Садржај новог броја епархијског часописа Жички благовесник (април-јун 2024) усклађен је са великопосним периодом у коме се налазимо.
Рубрика посвећена празнику Васкрсења Христовог састоји се од пет текстова на различите теме, који на одговарајући начин описују богатство живота на које нас призива Празник коме у сусрет ходимо. Др Ненад Божовић, доцент на ПБФ у Београду, пише о улози коју старозаветна читања и личности имају у Великом посту. С обзиром на специфичности развоја типика кроз векове до данас, ова читања своју улогу најбоље пројављују управо у богослужбеном периоду у коме се налазимо. Јереј Саво Величковић нам на оригиналан начин тумачи Васкршњу катавасију, која стилски и садржајно представља врхунац домета црквеног песништва, чији је најбољи репрезент управо аутор ове катавасије – Свети Јован Дамаскин. Увиди о присуству стихова ове катавасије у тексту литургијске Анафоре, указују на чињеницу да се аутор није ограничавао на једноставно тумачење, већ је у тексту пројавио способност шире богословске синтезе. Краљевачки ђакон Горан Вучковић нам излаже један од ретко помињаних, али веома важних аспеката богословља Светог Владике Николаја Велимировића – учење о важности људског тела кроз есхатолошку оптику. Ослањајући се на спис Рехабилитација тела, Вучковић подвлачи Николајеву мисао да хришћанство свету није као највећу новост донело учење о бесмртности душе, већ о васкрсењу тела. За многе је ово изненађујуће, посебно ако се у виду има и новија богословска интерпретација овог становишта која је код многих изазвала анимозитет према богословима који су сличне мисли износили у наше време. Пожешки ђакон Дарко Глукчевић пише о Литургији Пређеосвећених Дарова, износећи податке о времену њеног настанка и карактеристикама. Текст закључује речима: „У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог раног црквеног Предања, који опомиње да верници не могу да живе у Христу ако стално не обнављају своју везу са извором Живота, причешћујући се са Телом и Крвљу Господњом. Јер, Христос је, по речима Светог апостола Павла, наш живот (Еф 2, 5).“ Ужички ђакон Бојан Мијаиловић пише о Канону Андреја Критског, који нас у току овог поста окрепљује и надахњује дубином молитвеног заноса који од земље стреми ка небу. Поред важних историјских смерница за развој овог текста и његове улоге у богослужбеном животу, аутор износи и антрополошки оквир богословља које је овде заступљено. Закључује: „Свети Андреј нас позива да кроз пост, угледајући се на Спаситељевих 40 дана у пустињи, молитвом и кајањем пробудимо своју душу, да расуђивањем стекнемо ум који гледа Бога. Крстоносни знак наше љубави биће богољубље и братољубље, једини сигурни пут ка Оном ко је победивши природу смрћу смрт победио, ка Оном на Кога нас Велики канон усмерава и позива да се покајемо, преобразимо и обожимо.“
У рубрици Богословље и историја, читаоци имају прилику да наставе са упознавањем са Чином освећења храма, о чему је у претходном броју започео да пише катихета Бранислав Илић. Поред изложеног текста, веома богатог и сложеног чина, аутор на крају износи важне увиде који указују да је овај чин веома сличан чину крштењског увођења нових чланова у Цркву, као и да оба ова чина имају идентично испуњење у служењу и учествовању у догађају Свете Евхаристије. Чтец Филип Нешковић нам расветљава развој вечерње аколутије, преплете монашког и парохијског типика, све до облика вечерње службе који данас препознајемо. Посебан допринос овај рад има у указивању на одређене савремене богослужбене недоумице, попут оне о служењу мале велике вечерње службе, петохлебници у или ван контекста бденија. Професор др Драгољуб Даниловић нас упознаје са ликом и делом Светог Владике Николаја (Велимировића) кроз призму охридског периода његовог епископовања. Познато је да овај период има важну улогу у вајању духовног лика будућег жичког Владике, али мало је оних аутора који су попут Григорија Божовића, а сада и проф. Даниловића, ставили значајнији нагласак на историјски оквир ове тематике.
