Type Here to Get Search Results !

Саслуживање народа епископу

Протопрезвитер Николај Афанасијев: Саслуживање народа епископу


1. Евхаристија je била Христом установљена на Тајној Вечери. “Он рече: Идите у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: Вријеме je моје близу” (Мт. 26,18). Његово време било je близу – оно време ради кога је дошао у свет. “А пред празник Пасхе, знајући Исус да je дошао његов час да пређе из овога свијета Оцу, љубивши Своје који су у свијету, љубио их je до краја” (Јн. 13,1). Његово време прелази у Његов час. Taj час био je час Страдања и Смрти, и час Тајне Вечере, на којој je, узљубивши до краја Своје који су у свету, Он установио Евхаристију. “Ово је Тијело Moje које се даје за вас… Ова je чаша Нови Завјет у крви Mojoj, која се за вас пролијева” (Лк. 22,19-20).

Тајна Вечера заиста je била вечера или вечерња трпеза. Ако савремена либерална богословска наука покушава да спекулише о томе да ли је Тајна вечера била трпеза, ми готово да заборављамо на то. Користећи словенизам “вечерја”, ми смо (у руском језику – прим. прев.) у извесној мери изгубили смисао речи коју користимо, али нам нешто не да да овај словенизам заменимо нашим обичним “ужин” (савремена руска реч са значењем “вечера” – прим. прев.).

И заиста, пошто je лишена религијског смисла, наша реч није у стању да тачно изрази карактер последње Христове трпезе са ученицима. Због разноразних разлога у нашем животу изгубио се религијски смисао уношења хране.

За сваког благочастивог Јудеја Христове епохе кушање хране носило је религијски характер, који се нарочито снажно испољавао у суботњим, празничним и пасхалним вечерњим трпезама. Све овакве гозбе одвијале су се по устаљеном ритуалу, који се ниједан Јудеј није дрзнуо да прекрши у уобичајеним условима. Ритуали суботњих, празничних и нарочито пасхалних вечерњих гозби били су различите, али су сви имали извесну заједничку основу. Сви су они имали религијски характер и представљали својеврсна свештенодејства, која су вршили челници за трпезом. Сем тога, њихов неизоставни део било je “ломљење Хлеба”, праћено благодарењем.

Вечерње, суботње и празничне трпезе биле су уобичајене у свакој јудејској породици. Како је онда Христос могао да уготови гозбу са ученицима Својим? Познато је да су у Христово доба међу Јудејима била веома раширена нарочита друштва или братства, чији je задатак био унутарњи развој њихових чланова и, делимично, вршење доброчинстава. Чланови ових друштава, званих “chaburah” (од “chaber” – друг) организовали су заједничке гозбе. Више je него вероватно да je Христос са Својим ученицима образовао једно овакво друштво. Ритуал у таквим друштвима није се разликовао од ритуала домаћих гозби, пошто је улогу домаћина преузимао најстарији члан друштва, његов челник. Таква трпеза била je и Христова Тајна Вечера.

2. Податке о Тајној вечери налазимо код синоптичара, код Апостола Павла и, на нешто другачији начин, код Апостола Јована. Ови подаци углавном се подударају, али у детаљима има разлика. Основна разлика тиче се питања: да ли је Тајна Вечера представљала Пасхалну трпезу или не? Синоптичари као да нас упућују на закључак да je то била Пасхална трпеза, док Јован категорички тврди да je Христос уготовио Тајну Вечеру уочи Пасхе. Нема никакве могућности да се по овом питању подаци синоптичара усагласе са подацима из Јовановог Еванђеља, а неопходно je да се одабере једно или друго решење. За нас овде дотично питање нема значаја, иако je само по себи оно изузетно важно. Зато га само помињемо, без намере да га дефинитивно решимо. И код једног и код другог решења питања остаје ван сваке сумње Христово ломљење хлеба и благосиљање чаше. Са овим чиновима биле су повезане нарочите речи Христове, којима je Он установио Евхаристију. Држим да није потребно овде поклањати пажњу хипотези о томе да приликом раздавања чаше Христос није казао никакве особите речи. За ово нема никаких озбиљних основа, пошто се не може сматрати доказом потпуно произвољно оперисање текстом Еванђеља по Луки. Осим тога, хлеб за који je Христос изрекао: “Ово је Тијело Moje” за вас или за многе, претпоставља проливену крв Христову којом je Он задобио народ Божији – “крв Новога Завета”.

