речено по привиду, као што је питање: Где сте Га (Лазара) метнули? те као када иде до смокве, или се прикрије, односно крадом оде, или се моли, или, пак: Чињаше се да хоће даље да иде. Јер то, и што је томе слично, није потребовао ни као Бог нити као човек, па ипак се претварао на човечански начин, већ према ономе што је захтевала потреба и сврха, као што се молио да би показао како није противан Богу, и како поштује Оца као свога узрочника; питао је не због тога што није знао, већ да би по казао да је, осим тога што је Бог, уистину и човек; крадом је одлазио да би нас тиме поучио да не будемо несмотрени и предамо себе непријатељу.
3) Неке речи, пак, говоре о Њему након што је усвојио човечанску природу и о Његовом општењу са њом, као што су стихови: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?, и: Њега који није знао Греха, учини Грехом нас ради и: поставши за нас проклетство или: Онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори. Јер Он ни као Бог ни као човек никада није био остављен од стране Оца, нити је, опет, постао Грех или проклетство, нити је имао потребе да се покори Оцу. Јер пошто је Бог раван је Оцу, те нити My је противан нити покоран, а пошто је човек никад није био непокоран родитељу, да би му требало покоравање. Све то је, дакле, Христос говорио јер је усвојио нашу личност и уврстио себе међу нас; а пошто смо ми, као неверни и као преступници, одговорни за грех и за проклетство, због тога смо и били остављени од Бога.
4) Неке тврдње се о Њему казују и на основу поделе коју чини разум. Јер ако разумом раставиш оно што је уистину нераздељиво, односно тело од Логоса, онда се Он назива и слугом и оним ко је у незнању; јер био је природе којој је својствено служење и незнање; а да се тело није сјединило са Богом Логосом, било би слуга и у незнању; али ипостасним сједињењем са Богом Логосом тело није било слуга нити је било у незнању. И због тога је Он Оца Богом назвао својим.
5) Нешто од тога речено је ради Његовог откривања нама и ради укрепљења наше вере, као у стиху: Сада прослави ти мене, Оче, … славом коју имадох у Тебе пре него што свет постаде – јер Он сам био је и јесте прослављен, али Његова слава није била откривена нама и нисмо се били у њу уверили. А и апостол Павле вели: … Који је објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих -јер чињењем чудеса и васкрсењем и силаском Светога Духа објављено је и потврђено свету да је Он Син Божији; такав је и стих: Напредоваше Исус у премудрости… и у милости.
6) Понеке речи односе се на Његово усвојење јудејске личности, будући да је Он себе међу Јудеје убрајао, као што и каже Самарићанки: Ви се клањате ономе што не знате, a ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца.
Трећи начин говора о Христу је онај који открива једну Његову ипостас указујући тиме и на постојање оне друге, као у стиху: … Ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живети због мене; те: … Идем Оцу својему, и више ме нећете видети,, као и: … He би Господа славе разапели,; или: И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечији који је на небу и томе слично.
Г) Од оних исказа који говоре о Христу након Његовог васкрсења неки су богодолични, као у стиху: Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, јер Син је, наиме, Бог; или у стиху: И, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века и томе слично – јер Он је као Бог са нама; а неки су човекодолични, као у стиху: … Ухватише се за ноге Његове или: …И тамо ћe ме видети, и томе слично.
Различити су, пак, начини говора који се односе на Христа као човека, после Његовог васкрсења. Неки искази, наиме, говоре истинито, али не по Његовој човечанској природи, већ по божанској икономији, да бисмо се уверили да је васкрсло оно исто тело које је пострадало; те говоре о ранама на Његовом телу, о једењу и пијењу након васкрсења; док други начини говоре истинито и по природи, као што је прелажење са места на место без труда, те улажење кроз затворена врата; неки начини, пак, говоре по привиду, као у стиху: Чињаше се да хоће даље да иде а неки говоре о узајамном сапостојању двеју природа, као, на пример: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему; те: Ући ће цар славе или: Седе са десне стране Величанства на висинама; а нека места говоре о Њему као о ономе који је уврстио себе међу нас, и то говоре на начин просте теоријске поделе, као у стиху: Богу мојему и Богу вашему.
Према томе, оно што је узвишено треба приписати божанској природи, узвишенијој од страсти и тела, а оно што је скромно, човечанској; док оно што је заједничко обема природама треба приписати сложеној ипостаси, односно једном Христу, који је и Бог и човек, и треба знати да и једна и друга природа припадају једноме и истоме Господу нашему Исусу Христу. Јер ако познајемо сопствености и једне и друге природе, и видимо да један Христос дејствује у обема њима, исправно ћемо веровати и нећемо бити у заблуди. Из свега тога спознаје се разлика двеју сједињених природа; а Божанство и човечанство Христово, како вели пребожанствени Кирило, није једно те исто по природним својствима. Наиме, један је Син и Христос и Господ, а будући да је један, једна је и Његова личност; ни на који начин се не раздељује ипостасно јединство да би се спознала различитост природе.
