Протопрезвитер Николај Афанасијев: Јединствено евхаристијско сабрање
1. Евхаристијско сабрање јесте сабрање свију на једно место ради једнога истог. Ова аксиома проистиче из саме природе Христом установљене Евхаристије. Христос je незамислив без Цркве, исто као што је Месија незамислив без месијанског народа. Народ Божији Богом се сабира у Телу Христовом, које je Црква. Ово сабрање у Богу народа Божијег реализује се сваки пут у Евхаристији. Исправност ове аксиоме зависи од тога да ли се она остваривала у животу или је остајала само извесна догматичка тврдња без своје потпуне пројаве у животу. Због овога смо дужни да се запитамо да ли je у доба раног Хришћанства у помесним Црквама постојало једно евхаристијско сабрање. To je основно питање евхаристијске еклисиологије, питање од кога зависи целокупно поимање историје Цркве и њеног устројства.
Пођемо ли од наше црквене праксе, наметнуће нам се један једини одговор: у једној цркви било je више евхаристијских сабрања, као што је то случај и у данашњем времену. Међутим, из онога што је данас не мора да природно проистиче закључак да je тако и некада било. Данашње либерално богословље поставило je у главу угла тезу о плурализму евхаристијских сабрања. Додуше, ова теза није резултат савремене праксе, него углавном конфронтирања Духа и црквеног устројства. Основне њене поставке могу се резимирати на следећи начин: рано Хришћанство било је есхатологично не само у смислу очекивања скорог повратка Месије, него и по томе што je оно себе посматрало у есхатолошком аспекту; Хришћанство je било сабрање људи који живе у “последња времена”; Свети Апостол Петар своју прву проповед почиње указивањем на старозаветно пророштво: “И биће у посљедње дане…” (Дан. 2,17), које се испунило. Дух од кога примише Апостоли и кога примају сви верни по речи њиховој залога је новог еона; зато прва Црква није размишљала, нити je могла да размишља о ма каквом устројству на земљи; као скупина верних који ишчекиваху Парусију (Други долазак) Господа Христа, они су се по групицама сакупљали на “вечере”. “Гдје су два или три сабрана у име Moje, ондје сам и Ја међу њима” (Мт. 18, 20); ове Христове речи сведоче о ономе што je заиста постојало у доба када су записане: не једно, већ множина, уз то неодређена, евхаристијских сабрања.
Конфронтирање Духа и поретка или чина није само неосновано, него je и несхватљиво. Оно проистиче из претпоставке која се, додуше, не изриче увек експлицитно, али која je увек присутна, a састоји се у мишљењу да је организујуће начело само људска воља, док Дух може да ствара само благодатну анархију. Зато се поредак и устројство у Цркви јављају тек када je ослабео харизматички карактер црквеног живота и када je ослабела есхатолошка напетост. Благодатни анархизам у раном Хришћанству, међутим, представља један од научних митова. Од самог почетка Црква je себе спознала као Цркву Духа. Основана на Тајној Вечери, она доживљава актуализацију по силаску Духа Светога. Ако се прихвати принцип према коме се речи Христове “где су двоје или троје…” посматрају као одраз реалног живота првих хришћана, онда се и Педесетница такође мора посматрати као израз првобитне свести раног Хришћанства. Дух je у Цркви организујуће начело, будући да je у Духу и кроз Духа заједница првих хришћана постала Црква. Зато Дух није начело анархије у Цркви, него начело саме Цркве и начело њеног устројства.
Црква je есхатологична, пошто je она заиста почетак “последњих дана”. Почетак тога “εσχατον”-a је овде, иако je његов завршетак у будућем еону. Црква je Христом установљена ради тога “есхатона”, и зато она већ живи у њему, премда пребивајући у садашњем еону. И Дух је заиста “залога” тога “есхатона”. Зато есхатологичност Цркве ниуколико не представља препреку за њено пребивање у свету и њено устројство на земљи. Црква пребива између Педесетнице и Парусије, али је Педесетница предокушање Парусије (Другога доласка), која се остварује у евхаристијском сабрању. Где je двоје или троје сабрано у име Христово, тамо je и Христос међу њима, али из тога се не изводи закључак да се двоје или троје могу сакупљати одвојено од других.