Већ сам указивао на то да су код Јевреја трпезе имале верски карактер. Taj карактер био је још наглашенији на јавним гозбама и онима које су се приређивале у друштвима. Врхунац je тај карактер достизао у благодарењу или благосиљању хлеба и чаше. О овим чиновима може се говорити готово као о светотајинским чинодејствима. Кроз благодарење су хлеб и чаша бивали освештани. Хлеб и вино губили су свој профани карактер, самим тим се разликујући од хлеба и вина уопште. За суботњом трпезом била je присутна нарочита чаша, над којом се изговарало посебно благосиљање, којим се освештавала субота; а тим освештавањем субота je губила характер обичних дана.

Благодарење или благосиљање хлеба и вина, као и свих јела за трпезом, увек је изговарао један исти човек: у породицама – то је био домаћин, а за трпезама “chabourah” – челник друштва. Постојао је један изузетак: благосиљање чаше, уколико се она поседовала, изузев “чаше благослова”, изговарао је сваки учесник посебно. Благодарење или благосиљање представљали су својеврсна свештенодејства која је вршило једно лице у име свију окупљених и уз њихову сагласност. Ово јасно проистиче из следећег дијалога пред чашом благослова између челника за трпезом и осталих учесника. “Заблагодаримо Господу нашем Богу” – позива челник. “Нека je благословено име Господње сада и свагда” – одговарају окупљени. “Са вашом сагласношћу заблагодарићемо Ономе Који нас чини заједничарима Његових добара”. “Нека je благословен Онај Којн нас чини заједничарима Његових добара, јер од Његовог милосрђа живимо…”. За трпезом je увек свештенодејствовала иста особа, не мењајући се сваком приликом. Власт свештенодејствовања није проистицала из свештеничког достојанства те особе – уосталом, она га обично није ни имала – него из самог њеног челништва. Христос je увек био на челу оних трпеза које je готовио са Својим ученицима за време Свога земног живота, па je тако био домаћин и за последњом трпезом. Када су Га позивали на гозбе, Он je на њима само присуствовао, а почаст je припадала домаћину који je ту гозбу приређивао. “Догоди се да уђе у суботу у дом једнога старјешине фарисејскога да једе хљеб” (Лк. 14,1). “Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву сједе за трпезу… Цјелива ми нијеси дао… Уљем ниси помазао главу моју…” (Лк. 7, 36-46). Обично је челнику друштва или глави породице за трпезом помагао најмлађи учесник, уколико није било посебног слуге. Такав “слуга” за трпезама Христовим ваљало је да буде Јован, али је на Тајној Вечери слуга био Сам Христос: “Jep ко je већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? A ja сам међу вама као слуга” (Лк. 22,27; исп. Мк. 10, 45).

3. Евхаристијски чин није поникао ни из храмовног, ни из синагогалног богослужења. Ово потоње извршило је, додуше, известан утицај на “синаксис”, из кога се касније образовао први део наше Литургије. Евхаристијски чин поникао je из уобичајеног обреда за трпезом, односно из поретка Тајне Вечере. Када су се ученици по Педесетници почели окупљати на евхаристијским сабрањима, она су укључивала обавезно и трпезу, каква je била и Тајна вечера. На тим сабрањима ломио се хлеб, пошто би над њим било извршено “благодарење”, и благосиљала се чаша. Поменуто благодарење и благосиљање нису се разликовали од чина који је извршио Сам Христос.

Када се Евхаристија оделила од трпезе у правом смислу, која се почела сазивати одвојено, или, тачније, када је Евхаристија постала Трпеза, наравно, само са ломљењем хлеба и чашом благослова, поредак савршавања Евхаристије донекле се удаљио од поретка прихваћеног на јудејским гозбама, као што су се измене дотакле и молитава изговараних над хлебом и над чашом, мада je у основи тај поредак остао неизмењен.

Наша Литургија, односно њен евхаристијски канон, не само што чува ту основу, него и извесне детаље чије je порекло у јудејским гозбама. Тако, умивање руку свештеник врши пре Литургије и после причешћивања или по завршетку Литургије. Ma какав символички значај придавали овом чину, његово порекло је везано за обред јудејских гозби. За њих су везани и кађење тамјаном, благосиљање кадионице и, делимично, паљење свећа. Јелинизација до које je дошло током историјског развоја богословске и литургичке мисли остала je само величанствени покров, испод кога је, ипак, очувана основа наше Евхаристије у њеном првобитиом виду.

