Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, у недељу 37. по Духовима, 18. фебруара, свету архијерејску Литургију у Пелагићеву.
Епископ Фотије се обратио вјерном народу богонадахнутом бесједом коју вам преносимо у цјелости:
Часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре, драга децо, ево нас у Пелагићеву, у благословеном месту и благословеном храму. Прочитали смо сад молитву пред иконом Богородице Тројеручице, која се овде чита, како чујем, сваке недеље после службе, хвала Богу.
Када год смо у цркви гдје се налази икона Тројеручице то нас увек асоцира на наш манастир Хиландар, на место где је живео Свети Сава и Свети Симеон, где су се подвизавали и оставили српском роду као вечни завет и залог манастир Хиландар на Светој Гори. Тамо српски монаси долазе, Богу се моле и уче се Светосављу и Православљу. И онда долазећи назад у Србију буду или духовници, монаси, у неким манастири и игумани, а врло често су и владике биране из Хиландара, а понекад је чак и српски патријарх биран из Хиландара. Тако је Хиландар преко иконе Тројеручице и светога Симеона и Саве и других хиландараца, светогораца, светих људи повезан са Србијом и Српском Црквом нераскидивим везама. Хвала Богу да смо управо избором владике Доситеја обновили ту традицију и праксу да бирамо владике из Хиландара по Светосавском типику, ако можемо тако да кажемо.
Велика је част бити у таквом храму, као овде данас, да будемо заједно са Богом и ближњима. Литургија браћо и сестре је заједница са Богом и ближњима. Имали смо ових дана празник Сретење, Литургија је излазак пред лице Божије и сусрет са живим Богом, поготово кроз причешће, сусрет са Васкрслим Христом, његовим телом и крвљу. Ми тиме задобијам пуноћу заједнице, постајемо једно са њим. Постајемо Црква Бога живога и храм Духа Светога. То је Литургија. То је оно што нас узводи од земље ка небу. Кад кренемо из свога стана из своје куће, троми смо, једва се пробудимо, а када дођемо у храм духовно оживимо и у покајању, као данас читано јеванђеље о Закхеју, у покајању се Богу вратимо. Бог прими наше покајање и духовно нас узвиси високо и од малих људи постанемо велики људи.
Чули сте данашњу јеванђелску причу о Закхеју коју често читамо, када освећујемо домове читамо ту причу. Шта нам каже то Јеванђеље? Каже нам како је један мали човјек, цариник, низак растом хтео да види Господа Христа и његове ученике који су пролазили путем поред његове куће. Он је зажелео да види Христа, тог великог пророка из Галилеје. Попео се на једну дивљу смокву да Га види. На тај начин се као зрео човек, цариник, као неко озбиљан, изложио руглу пред другима. Шта ће он сад одједном на неком дрвету? Ајде кад се неки младићи попну на дрво то и разумемо, али да је он отишао као цариник и угледан човек то нису могли разумети. А он се попео да би видео Господа Христа. Тиме му се све опрашта. Он је уствари човек који је мали, малог раста, када се попео на дивљу смокву постао велики. Постао је виши и већи од свих. Е тако се постаје велики човек. Ко је велики човек? Ми би рекли председник Америке, неки монарх или тако нешто. То је све лепо, али то су све земаљске титуле. Велики је човек онај који хоће да види Господа Христа. Који живи да би видео Господа Христа. А врло често Господ Христос пролази и овуда и по нашим манастирима, црквама и Светој Земљи и Светој Гори, али га ми не видимо. Не видимо зато што немамо жељу да га видимо као Закхеј. Он је просто желео. У његовом срцу је била драма која се видела када је Христос ушао у његов дом. Какво је покајање било у срцу тога човека, а све да би Христа видео. И када је Христос ушао у његов дом, онда се показује зашто је ушао у његов дом. Опет је било, као увек, мудраца, философа, свештеника који су питали Господа зашто улази код њега у кућу? Јер ОНИ су праведници, они су чисти, они су савршени, а Христос који Јеванђеље проповеда иде у кућу једном грешном човеку. Али они нису видјели шта се дешава у души и у срцу тога човјека. Чим је Господ ушао у његов дом он је рекао 'Господе ако сам некога закинуо, више му узео него што треба, четвороструко ћу вратити'. Он своје покајање хоће и материјално да потврди. Да врати дугове, да врати паре. На крају све хоће да врати из покајања и другима да помогне ако је случајно њима учинио неко зло. Једноставно дошло је до препорода у души тога човека. Тај човек је постао велики вером и велики покајањем. Тај, у неку руку, постаје ученик Христов као што су били апостоли који га окружују. И онда говори Господ поуку: И данас дође спасење кући овој, јер је ово син Авраамов, јер син човечији не дође да погуби, него да спасе изгубљено.