У рубрици Црква и свет, др Зорица Кубурић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, указује на закључке до којих се дошло на пољу истраживања религиозности људи. Износи четири типа слике о Богу: помажући Бог, ауторитарни Бог, одсутни Бог, критички Бог. Оне имају значајан утицај у животу људи. Позивајући се на резултате Галуповог истраживања (Gallup Europe) религиозности људи на Балкану (у коме је учествовала, а чији су резултати објављени 2007), где је понуђено шеснаест особина које описују Бога, примећује: „Када се укрсте варијабле, веровање да је Бог љубав, што зовемо позитивна слика о Богу са варијаблама веровања у Божје постојање и црквеност, видимо да што је слика о Богу позитивнија то је и јача вера у Божје постојање а и већа учесталост одласка у цркву. Бог који кажњава у свести је атеиста и оних који избегавају верске објекте.“
У рубрици Савремени т(р)агови, др Александар Петровић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, на необичан начин у форми осврта на један сусрет, пише о, широј јавности, мало познатом Речнику технологије, у коме је учествовао, а који је одмах по изласку 1981. изазвао велико подозрење власти комунистичке Југославије, што је резултирало укључењем тајне полиције, као и хајком на свим медијима и претњом за деловање против државе и народа. Савремени проблеми дигиталног света, развоја вештачке интелигенције, овде су расветљени у антиципирајућем антрополошком кључу, а о томе у овом тексту између осталог, аутор бележи: „У очајању самоизолације дигитална култура једино што може је да ствара слику. Осуђена је да у тамној комори глача површину да би огледало било што вернији двојник света. Разлика је у томе што између 0 и 1 нема ничега, то је прескакање срца света које удара без ритма и повезаности, неналазећи идентитет. Дан и ноћ су бинарни, али они су окружени циклусом зоре и сумрака чега у дигиталној култури нема. Разлика онога што постоји и не постоји јесте да ли пулсира у циклусу или је линеарно ишчашен из њега. Живот има смисла, каже Алкмеон, само када се споје почетак и крај.“
У истој рубрици, вероучитељ Милорад М. Васиљевић пише на тему „Инок и амок: танке границе између духовности и насиља“. Израз инок нам је познат као онај који указује на људе посвећене Богу у миру и молитви, док израз амок потиче из малајског језика и означава, према речима аутора текста, „стање психичког растројства при коме индивидуа, услед беса, незадовољства и огорчења неконтролисано убија људе око себе“. Осликавајући профиле оба наведена типа људи, аутор примећује савременост питања која су повезани са њима.
У рубрици Вера и здравље, психолог и системски породични терапеут Бојана Димитријевић пише на тему изазова суочавања са губицима. Ова тема је веома актуелна, посебно ако се на уму имају последице које изазива код оних који су претрпели губитке. Овде је анализиран проблем суочавања појединца са смрћу, како сопственом, тако и ближњих, уз позивање на савремена научна истраживања из области психологије, али и светоотачке литературе. Сматрамо да је то значајан допринос овог текста, посебно ако се на уму има савремена једносмерност и ограниченост већине психолошких и богословских студија које се баве граничним питањима душевног здравља.
У рубрици Лирски благовесник, др Драган Хамовић нам пише о прерано преминулом писцу Горану Петровићу. Уводно, ословљавајући га са Жички, Хамовић краљевачког песника представља читаоцима кроз слике из времена док је у кућици подно жичког манастира писао роман Опсада цркве Св. Спаса. У наставку је Хамовићев текст “Роман и рима“, објављен у Политици 1997, а посвећен одјеку риме Светог Владике Николаја (Велимировића) „Жича – српска прича“ у Петровићевом књижевном стваралаштву.
Рубрика Веронаука нам доноси текст о Основној школи „Олга Милутиновић“ у Годачици код Краљева. Вероучитељ Ненад Петровић је успео да на одличан представи развој ове школске установе и улогу веронауке у истој. Са слободом можемо рећи, да овај рад представља пример за текстове овог типа који се у нашем часопису објављују, а који истовремено сведоче и о посвећености вероучитеља својој узвишеној црквено-просветној мисији.
Вероучитељ Александра Малешевић из Основне школе „Свети Сава“ из Бајине Баше, наставља са представљањем кратких дечијих мисли на задате теме са часова Веронауке. Овога пута тема је била: Ко је свештеник? Одговори деце ће вас надахнути, али и насмејати.
Рубрика Прикази књига нам доноси наслов Манастир Вујан, аутора Александра Пауновића. Књига је објављена 2023. у издању наведеног манастира, уредничким трудом игумана вујанског архимандрита Саве (Илића), а са уводним словом протојереја Александра Р. Јевтића, које уједно представља и текст овог приказа.
Сапутник и саслужитељ Епископа жичког Г. Јустина, ђакон Стефан Симић бележи главне моменте из богослужбених активности Архијереја током претходног периода. У прилогу су и издвојене слике са истих.
Захваљујемо се Епископу Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој.
Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству.
У ишчекивању Празника над празницима, у име Уредништва часописа, поздрављамо Вас:
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, РАДОСТ ДОНЕСЕ!
протојереј Александар Р. Јевтић,
уредник часописа
Извор: Епархија жичка