Генетичка веза евхаристијског чина са јудејским обедима има своје објашњење у чињеници да je сама Евхаристија у једном њеном аспекту заправо Тајна вечера Христова која још увек траје. “Ово чините за Moj спомен”. Ове Христове речи, које још увек представљају предмет спорова и расправа, немају идентично значење и за нас и за прво покољење хришћана међу Јудејима, конкретно Апостоле. За њих је кључни значај имао друга део Христове заповести – “за Moj спомен”, док је први -“ово чините” – за њих био од споредног значаја. Христос је знао да ћe апостоли, будући Јудеји, сазивати трпезе након Његове смрти, али када то буду чинили по Светој Педесетници, ово ће морати да творе “у спомен” Христов. Кроз Голготу, Смрт и Васкрсење присутни за трпезама “у спомен” Христов постаће народ Божији, сабран “у Христу”. Јудејска трпеза сазвана од Апостола постаће свештенодејство, или, да употребимо термин који не познају новозаветни списи, Света Тајна Цркве. За нас је, међутим, акценат у овој заповести подједнако распоређен на оба њена дела: и на “ово чините”, и на “у Moj спомен”. Дужни смо да до славног Другог доласка Господњег обављамо вечеру за Његов спомен, пошто се у њој и кроз њу к нама враћа прослављени Христос. Чинећи ово, окупљамо се у “Цркву Божију у Христу”. “Кад се сакупљате у цркву…”. Наша трпеза постаје трпеза Господња.

4. Ко се налазио на челу прве Евхаристије? Познато нам je да је прва Евхаристија савршена по Светој Педесетници, пошто je тек након силаска Духа Светога била актуализована Христом установлена Евхаристија. Време прве Евхаристије не може се везивати за период пре Голготе, јер у њој ми “смрт Господњу објављујемо, докле не дође” (1. Кор. 11,26). Али, ни трпезе које je након Свога Васкрсења Господ готовио са Апостолима нису представљале евхаристијска сабрања, јер Христос још не беше узишао “Оцу Својему и Оцу нашему, и Богу Својему и Богу нашему” (Јн. 20,17), и Дух, Којега ће Син умолити у Оца, не беше сишао на њих (Јн. 14, 16). На првој Евхаристији само је један могао и био дужан да буде предстојатељ, пошто je само једно било место Христово, које је Њему припадало на Тајној Вечери. Готово са потпуном сигурношћу може се тврдити да je то место заузео апостол Петар. У сваком случају био je то један од Апостола, пошто je само један могао да буде на челу трпезе, и само је једном могло пасти у део да изговори благодарење над хлебом те да благослови чашу.

У извесном моменту, који нам је данас тешко да одредимо, предстојатељ евхаристијског сабрања Јерусалимске Цркве постаје Јаков. Предстојатељ евхаристијског сабрања био је уједно и предстојатељ Цркве, и обрнуто: предстојатељ Цркве био је предстојатељ његовог евхаристијског сабрања. Ово је проистицало из природе саме Цркве.

