По мишљењу благоразумних људи, богаташ племенита рода, али без васпитане душе и без икакве врлине у животу, није друго до несрећник, као што и случајан сиромах, па и роб, јесте срећан човек, уколико је украшен васпитањем и врлином у животу. Као што странци лутају по путевима, тако и они који се не старају да живе врлинским животом пропадају, заведени жељама.
За онога ко је у стању да припитоми неваспитане и да их наведе да заволе поуку и васпитање, треба рећи да “ствара” људе. Исто тако морамо да кажемо да стварају људе и они који развратнике преокрену на врлински и богоугодни живот. Они, у ствари, на неки начин, пресаздају људе. Јер, кротост и уздржање душама људским јесу срећа и добра нада.
Заиста, човек треба да се подвизава у наравствености и да живи као што приличи. Успевши у томе, он ће лако спознати оно што се о Богу [да спознати]. Бог промишља о ономе ко га свим срцем и свом вером поштује и [даје му способност да] побеђује гнев и похоту. Похота и гнев, наиме, јесу узрок свих зала.
Човеком називамо или онога ко је словесан или онога ко се да поправити. Непоправљивога, напротив, обично називамо нечовеком, јер непоправљивост и јесте нечовечна. Такве треба избегавати. Они који су се саживели са злом, никако се не могу наћи међу бесмртнима.
Словесност је нешто што нам заиста припада и чини нас достојним да се назовемо људима. Кад би нас напустила словесност [умностј, од бесловесних [животиња] бисмо се разликовали само по друкчијој телесној грађи и по друкчијем гласу. Нека, дакле, благоразумни човек схвати да је [назначен за] бесмртност и нека омрзне сваку срамну похоту, узрочницу смрти међу људима.
Бавећи се неком вештином, човек украшава одговарајуће вештаство и тако показује сваку врлину – један обрађује дрво, други бакар, а трећи злато и сребро. Тако и ми који слушамо о добром, врлинском и богоугодном владању, треба да се покажемо људи словесном душом, а не само телесним грађом. Уистину словесна и богољубива душа одмах препознаје све што се тиче живота. Она љубављу умилостивљује Бога и истински му благодари. Све њено стремљење и сав њен разум ка Њему су усмерени.
Као што кормилари пажљиво усмеравају брод да не удари о какав подводни камен или какву стену, тако и они који су ревнитељи врлинског живота нека брижљиво разматрају шта треба да чине, а шта да избегавају. Нека држе да су им истинити и Божански закони на корист, а рђава сећања нека одсецају од своје душе.
Као што кормилари и кочијаши успевају у исправности, захваљујући старању и приљежности, тако и они који се труде да живе доличним и врлинским животом треба да пазе и да се старају да живе долично и богоугодно. Јер, онај ко хоће и ко је схватио да му је могуће, верујући напредује ка непропадљивости [тј. чистом животу].
Слободним људима немој да сматраш оне који су неким случајем слободни, него оне који су слободни по начину свога живота. Не треба, наиме, називати уистину слободним зле или распусне началнике. Они су робови страсти [везаних за] твар. Слобода и срећа душе јесте права чистота и презир према ономе што је привремено.
Подсећај самог себе на то да треба непрестано да се показујеш [словесан], и то на основу честитог живљења и делања. И болесници откривају и препознају у лекарима своје спасиоце и добротворе, али не на основу њихових речи него на основу њихових спасоносних и добротворних поступака.
Словесна и врлинска душа препознаје се и по погледу, и по ходу, и по гласу, и по осмеху и по начину провођења времена, и по општењу. Јер, у њој се све изменило и попримило пристојан изглед. Њен богољубиви ум, као трезвоумни вратар, одлучно спречава улазак рђавим и срамним сећањима.