2. Питање о томе да ли je у раном Хришћанству у помесној Цркви постојало једно или неколико евхаристијских сабрања ваљало би решавати на основу новозаветних списа. Нажалост, они не пружају директан одговор на ово као, уосталом, ни на низ других питања везаних за устројство Цркве у раном Хришћанству. На основу новозаветних списа нисмо у стању да дефинитивно закључимо да ли je у свакој помесној Цркви заиста постојало једно евхаристијско сабрање. Зато се ово питање мора поставити нешто другачије: да ли новозаветни списи указују на постојање неколиких евхаристијских сабрања на подручју једне Цркве? Ако тога нема, онда низ посредних сведочанстава пружа основу да тврдимо са максималном сигурношћу да je у апостолско доба на подручју једне Цркве постојало само једно евхаристијско сабрање.
Заговорници тврдње о постојању неколиких евхаристијских сабрања заснивају своје мишљење пре свега на једном тексту из Дела апостолских и на низу текстова из посланица Апостола Павла. Први текст у нашем преводу гласи: “И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца” (Дап. 2, 46). Из овог Лукиног сведочанства изводи се закључак да су се први хришћани у Јерусалиму сабирали сви заједно у храму, а ради вршења Евхаристије – “ломљења Хлеба” – они су се окупљали по групама у домовима. Следствено томе, од самог почетка у Јерусалиму се није практиковало једно, него више евахристијских сабрања. Друга група текстова говори о “домаћим Црквама”. Тако, например: “Поздравите Прискилу и Акилу, …, и домаћу Цркву њихову” (Римљ. 16, 3-4; исп. 1. Кор. 16,19: “Поздрављају вас Цркве азијске. Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом Црквом”; Кол. 4,15; Филим. 1,2). Под домаћим Црквама обично се подразумевају цркве сачињене од чланова једног дома. Ако je било неколико домаћих Цркава, онда je било и неколико евхаристијских сабрања, јер нема Цркве без евхаристијског сабрања, нити евхаристијског сабрања без Цркве.
Из овога следи да помесна Црква као целина није постојала, или, у најбољем случају, у помесној Цркви, на пример Ефеској или Римској, напоредо са главним сабрањем постојао je читав низ других евхаристијских сабрања. Какав je био узајамни однос између главног евхаристијског сабрања и “домаћих” сабрања, и да ли je таквог односа уопште било – то питање обично остаје без одговора.
Ако се, међутим, позовемо на грчки изворник, видећемо да смисао ових текстова уопште није тако категоричан, као што се може учинити на основу превода. Овде немамо могућности да извршимо детаљну филолошку анализу, па ћемо се ограничити само на један детаљ. Изрази “по домовима” из Дан. 2,46 и “домаћа” (Црква) код Светог Апостола Павла, на које наилазимо у преводима, нису еквиваленти двају различитих израза из грчког текста, већ само једног: “κατ οίκον”. Сама по себи ова околност изазива извесну сумњу у тачност превода. Ако се чак и допусти могућност различитих преводних еквивалената за исти грчки израз, остаје ипак суочавање са још једном тешкоћом: грчки израз “κατ οίκον” у Дап. 2, 46 користи се у једнини, а преводи се обично множином: по домовима. Зато je препоручљивије да се пронађе неки општи еквивалент за грчко “κατ οίκον”, који je могао да буде употребљен у свим наведеним текстовима.