Заједница коју је за Свога земног живота Христос имао са ученицима Својим посредством Духа Светога преображава се у хришћанску заједницу. Она постаје Црква као заједница народа Божијег у Христу. Kao што je предстојатељ заједнице био челник за трпезом тако је и предстојатељ Цркве постао предстојатељ евхаристијског сабрања. Овако је било и у Јерусалимској, али и у свим помесним Црквама основаним од Апостола. У свакој помесној Цркви предстојатељ њеног евхаристијског сабрања био је предстојатељ те Цркве. Тако je било, и другачије није ни могло бити. Старозаветно устројство храма дозвољавало je да првосвештеник и свештеници, заједно или одвојено, приносе жртве. За Свога земног живота Христос није имао левитско свештенство, али je за Цркву Божију Он постао њен Првосвештеник. Kao Првосвештеник, Христос je принео Себе на жртву “εφάπαξ”. Онај који je на евхаристијском сабрању заузео место Христово такође није имао свештенства у левитском смислу, исто као што га нису имали ни сви учесници првог евхаристијског сабрања. Христос je “једанпут” био Предстојатељ Тајне Вечере, као што je “једанпут” за све принео жртву. “Једанпут” у том смислу да је Тајна Вечера, на којој je Христос установио Евхаристију, савршена “једном”, и у другом смислу – да je само Он и нико друга заједно са Њим био на челу Тајне Вечере. Зато се “εφάπαξ” врши под предстојатељством једнога, на евхаристијском сабрању, које je свагда једно, као што je један Христос, у простору и у времену. Не можемо да замислимо да je на евхаристијском сабрању Јерусалимске Цркве, где су у прво време учествовали сви Апостоли, било неколико предстојатеља или неколико оних који би узносили “благодарење”. Такође нисмо у стању да замислимо ни да је један од Апостола изговарао “благодарење” над хлебом, а други изрицао “благослов” над чашом. Када би тако било, не би било саме Евхаристије, јер би такав чин значио деобу Христа и пресецање Тела Његовог, тако да Евхаристија не би била Трпеза Господња. Апостоли нису могли овако поступати, јер би тиме кршили заповест “ово чините у Moj спомен”. Као Тајна Цркве Евхаристија се врши увек од једне и само једне особе. Ово је саставни део њене природе. Нема евхаристијског сабрања без Цркве, као што нема ни Цркве без евхаристијског сабрања, али нема ни евхаристијског сабрања без његовог предстојатеља као предстојатеља Цркве. Место Христово на Тајној Вечери je само једно, и само га један може заузимати на евхаристијском сабрању. A онај који га заузима јесте предстојатељ Цркве. Касније ћe, као што смо већ видели, Игњатије Богоносац ову основну поставку о природи Евхаристије исказати у виду констатације да нема Евхаристије без епископа као предстојатеља Цркве. У овој тврдњи новина се садржала само у форми, а не у њеном садржају, који је већ постојао у првој Евхаристији, савршеној, како смо претпоставили, од апостола Петра. Хришћанско “chabourah”, као и јудејско, није могло да буде без предстојатеља. И такав предстојатељ Јерусалимске Цркве на самим почецима њене историје био је апостол Петар, а у својству њеног предстојатеља он je заузео централно место и на њеном евхаристијском сабрању. Остали Апостоли, као и сви учесници првог евхаристијског сабрања, нису били савршитељи “благодарења”, као што то нису чинили ни на вечерама уготовљаваним за земног живота Христовог. У моменту савршавања Евхаристије разлике између Апостола на њој присутних и свих осталих верних није било. Разлика се једино могла уочити између учесника и онога који је узносио “благодарење”. Када je апостол Петар уступио место предстојатеља Јерусалимске Цркве Јакову, самим тим му je уступно и предстојатељство на евхаристијском сабрању. Тада je Јаков сам, без Петра, узносио “благодарење”, док се Петар налазио међу осталим Апостолима. Од самог почетка историје Цркве “благодарење” je на Евхаристији изговарала једна и увек иста особа, све док je та особа била њен предстојатељ.

На јудејским трпезама постојале су, поред предстојатеља, и (при)служитељи. Ко је служио на првом или на првим евхаристијским сабрањима? “Онда Дванесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши ријеч Божију служимо око трпеза” (Дап. 6,2). Раздеоба хране удовицама вршила се, како непосредно указују Дела апостолска, свакодневно. Евхаристијско сабрање обављало се у недељни дан – у први дан после суботе – и у сваком случају није се практиковало свакодневно, али je било повезано са деобом хране као њен извор. Ова веза проистиче из целокупног контекста приповедања о избору седморице ђакона. Лука сведочи да је међу јелинистима било роптања због заборављања њихових удовица када се делила помоћ сваки дан, па су Дванаесторица казала вернима да им не доликује да остављају слово Божије ради “служења” око трпезе. Из ових речи Апостола, тачније из речи Апостола Петра, који je био њихов “porteparole” (гласноговорник), очито je да су око трпеза служили Апостоли, све док нису предложили да се изабере седам ђакона. Ово служење продужавало се и по завршетку трпезе, у виду свакодневног помагања удовицама. Апостол Петар не говори о томе да му не приличи да буде предстојатељ на евхаристијском сабрању, него да Апостолима не приличи да на њему “служе”, jep je пораст броја верних изазвао проширивање “служења око трпезе” на свакодневно помагање удовицама. Петар je наставио да буде предстојатељ на евхаристијским сабрањима, све док то место није заузео Јаков, а седморица су му служила.

