Салцбуршки сиријски православни теолог Шемункашо у интервјуу за „Тагеспост” о ситуацији хришћана на Блиском истоку и потреби за бољим богословским школовањем у дијаспори.
„Ако сиријско хришћанство не опстане у дијаспори, оно неће ни постојати.“ Ову оцену изнео је салцбуршки сиријски православни теолог проф. Ахо Шемункашо у интервјуу недељнику „Die Tagespost”. Већина сиријских хришћана већ дуго живи у дијаспори. Оријент – њихов првобитни завичај – сада има само симболичку улогу. Оно мало хришћана у Турабдину на југоистоку Турске или у Равници Ниниве у северном Ираку „неће само спасити нашу традицију и богослужење“.
Истовремено је морао да нагласи да су се сиријски хришћани добро интегрисали у Немачкој и Аустрији, „али то иде на рачун сопственог језика и традиције. (...) Нигде у Европи немамо прилику да стручно школујемо наше учитеље и свештенике. .. Живимо од оних који то раде из почасти“. Без стручног усавршавања, међутим, „немамо шансе“. Шемункашоова жеља би била да се „овде на међународном нивоу успостави традиционални образовни пут сиријског хришћанства“. Ако то не успе, „квалитет ће опасти, а виталност ће се смањити“.
Проф. Шемункашо предаје на Универзитету у Салцбургу, али је пореклом из Турабдина. Назив „Турабдин“ је арамејски и значи „планина слугу Божјих“. То се односи на сиријско монаштво, које се на овим просторима појавило у 4. веку. Данас од некада славне хришћанске прошлости није много остало. Некада је било око 80 манастира, а данас је само.шест стално дејствујућих.
Шемункашова породица је још као дете емигрирала у Немачку. „У Турској нисмо постојали јавно. Плашили смо се да покажемо да смо хришћани. За време војног рока хришћани су били под притиском да се преобрате. Десетине хиљада људи емигрирало је из Турабдина на Запад, „једна породица за другом“. Данас је у Турабдину остало тек 2.500 сиријских хришћана.
Дијапора у Цариграду
Готово сви сиријски православни хришћани који су остали у Турској сада живе у Цариграду. Шемункашо: „Цариград није наш првобитни завичај, већ је то дијаспора. (...) Многи су дошли као гастарбајтери и са собом довели своје породице. Одлука ЕУ пре више од 20 година да почне приступне преговоре са Турском „била је знак наде за нас, јер смо мислили да ћемо сада постићи пуну слободу у нашој отаџбини“. Под председником Ердоганом „ми сиријски хришћани први пут можемо слободно да се крећемо у Турабдину. Први пут смо примећени.“
Прошле године у Цариграду је освећена нова црква први пут после око 100 година. Нова сиријска православна црква пружа простор за око 750 душа. Лично Ердоган је положио камен темељац за нову зграду 2019. Нова црква у Цариграду је велика радост, каже Шемункашо, „јер то до данас заправо није било правно могуће“. Јасно је, међутим, „да се правна ситуација није променила. Немамо правну сигурност, ни за цркву у Цариграду, ни за наше обновљене куће у Турабдину. Шта ако дође до политичке промене?"
Непознавање западне политике
Шемункашо је у интервјуу за „Тагеспост” указао и на разноликост цркава сиријске традиције: У источносиријској традицији то су Асирска Црква Истока (нови календар), Староапостолска Црква Истока (стари календар) и Халдејска црква, а у западносиријској традицији су Сиријска православна црква, Сиријска католичка црква и маронити. Затим ту су мелкити. „Хришћане слаби то што цркве не говоре једним гласом“, рекао је теолог. Што је хришћанство угроженије у тој области, то је опасније.“ Додао је: „Живимо заједно као браћа и сестре. Патријарси и епископи сарађују. Народ је даље испред богослова, јер не види разлику у својој вери у Исуса. Ипак, подела сиријског хришћанства је проблем, она слаби Цркву.“
Истовремено, Шемункашо је критиковао небригу западних политичара према хришћанима на Оријенту: „На нас се често гледа као на неки реметилачки фактор за Запад. Бројчано немамо никаквог значаја. Да ли још увек има хришћана у Алепу или Басри не тиче се Запада. Запад никада није ослушнуо глас сиријских хришћана.“ Иако добијамо хуманитарни помоћ са Запада, „хришћани Сирије и Ирака ни данас се не уважавају. Ми сиријски хришћани више немамо завичајну област где би се наша традиција могла преносити с колена на колено“, рекао је Шемункашо.
За наш портал превод са немачког приредио:
протођакон Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Кathpress.at