Без сумње, код Луке и Павла израз “κατ οίκον” упућује на закључак да се говори о “дому” у коме су се сакупљали верни. Код Луке, као што смо већ видели, говори се о евхаристијском сабрању, код Павла се помиње само “домаћа Црква”, али у значењу сабрања, следствено томе, евхаристијског сабрања. Из овога јасно следи да су се у апостолско доба верни окупљали ради савршавања Евхаристије по домовима, пошто нису располагали никаквим специјалним просторијама. Да ли je тих домова где су се сабирали први хришћани у Јерусалиму било више? По свој прилици, јесте, као што проистиче из 46. стиха. Међутим, овим одговором оставља се потпуно отворено питање да ли су се они истовремено окупљали у разним кућама, односно да ли су се у разним кућама они сабирали по групама, а не сви заједно? На основу 46. стиха могућно je са подједнаком вероватноћом претпоставити и да су се верни окупљали ради савршавања Евхаристије у разним домовима сви заједно, и да су се сабирали по групама. Узимајући у обзир друга сведочанства на која наилазимо у истој глави код Луке, ова потоња претпоставка чини нам се више него сумњивом. Да je, наиме, тако било, како би онда они били “постојани у науци апостолској и у заједници, и у ломљењу хљеба, и у молитвама” (Дап. 2, 42)? Даље, шта означава 44. стих исте главе, који у преводу гласи: “Сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко”? У грчком тексту овог стиха налазимо израз који смо већ помињали – “επί το αυτό”. Код Луке “επί το αυτό” највећим делом означава или евхаристијско сабрање, или Цркву у смислу сабрања, што је фактички једно исто, јер Цркве није могло бити без евхаристијског сабрања, нити евхаристијског сабрања без Цркве. У најбољим рукописима овај стих чита се нешто другачије: “επί το αυτό” имаху све заједничко”. Ово може да значи да je на евхаристијском сабрању све било заједничко, да није свак кушао од онога што је сам доносио, или да су у цркви сви верни имали све заједничко. И један и други смисао потнуно je допустив”. Овај друга смисао као да се наговештава у наредном, 45. стиху, где се казује да су верни продавали своја имања и тековину и раздавали потребитима. Па ипак, мени лично онај први смисао чини се вероватнијим. Ако 45. стих не представља редакцијски уметак, онда je он у функцији објашњења због чега су на евхаристијском сабрању верни имали све заједничко. У сваком случају, термин “επί το αυτό” указује да су верни имали једно сабрање. Јединство “επν το αυτό” још се јасније сагледава на основу 47. стиха: “А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху”. У критичком тексту наместо “Цркви” стоји “επί το αυτό”, које би ваљало превести “евхаристијском сабрању”. Тако Лука у истој глави у којој срећемо 46. стих, који служи као главни аргумент у прилог множине евхаристијских сабрања у Јерусалимској Цркви, апсолутно јасно указује на јединство. Па шта онда може да значи “κατ οίκον” из 46. стиха? Ако je “επντοαοτο” било једно, онда се једини смисао 46. стиха састоји у следећем: хришћани су се свакодневно сакупљали у храму, а сви су се заједно сабирали у дому ради ломљења Хлеба. Што се, пак, тиче самог израза “κατ οίκον”, њега би најправилније било превести: “у дому” или “у домовима”. Ако обратимо пажњу на конструкцију самог стиха, лако ћемо открити известан паралелизам: свакодневним сабрањима у Јерусалимском храму ради молитве одговарала су сабрања хришћана у дому или домовима ради ломљења Хлеба. Акценат у овом стиху je на чињеници да хришћани нису располагали једном специјалном просторијом, нити су чак имали један посебно одабран дом за савршавање “Трпезе Господње”. Није нужно да мислимо да су за свако сабрање они мењали просторију. Докле год су то прилике – како спољне, тако и унутарње – допуштале, верни су се, вероватно, сакупљали у једном дому, али тај дом није био храм.
Да ли је фактички било могућно да Јерусалимска Црква има само једно евхаристијско сабрање? Није нам познато колико je она бројала чланова. Подаци које даје Лука не односе се на број чланова саме Цркве него на број оних који су поверовали. Већина тих првих верника није остала у Јерусалиму. На празник Пасхе у Јерусалим је долазило мноштво Јудеја, из читаве Палестине, али и из разних делова Римске империје. Пошто би празник прошао, они су се, разумљиво, враћали својим кућама. Већина првих хришћана били су управо такви дошљаци. Ти дошљаци били су, вероватно, и први мисионари изван Јерусалима. Они су основали Цркве не само у разним крајевима Јудеје, него, вероватно, чак и у Риму. Зато имамо све разлоге да претпоставимо да број чланова Јерусалимске Цркве није одговарао статистичким подацима које износи Лука. Нема могућности да се изнесе никакав, чак ни приближан прорачун о броју чланова Јерусалимске Цркве.
У сваком случају, није их било тако много да се не би могли сакупљати у једној просторији, како то показује такозавни “Јерусалимски сабор”. Ако су сви верни могли да се окупе да би размотрили питање које je поставио Апостол Павле у вези са својим проповедањем међу незнабошцима, онда нема никаквих основа за негирање могућности да су се сви заједно могли сакупљати на евхаристијском сабрању.