5. Све што смо говорили о предстрјатељу Цркве, који je уз помоћ “служитеља” или, у каснијој терминологии, ђакона, вршио Евхаристију, представља само једну страну евхаристијског сабрања. Евхаристија je “Трпеза Господња”, и зато на њој, поред предстојатеља, ваља да вазда буду и они којима он предстојатељствује. Већ смо видели да су на јудејским гозбама, поред главе породице или челника заједнице, узимали учешћа и чланови породице или заједнице. Без њих гозбе није могло бити. Благодарење над хлебом и благосиљање чаше предстојатељ није изговарао само у своје, већ у име свих учесника са њиховом сагласношћу. То je било заједничко благодарење и заједничко благосиљање изговарано од једног у име свију, пошто за трпезама није могло да буде просто присутних, већ су сви били активни учесници. Ово учешће налазило је израза у заједничком благодарењу и заједничком узимању хране, међусобно тесно повезаним, пошто ниједно није могло постојати без оног другог. На евхаристијском сабрању такође није било пасивних посматрача, већ су сви били учесници. Kao и за јудејском трпезом, и овде je учешће носило двојак карактер: сви су заједно савршавали служење Богу у Христу и сви су заједно кушали од Трпезе Господње. Евхаристија је свештенослужење које врши Црква, и зато је представљала заједничко служење свију њених учесника преко једног – предстојатеља евхаристијског сабрања.

Народ Божији, сабран од Бога “у Христу”, постаје у Цркви носилац свештенства. Левитско свештенство замењено је у Цркви општим свештенством народа Божијег, или, другачије речено, левитско свештенство проширило се на све чланове народа Божијег. У Новом Завету “у Христу” испунило се обећање да ћe читав народ Божији постати род изабрани, царско свештенство (1. Петр. 2, 9). Служба свештенства остварује се у Цркви и кроз Цркву, односно онда када je читав народ сабран на једно место (επί το αυτό) са својим предстојатељем. Зато, као што смо већ истицали, нема евхаристијског сабрања када нема Цркве, односно када нема сабрања народа Божијег под предстојатељством једнога. Остварујући свештенство Цркве, на евхаристијском сабрању сви саслужују своме предстојатељу, док он служи заједно са свима у име свију. Овај двојни аспекат савршавања Евхаристије не може да се разлучује на поједине делове: нема служења предстојатеља без саслуживања читавог народа, и нема служења народа без његовог саслуживања предстојатељу. Ко не саслужује на евхаристијском сабрању, тај не може да у њему учествује, јер без служења на њему није могућно кушање од Трпезе Господње; а ко учествује, обавезно саслужује предстојатељу. Предстојатељ не може да буде на челу евхаристијског сабрања без саслуживања његових учесника, јер он служи у њихово име. Сви служе заједно са свима, и зато у моменту савршавања Евхаристије учесници се, као што je то било и за јудејским трпезама, не разликују један од другога. Из народа који служи Богу издваја се само његов предстојатељ. То не значи да уопште није било разлике међу члановима евхаристијског сабрања. Та разлика није се очитовала у степену учешћа на евхаристијском сабрању, него у месту које су чланови сабрања заузимали приликом савршавања Евхаристије. На првим евхаристијским сабрањима Јерусалимске Цркве, док је Евхаристија савршавана под Петровим предстојатељством, није било разлике између Апостола и осталих верних у степену учешћа у њеном савршавању. Разлика између Апостола и верних односила се само на место које су заузимали. Апостолско место било је најпочасније после средишног места. Место које je неком члану припадало на евхаристијском сабрању није представљало само израз чисто људских разлика “по части” међу учесницима. То место означавало је служење, а служење je, са своје стране, проистицало из воље Божије. Предстојатељ, чије je било да узноси “благодарење”, издвајао се по свом месту, кoje je имало средишни положај и без кога није могло бити ни самог евхаристијског сабрања. То je било место Христово на Тајној вечери. Али, налазећи се на месту Христовом на Тајној вечери, предстојатељ није замењивао Христа, пошто се Христос не може заменити. А Христос је незаменљив из разлога што нико не може да замени Сина Божијег и Његово служење. Њега je немогуће заменити и због тога што Он Сам присуствује на Својој “Трпези” са пријатељима Својим.

Beћ у апостолско доба у Црквама које су они основали најпочаснија места после предстојатеља, припадала су презвитерима. Њихово место такође је представљало израз њихове службе – службе управљања народом Божијим заједно са предстојатељем. Приликом савршавања Евхаристије од предстојатеља презвитер се није разликовао од осталих чланова Цркве, будући да je предстојатељу саслуживао заједно са читавим народом, онако као што је то чинио сваки члан Цркве. Од других чланова презвитер се разликовао по основу службе којa није била додељена другима, што је налазило одраза у његовом нарочитом месту на евхаристијском сабрању.

