Како не опростити себи кад опраштамо ближњима?
Ово питање се дотиче веома озбиљног проблема, коме се, нажалост, мало пажње посвећује. Ипак, постоји у црквеној средини и веома је озбиљан. Колико год парадоксално изгледало, сазнање о тако очигледној чињеници као што су људска слабост и грешност, доноси нам не само корист, већ и штету. Дакле, човек је грешан, порочан и слаб. Имајући ово на уму, можемо се понизити, можемо такође оправдати своје ближње и борити се против осуде, огорчености и злопамћења. Међутим, поред овога, ми користимо ово знање да бисмо се правдали. Па, како да не опростиш себи кад опрашташ неком другом? Како не угушити глас савести када је „сваки човек лажа“, када су сви слаби и лако вођени грехом. Тако себи дозвољавамо разне слабости, пороке и грехе. Међутим, греси, као што знамо, могу бити веома различити. Међу њима има и смртних (неопростивих), односно оних који наносе максималну штету души. Има оних који сведоче о крајњој људској изопачености, а има и оних који носе лоше последице не само за грешника, већ и за своје ближње. Ако говоримо о подлости, онда се све ово односи на њу. Уопштено говорећи, способност да се поступа подло у основи је нека врста линије која раздваја способност активног покајања и греха почињеног свесно, уз потпуно разумевање тога. Другим речима, нитков још није безнадежан.
Јеванђеље то савршено илуструје. Као што знате, Христа су издала два ученика – Јуда, који је предводио стражаре у Гетсиманском врту, и Петар, који се јавно одрекао Спаситеља. Међутим, колико се њихова издаја разликуjе! Петар је издао Учитеља због своjе малодушности (бојажљивости). Уморан, уплашен, смрзнути човек на крају непроспаване ноћи. Ученик који је изгубио свог Учитеља, раме уз раме са којим је живео последње три године, Онога који је, у ствари, водио његов живот и увек био ту. Пре само неколико сати био је спреман да се бори, па чак и да умре за Њега, а сада је потпуно беспомоћан и збуњен. У његовој издаји није било ничега осим малодушности. Наравно, ово је за осуду, али је тако људски, тако познато свима.
Јудина издаја је била сасвим другачија. Промишљена, цинична, страна сумњама и покретима савести. Јуда је знао шта ради, знао је зашто то чини и разумео је шта му то обећава. Дакле, Петар је подлегао кукавичлуку, а Јуда је починио подлост. Шта је резултат? Петар се, као што знамо, покајао. Схватио је шта је урадио управо ту, у дворишту првосвештеника, одмах након изговорених речи. Јуда се није могао покајати. Његова сопствена подлост одвела га је у ћорсокак из којег је једино могао да изађе упетљан. Ево, понављам, живописног примера стања духа подлог човека. Наравно, човек која је једном поступио подло, далеко је од тога да буде цинични, потпуни нитков. Али он је већ кренуо путем непоправљивости. Притом, он сам то не примећује, лако себи опрашта сопствену подлост и то исто очекује од ближњег. Али ближњи не жури да опрости и не одговара на покушаје помирења. Да бисмо га разумели, ставимо се на његово место.
Значи, учинили су нам нешто зло. Опростили смо на хришћански начин. Али и после праштања, хоћемо ли дозволити да нам се нитков поново приближи? Зар нећемо сваки пут очекивати од њега нож у леђа, нећемо ли се уплашити нове подлости? Он је способан за ово, може то, чак и ако се сада каје. У ствари, и следећи пут починивши нешто подло, схватиће своју кривицу и такође почеће да се каје. Каква је корист од овога?
Дакле, најбоље што се може учинити у односу на особу са којом смо подло поступили јесте да тражимо опроштај и да више не покушавамо да се зближимо. Можда нам је већ опростио. Само је опрезан. Никад не зна шта се од нас може очекивати. Зато је најбоље поштовати особу и њено ново искуство. Не покушавати успоставити контакт са њим, већ понизно прихватити чињеницу да више нећете имати исту комуникацију са том особом. На крају, баш овом ближњем лакше jе да нам опрости ако му не постанемо рана на оку и не назиремо се на његовом хоризонту. Ово ће нам, наравно, тешко падати.
Протојереј Владимир Пучков
За портал "Ризница" са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