Желим још једном да нагласим да је појам “сви” идеалан, и да зато он није увек одговарао фактичком стању ствари. Не рачунајући болеснике и привремено одсутне из Јерусалима, Јерусалимска Црква убрајала je у прво време и лица која су имала пребивалиште изван Јерусалима, и која, разумљиво, нису могла да присуствују на сваком евхаристијском сабрању. Такође, не треба губити из вида да појам римског, грчког или палестинског “дома” никако није одговарао нашој данашњој представи. Свако јерусалимско евхаристијско сабрање идеално je обухватало све чланове Цркве, а реално се та идеална представа исказивала у томе што није било других сабрања осим јединственог евхаристијског сабрања. Подаци које налазимо код Луке не противрече таквом поимању првобитног црквеног живота. Без сумње, у Јерусалиму је први пут дошао до израза основни принцип евхаристијске еклисиологије – да помесна Црква има једно евхаристијско сабрање.
3. Пре појаве Апостола Павла као апостола међу незнабошцима Цркве су постојале у Дамаску, Антиохији, очигледно у Риму и, по свој прилици, у другим местима. Те Цркве, наравно, биле су устројене према типу Јерусалимске Цркве, јер су у прво време биле сачињене од хришћана Јудеја. Да ли je Павле могао да у својој апостолској делатности измени принцип јединственог евхаристијског сабрања у помесној Цркви? Павле је одрастао у верности традицији и остао je конзервативан не само као Јудеј, него и када је постао хришћанин. Такав je прелиминарни одговор на ово питање, док коначни одговор зависи од тумачења Павловог израза “η κατ οίκον εκκλησία”. Може ли се овај израз превести: “домаћа Црква”, разумевајући под овим цркву устројену у приватној кући за омању групу хришћана? Који узроци су могли да услове овакав сепаратизам?
Ако су се чак међу појединим хришћанима могле појавити тежње ка образовању засебних домаћих Цркава, како je Павле могао то одобрити? Одвајање једног “дома” од осталих верних представљало би нарушавање љубави, која је објединила све у једно, тако да су сви чинили “један – εις – у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Ако се Павле борио са деобом Коринтске Цркве на засебне фракције, ако се старао око обједињавања оделитих група унутар Римске Цркве, група које нису излазиле из оквира јединственог евхаристијског сабрања, како би онда он могао да се мири са постојањем домаћих сабрања напоредо са главним евхаристијским сабрањем у помесној Цркви? Ово би се налазило у очигледној противречности са целокупним Павловим богословским учењем о Цркви као о Телу Христовом. За њега је, као и за аутора Дела Апостолских, евхаристијско сабрање сабрање свих на једно и исто, “επί το αυτό”. Због тога израз “домаће евхаристијско сабрање”, идентичан са изразом “домаћа Црква”, садржи не само дубоку унутарњу противречност, него и искривљава природу Цркве и природу евхаристијског сабрања.
Све ове недоумице биће разрешене уколико се одрекнемо уобичајеног превода “домаћа Црква”. Сам овај израз не пружа основе за овакво превођење. Већ смо се сретали са изразом “κατ οίκον” у Делима Апостолским. Не би ли било исправније тумачити овај израз у истом оном смислу као што смо већ предложили: у дому? При оваквом тумачењу “η κατ οίκον εκκλησία” означава заправо Цркву сабрану у дому, а не домаћу цркву. У првим годинама постојања Цркава изван Палестине верни су се, наиме, сакупљали слободно и јавно, тако да су могли да имају једно константно место за своја сабрања. Неки верни који су имали такву могућност уступали су своје домове за сабрања. То je било служење своје врете, веома цењено међу вернима, које je истовремено чинило и велику част онима у чијим домовима се сабирала Црква. Акила и Прискила посветили су се таквом служењу, никако не тежећи образовању оделитих Цркава, ма где да су живели. Поздрављајући Акилу и Прискилу, Павле поздравља и Цркву сабрану у њиховом дому. Он им упућује поздрав као домаћинима куће у којој се сакупљају хришћани, па према томе у извесној мери као домаћинима Цркве – “гошће”. А да су такви домаћини Цркве постојали, непосредно сведочи сам Апостол Павле.
“Поздравља вас Гај, домаћин мој и цијеле Цркве” (Римљ. 16, 23). Гај je пружио гостопримство Светом Апостолу Павлу, будући да се Павле за време свог другог боравка у Коринту настанио у Гајовом дому, пошто га је претходно крстио (1. Кор. 1, 14). У каквом смислу Апостол Павле назива Гаја домаћином “целе Цркве”? Ако обратимо пажњу на атрибут уз Цркву – “целе – όλης”, тешко да може бити места сумњи да се овде говори о сабрањима читаве Цркве која су се дешавала у Гајовом дому. Он је “домаћин” Коринтске Цркве, пошто су се у његовом дому одвијала евхаристијска сабрања. А ако су коринтски хришћани могли да се сакупљају у Гајовом дому, зашто се ефески хришћани не би могли сабирати у дому Акиле и Прискиле? Акила je био исти онакав домаћин за Ефеску Цркву какав је Гај био за Коринтску. Исти смисао има израз “η κατ οίκου εκκλησία” у посланицама Колошанима и Филимону. Тако долазимо до закључка да je “η κατ οίκου εκκλησία” била помесна Црква која се окупљала на евхаристијска сабрања у кућама оних верних који су своје домове уступали за потребе Цркве.