У погледу литургијских функција, ова се разлика испољавала само у случајевима када би презвитер с благословом предстојатеља предводио евхаристијско сабрање, вршећи “благодарење”. Кад je презвитер глава евхаристијског сабрања, сви остали учесници му саслужују, укључујући и презвитере. Да бисмо добили потпуно јасну слику, неопходно је још једном истаћи положај презвитера на евхаристијском сабрању древне Цркве. Над њиме je, као и над свим члановима помесне Цркве, предстојатељ те Цркве; он je, као и сви остали, учесник у савршавању Евхаристије, уколико je оно поверено епископу, будући да на потпуно исти начин саслужује предстојатељу. Не разликујући се од осталог народа при вршењу Евхаристије, презвитер се од њега издваја особитим служењем. Због природе тог служења презвитер може, с благословом епископа, да буде на челу евхаристијског сабрања.

Kao што je већ речено, ђакон има своје место на евхаристијском сабрању, место у коме се пројављује његово нарочито служење при савршавању Евхаристије од епископа. Он “служи” у ужем смислу те речи: “служи” на евхаристијском сабрању, али не и у том смислу да узима учешћа у предстојатељевом служењу. Ђакон уједно “саслужује” епископу као члан народа Божијег и заједно са осталима.

Саслуживање je саставни део природе евхаристијског сабрања, што се може рећи и за налажење једног лица на челу сабрања. И једно и друго представља израз свештеничког служења народа Божијег. Зато саслуживање народа Божијег не значи деобу свештенодејственог служења на више особа. Служба свештенодејства, као и остале службе, у апостолској и древној Цркви беху недељиве, тако да их никада није обављало више особа, него је сваку службу у потпуности вршило оно лице које je на ту службу било призвано. Саслуживање народа Божијег окупљеног на евхаристијском сабрању не подудара се са служењем предстојатеља тога сабрања. То су различите службе које се не могу мешати нити делити. Овој основној поставци о различитим служењима ниуколико не противречи чињеница о саслуживању народа предстојатељу; он је предстојатељ зато што припада народу Божијем и заједно с њим врши царско-свештеничку службу.

6. Показали смо да се у природи самог евхаристијског сабрања налази вршење Евхаристије искључиво од стране једног предстојатеља, уз саслужење целокупног црквеног народа. Међутим, не признајући фактички саслуживање народа своме предстојатељу, савремена пракса прогласила је за норму саслуживање презвитера епископу, подразумевајући под тиме учешће презвитера у вршењу Евхаристије од епископа. Али и поред свих измена које су током времена настале у чину Свете Литургије, сам тај чин јасно сведочи о саслуживању народа предстојатељу. Исти тај данашњи чин не одређује, међутим, у чему и на који начин треба да се испољава активно учествовање презвитера у вршењу Евхаристије од епископа.

Савремена пракса представлю плод литургијског стваралаштва. А да ли је овакав развој литургијског стваралаштва на линији природног развоја евхаристијског чина? Враћамо се, дакле, на питање које смо већ поставили, a које гласи: да ли савремена пракса нарушава основне принципе евхаристијског сабрања које смо приказали?

Узношење “благодарења” представља особиту службу, која припада управо епископу. Може ли епископ ову службу делити са ким другим? Савремена пракса допушта овакву могућност, пошто “саслуживање” презвитера епископу није ништа друго до раздеоба његовог служења предстојатељства. Ако презвитери заиста учествују у служењу узношења “благодарења”, онда на евхаристијском сабрању имамо не једног, већ неколико оних што узносе “благодарење”, а то не одговара природи евхаристијског сабрања. Шта може да значи пракса да “благодарење” не узноси само предстојатељ, већ неколико њих, од којих je један најстарији? Значи ли то да je вршење “благодарења” у извесној мери непотпуно уколико je поверено само једном лицу, предстојатељу? Већ сама формулација овог питања показује његову догматичку апсурдност. “Благодарење” не само што није непотпуно, него je потпуно управо онда када га узноси један предстојатељ. Па шта онда може да значи “саслуживанл” презвитера?

Развој идеје “саслуживања” презвитера био je паралелан са слабљењем учења о саслуживању народа Божијег своме предстојатељу у богословској свести. Основни принцип саслуживања народа био је замењен саслуживањем презвитера. Пренос саслуживања народа на засебну групу презвитера морао je да буде праћен и извесним замагљивањем природе Евхаристије. Kao Света Тајна Цркве, она у богословској свести постаје једна од Светих Тајни у Цркви.

