Ново издање Епархије жичке: Протојереј др Слободан Јаковљевић "У светом и свечасном храму овом – историјске и литургичке теме"
Реч уредника
Епархија жичка богата је за још једно капитално дело, књигу протојереја др Слободана Јаковљевића У светом и свечасном храму овом – историјске и литургичке теме. На почетку је важно истаћи да аутор, доктор теолошких наука, из угла православног свештеника, предочава и актуализује увек важне црквено-историјске и литургичке теме, као и теме из пастирске праксе. Текстови сабрани у овој књизи настали су, како и сам аутор наводи, током једне деценије служења у храму Вазнесења Господњег у Чачку, али и као плод преданог рада на писању докторске дисертације.
Као што је протојереј др Владимир Вукашиновић у предговору запазио, аутор није запоставио талант, него је након одбране докторске дисертације на Православном богословском факултету у Београду, наставио марљиво да ради, пише, истражује, да ствара и умножава дарове, на добробит Цркве. Управо је као плод тог рада и труда настала ова књига.
Теме о којима протојереј Слободан пише, везане су, као што је већ поменуто, за храм у ком служи, а то је храм Вазнесења Господњег у Чачку, древна светиња, задужбина Страцимира брата Стефана Немање. Овај храм сведочи о бурној историји српског народа, не само на овим подручјима, него историје српског народа и Цркве уопште, али је изнад свега храм који представља сведочанство и потврду васкрсења и духовне обнове верног народа и кроз векове је представљало духовно средиште чачанског краја.
Аутор је бацио ново светло на Конкордатску кризу, на основу до сада необјављених докумената из Архива Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Имајући у виду значај Светог Владике Николаја Жичког у борби против Конкордата, нова сазнања и сведочанства која нам аутор даје од велике су важности за нашу Цркву. Такође, аутор кроз радове актуализује и важна литургичка питања.
Ауторов рад и труд на изучавању старих рукописа, преписиваних у манастиру Рача представљају вредно сведочанство о богослужбеном животу Српске Православне Цркве кроз векове.
Иако је већина радова писана у складу са академским стандардима, систематично и научно, то не отежава разумевање садржаја ни оним читаоцима који се не служе стручним теолошким терминима. Сматрамо да ће је са лакоћом и уживањем, читати „шира читалачка публика“. На крају, свештеник Слободан овом књигом сведочи и доприноси, важности присуства писане речи у животу верника.
Архимандрит Дамјан (Цветковић)
* * *
Реч аутора
Књига У светом и свечасном храму овом настајала је током једне деценије мога свештеничког службовања у храму Вазнесења Господњег у Чачку. У њој се налазе разнородни текстови: литургичке и историјске студије, пригодни осврти, беседе. Доминирају три целине у којима су сабрани радови који се тичу историјата цркве у Чачку, Конкордатске кризе (1937/1938) и историје српског богослужења. Студије које ова књига садржи у свом оригиналном облику објављене су раније у разним научним часописима и зборницима радова са научних конференција на које се примењује систем бодовања. Изузетак је рад који је објављен као уводна студија књиге Приче из Великог рата, али и текстови у целини Varia (сваштице). Детаље о тим радовима и часописима у којима су објављени заинтересовани читаоци могу пронаћи на последњим страницама књиге. Текстови у овој књизи прилагођени су оваквој врсти издања и усклађени су са најновијим резултатима истраживања на пољу историје, историје српског богослужења и њима комплементарних дисциплина. Такође, радови пред читаоцима могу се надовезати на конкретне црквено-историјске, теолошке и богослужбене полемике у савременом животу Цркве. Назив књиге позајмљен је из Сугубе јектеније која се чита на Литургији Светог Јована Злaтоустог и некако на најбољи начин смислено повезује главне целине које се баве историјом чачанске цркве, Српске Цркве, литургијом и телетургијом. У храму и кроз храм прелама се целокупан живот православних хришћана, али и различити друштвени феномени и дискурси. Према речима књижевника Миодрага Павловића храм прелама, претвара, отвара и затвара.
Целина која се тиче храма Вазнесења Господњег у Чачку представља фрагментарне прилоге за историју наше цркве и својеврсну допуну вишегодишњим истраживањима прегалаца и посвећеника Народног музеја у Чачку који се кроз различите научне дисциплине баве његовом историјом. У ту целину је уклопљен је и текст о овчарско-кабларским манастирима и везама поменутих манастира са зачетком преписивачке школе у манастиру Рачи. То је учињено из разлога што тај текст више припада црквеној историји Чачка. Конкордатска криза је тема која је са многих аспеката већ подробно обрађивана, али је у тексту који је пред читаоцем уочљиво коришћење Архиве Синода СПЦ којa готово да није коришћена у студијама које се баве овом тематиком. Подаци пронађени у Архиву Синода не мењају значајно познате закључке, али бацају мало јасније светло на догађаје у вези са Конкордатском кризом. Ова грађа расветљава чињеницу да је било прогона СПЦ и њених присталица у периоду конкордатске кризе и ствара нам слику на који је начин вршена коренспонденција и организација међу јерархијом током кризе. Студије из литургијске теологије и праксе Српске православне цркве могу заинтересованим читаоцима помоћи да разумеју одређена питања у вези са литургијским и телетургијским развојем српског богослужења. Током тешких векова туркократије богослужење је одиграло одлучујућу улогу у духовном животу и, уопште, опстанку српског православног народа. Стога богослужење и богослужбени рукописи заступљени у овим литургијским и телетургијским студијама представљају, с једне стране, културно благо српског народа чија је вредност непроцењива, а са друге, изворе од прворазредног значаја. Проучавајући их отварамо ризнице светотајинског искуства Цркве. Познавање структуре српских средњовековних рукописа може да помогне у одгонетању шта је у савременој литургијској пракси саобразно старијем српском литургијском предању а шта не. Јер истинско следовање предању Цркве, па и литургијском предању, подразумева да смо сигурни шта смо наследили и чему смо верни да бисмо се креативно односили према стварности и преображавали сопствену савременост која је исто тако део предања.
Важно је напоменути да је систем цитирања и навођења литературе задржан у оригиналном облику како су то захтевали часописи са листе која је дата на крају. Као узор смо користили издања сличног типа. Овако сложени говоре и о потреби да се унификује систем научног цитирања у Србији. Такође, два рада су коауторска и она су, уз дозволу сарадника, објављена у овој књизи.
протојереј др Слободан Јаковљевић
Извор: Епархија жичка