У том смислу сви људи се могу поистоветити са Закхејем. Мали смо људи, црви земаљски. Ја сам ових дана писао неке песме и тако је испало да сам себе назвао црв земљаски. Јер то најдубље мислим и осећам, али суштински тако и јесте. Ако неко хоће да доживи пластично шта значи бити црв земаљски, препоручујемо да оде у Русију царску и да оде у Петроград да види цркву Светог Исакија Далматског. Кад се уђе у тај храм он је толико огроман да се човек види као миш у односу горе на врх. Наш храм Светог Саве је велики, али храм светог Исакија Далматског је огроман, огроман. Е ту човек доживи да смо ми црви пред Богом. Али, увек постоји једно али.
Вером у Христа, покајањем, можемо постати велики људи, као Закхеј. Толико се то његово јеванђеље прочитало пута до данас, у многим разним приликама и освећењима подсећајући на пример тог човека који је пример за све нас. Отео сам можда више него што сам требао, наплатио сам више него што сам требао, нисам помогао сиромасима довољно, онда сам Закхеј. Нисам ни ја бољи, немојмо се варати. Треба нам покајање и треба нам жеља да видимо Господа Христа, то је уствари најбитнија мисао и жеља.
Писао сам ових дана о старцу Сави Псковском из Русије, био је Србин пореклом. Он каже: Ми људи на земљи тражимо све сем Христа Животодавца. Програм нашег живота треба да буде жеља да сусретнемо великог Пророка из Галилеје и Његове ученике и тако обожимо себе, обожимо своју природу и на тај начин постанемо велики људи, велики у Христу, велики Христови људи.
Нека сте Богом благословени, радујем се што долазите сваког празника и сваке недеље, како прота каже, то је добро. Децу доводите у цркву Христову, православну, јер ми Православље чувамо 2000 година неизмењено. Друге вере, свака им част, али неко је нешто изменио у првом веку као гностици, аријанци у четвртом, па редом до данас, а ми смо остали верни једном Предању. Цркви Христа и Апостола, Цркви Светих Отаца, Цркви Светих Васељенских Сабора и тако мислимо до краја да чувамо зарад оних других који имају могућност да чују о Православљу.
Много вјерника, предвођени протојерејем-ставрофором Миодрагом Каиновићем, старјешином храма светог пророка Илије се окупило да дочека свог Епископа.
Прото Миодраг је у поздравном слову најприје изразио захвалност што је владика Фотије одвојио своје драгоцјено вријеме да учини ову канонску посјету, а затим га замолио да се моли за сав народ Горњо-жабарских парохија. Протеклих неколико година је био буран период за мјештане овог краја, али милошћу Божијом и молитвама Мајке Божије, чија је копија хиландарске иконе Тројеручице у храму од 2020. године, и молитвама нашег светог владике, те буре су се смириле и народ је изашао као побједник из свих невоља.
Његовом Преосвештенству Епископу Фотију су данас на Светој Литургији саслуживали високопреподобни архимандрит Лука, игуман манастира Карно и високопречасни протојереј-ставрофор Миодраг Тошић, архијерејски намјесник брчански као и протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
Да присутна дјечица данас нису први пут у храму јасно је по томе што су све вријем одговарали на Светој Литургији и пјевали духовне пјесме на радост присутних.
Након заамвоне молитве Преосвећени владика Фотије је прочитао молитву пред иконом Богородице Тројеручице, јер је и иначе пракса у овоме светом храму, да послије сваке Литургије свештеник чита молитву пред иконом Богородице Тројеручице.
На крају је уприличена је трпеза љубави за све присутне као продужетак овог молитвеног сабрања на коме је присуствовао и начелник општине Пелагићево, господин Славко Тешић.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