С друге стране, школска догматика мења првобитно учење о вршиоцу Светих Тајни. Са појавом идеје посвећивања само савршитељи свештенодејстава постају “посвећени”, а не читав народ Божији, Богом сабран са својим предстојатељем. У школској догматици Свете Тајне се претварају у индивидуалне чинове поверене лицима која су задобила способност да их обављају. Црквени народ може, ако je присутан у Цркви, да се моли за савршење онога што савршава посвећени, али без учешћа у самом вршењу Свете Тајне. Тако, са једне стране, имамо молитву за савршење онога што савршава посвећени, а с друге стране – молитвени призив читавог народа за ниспослање Дарова за које се моли у Светој Тајни. Зато се, према школском учењу, Свете Тајне могу вршити и без народа Божијег, уколико су поверене лицима способним за њихово обављање. Учешће народа није неопходно из разлога што народ није посвећен. Kao Света Тајна у Цркви, Евхаристија такође постаје индивидуални чин, који обављају посвећени, те се може обављати без учешћа народа. Народ Божији не може да саслужује предстојатељу или предстојатељима, пошто су то у стању да чине само посвећени, макар и непотпуно. Ово пак доводи до слабљења идеје о предстојатељству, пошто та идеја претпоставља и учење о служењу народа Божијег при обављању свештенодејстава. Па иако се термин “предстојатељ” очувао, његов садржај суштински je измењен. Предстојатељ фактички престаје да буде предстојатељ народа Божијег коме и сам припада и који у свој својој пуноти врши свештенодејства у Цркви. Из појма “εκκλησία” испао je његов суштаствени елемент – сабрање. Фактички сабрања нема, постоје само сакрални чинови које обављају посвећени.

Данашње “саслуживање” на богослужењима последица је учења о “посвећењу”. Сагласно данашњој пракси, презвитери приликом саслужења заиста учествују у вршењу Светих Тајни. Свете Тајне може да врши и њих врши једно посвећено лице, али их могу обављати и неколика посвећена лица. Можда је протојереј Маљцев, тврдећи да презвитери приликом саслужења морају да изговарају све оно што изговара епископ при савршавању Евхаристије, дорекао оно што се школска догматика није усуђивала да до краја изнесе. Данашња идеја “саслуживања” искључује саслуживање народа, као што саслуживање народа није спојиво са саслуживањем у савременом смислу.

7. Одбацимо ли крајности у одређењу “саслужења” презвитера и почнемо да разматрамо “саслужење” презвитера као активнији израз саслуживања народа, чак и у том случају савремена идеја “саслуживања” не може се извести из природе евхаристијског сабрања. Шта презвитеру преостаје приликом “саслуживања”? Извесна помоћна дејства и изговарање неколицине возгласа. Али није ли то мешање служби? На евхаристијском сабрању “служи” ђакон, и у томе се и састоји његова служба. Литургијска служба презвитера није у томе да “служи”, већ у томе што презвитер може да буде предстојатељ евхаристијског сабрања. Ако, за време савршавања Евхаристије од епископа, презвитер “служи”, он тиме не обавља своју, већ ђаконску службу. Епископ, као и презвитер, може да савршава Евхаристију и без ђакона. Од овога Евхаристија неће изгубити ништа од свог “свештеносавршитељног” карактера, како би рекао Дионисије Ареопагит. Када епископ или презвитер врше Евхаристију без ђакона, ово не доводи до мешања служби, пошто сва дејства при савршавању Евхаристије улазе у саму Евхаристију. Ђакон je помоћник при вршењу Евхаристије, али епископ може да буде и без помоћника.

До мешања служби долази тек уколико се ономе ко може да савршава Евхаристију поверавају само помоћне радње, што чини посебну, ђаконску службу. Ако епископ или презвитер који врше Евхаристију немају ђакона уз себе, ни један ни други не могу да његове обавезе пребаце на чтеца или ипођакона, јер би то имало за последицу мешање служби. Изговарање појединих возгласа од стране презвитера приликом “саслуживања” епископу такође представља мешање служби. Те возгласе треба да изговара сам епископ. Може ли их епископ уступити презвитеру? Ово je непотребно мешање служби, за шта епископ није овлашћен. Он, наиме, не може никоме да преда део своје службе предстојатељства. Од ове предаје Евхаристија ништа не добија, већ се само крњи служба предстојатељства. Уколико Евхаристија остаје потпуна када je савршава само епископ или један презвитер, то онда значи да је “саслуживање” необавезно. Ако je то тако, онда се оно не може посматрати као активан израз саслуживања народа. “Саслуживање” презвитера je могуће, али необавезно.

Међутим, ово се никако не може рећи за саслуживање народа. Без саслуживања народа не може да буде евхаристијског сабрања, пошто оно представља истинско сабрање народа Божијег. Ово се такође не може рећи ни за предстојатеља: без њега нема евхаристијског сабрања, пошто оно неизоставно подразумева и предстојатеља. Да бисмо се у ово уверили, довољно је обратити пажњу на савремене литургијске чинове. Њима су позната само два савршитеља: предстојатељ (епископ или презвитер) са ђаконом или без њега, и народ. Обе ове стране активно иступају, пошто вршење Евхаристије припада Цркви као целини. Народ и предстојатељ: ето кога ћемо наћи у нашим данашњим чиновима, али “саслужењу” презвитера у њима нема места. Све молитве у име народа изговара епископ или презвитер. Епископ је, како казује Теодор Мопсуестски, “уста Цркве”. Иста таква уста представља и презвитер, уколико он савршава Евхаристију. Али “уста Цркве” претпостављају саму Цркву, односно сабрани народ Божији који преко свог предстојатеља узноси “благодарење”, а не празан храм. Када служи епископ, презвитери не могу да буду “уста Цркве”, јер могу постојати само једна уста Цркве. Веома је карактеристично то да савремена литургијска пракса оставља неодређено питање шта управо може или мора да на презвитере пренесе епископ у случају да му ови саслужују. Било би апсурдно претпоставити да епископ може да пренесе на презвитера који му “саслужује” изговарање речи анамнезе. А ако епископ не може да их пренесе на презвитера, како их онда презвитер може изговарати у себи? Савремена идеја “саслуживања” тако остаје литургијски недовољно заснована.

Ако се евахристијски не може засновати савремена пракса “саслуживања”, прецизније, ако се не може засновати тако да се не нарушавају основни принципи Евхаристије, преостаје само један аргумент у корист “саслуживања” – да саслуживање придаје богослужењу свечанији карактер. Међутим, без обзира на значај који се торжествености придаје у литургијском животу, она у сваком случају има тачно одређену границу, иза које започиње нарушавање основних принципа Евхаристије. Сем тога, поимање свечаности може бити различите и варирати од једне до друге епохе.

Тако се наше поимање свечаности у богослужењу не подудара, као што смо већ видели, са схватањем свечаности прихваћеним у древној Цркви. Ми више пажње поклањамо спољашњој свечаности, наслеђеној од Византије, којом се прикривао недостатак унутарње торжествености. Зар евхаристијско сабрање у древној Цркви није било свечано? Зар поредак богослужења описан у протоколу из Кирте није био свечан? Ми се данас овим не бисмо задовољили. Али не упућује ли нас то на закључак да не само што смо понешто задобили у дутом периоду литургијског развоја, већ смо, напротив, нешто суштинско изгубили? Може ли нешто бити свечаније од момента када се читава Црква окупља на евхаристијско сабрање под предстојатељством епископа, окруженог својим презвитеријумом, који ћe сам узнети “благодарење”, уз помоћ ђакона, исто као што je Христос сам узнео “благодарење”, окружен Својим Апостолима? У поређењу са таквом свечаношћу наше савремене представе чине се одвећ приземним. Ово не смемо да заборављамо. “Да молчит всјакаја плот человјеча, и да стојит со страхом и трепетом и ничтоже земноје в себје да помишљајет”.

Епископ сам савршава Евхаристију, пошто je он jедини предстојатељ своје Цркве, дароване му од Бога као његов удео или достојање (21. правило Антиохијског сабора). Он je истински предстојатељ своје Цркве, онако како je то био у древној Цркви. Управо je он, и нико други, примио у Цркву чланове своје цркве. Управо je он предстојатељевао на евхаристијском сабрању. Нема и није било ничега у Цркви што би се догодило мимо њега, као што ничега нема нити je било што се догодило мимо народа. То је истинско саслуживање народа своме предстојатељу.

Наше савремено “саслуживање” има веома мало везе са оваквим истинским “саслуживањем”. Не можемо, нити смо дужни да покушавамо да изменимо оно што је установљено од Христа и Апостола, међутим, можемо и дужни смо да постепено ослобађамо нашу литургијску праксу од различитих наноса чија je традиција веома ограничена, а нарочито од таквих наслага које не доводе до јачања, већ имају за последицу слабљење и замагљивање смисла евхаристијског живота.

Рубрика