“Домаћих цркава” није било у апостолско доба. То je само благочастиви мит. Али, као што често бива, благочашће није увек критеријум догматичке правилности. Као што смо већ указивали, постојање “домаћих цркава” противречило би природи евхаристијског сабрања, које је представљало сабрање свију на једно исто. Апологете “домаћих цркава” у апостолско доба морале би да се замисле над могућим објашњењем чињенице да се у каснијим споменицима о таквим Црквама ништа не говори. Очигледно, прве “домаће цркве” настају у никејско доба. Црквена власт у почетку се одлучно супротстављала савршавању Евхаристије у њима. Подсетићу овде на 58. правило Лаодикијског сабора, којим се забрањује савршавање Евхариаије у домовима. Ако се узме у обзир да 31. правило Трулског сабора (692. године) допушта могућност савршавања Евхаристије у домаћим црквама са дозволом епископа, онда успостављање ове праксе треба везати за средину или почетак VII века. Да су у апостолско доба постојале домаће Цркве, било би несхватљиво зашто се црквена власт противи апостолској пракси.
4. Ако допустимо могућност постојања неколиких евхаристијских сабрања у апостолско доба, онда процес развоја црквеног устројства задобија готово парадоксални карактер. У том случају треба заступати гледиште да je у почетку помесна Црква имала неколико евхаристијских сабрања, затим се у њој успоставља једно евхаристијско сабрање, које се са своје стране опет распарчава на неколико евхаристијских сабрања. Постојање прелазне фазе наведеног историјског процеса у II веку апсолутно je неоспорно. Beћ смо указивали на то да je у доба Јустина Мученика у Риму постојало једно сабрање.
У доба Светог Игњатија Богоносца у Антиохији само je епископ могао да буде савршитељ Евхаристије, па je, следствено томе, у Антиохијској Цркви такође постојало једно евхаристијско сабрање, премда су се у њој већ јављале тенденције ка појави засебних сабрања. Парадокс претпостављеног развитка црквеног устројства састоји се у томе што помесна Црква долази до једног евхаристијског сабрања у време када се бројно стање у помесним црквама знатно повећава. Било je то најнеповољније доба за прелаз на једно евхаристијско сабрање, нарочито ако се има у виду да je то била епоха прогона. Хришћани су били принуђени да се окупљају у тајности, а већа сабрања тешко да су могла да измакну пажњи римске полиције.
Можемо да наведемо још једно сведочанство у прилог постојању јединственог евхаристијског сабрања у Римској Цркви. To je такозвана литургијска пракса фермента. О тој пракси сачувана су веома конкретна сведочанства из првих година V столећа, односно из доба када су у Римској Цркви напоредо са главним епископским сабрањем већ постојала допунска богослужбена средишта у којима се Евхаристија савршавала од презвитера.
Ова пракса састојала се у следећем: римски епископ je после освештавања Дарова слао у титуле (градске цркве) честице освештаног Агнеца. Презвитери титула су при савршавању Евхаристије додавали те честице Даровима које су сами освештавали. Обичај фермента у овој својој форми представљао je други стадијум литургијске праксе Римске Цркве.
Када су се са бројчаним увећавањем Римске Цркве и са снажењем прогона појавила и допунска богослужбена средишта (поред епископског сабрања), у њима се вршио “синаксис”, који одговара отприлике нашем првом делу Литургије, након чега су презвитери причешћивали верне који су узели учешћа у синаксису Даровима послатим од епископа. Све ово показује да се Римска Црква, као најприврженија Предању, чврсто држала праксе јединственог евхаристијског сабрања. А да je у почетку у Римској Цркви било неколико евхаристијских сабрања, оваква пракса била би непојмљива. Када се број богослужбених средишта повећао, слање Дарова од римског епископа у допунска богослужбена средишта ради причешћивања фактички је постало немогућно. Обичај фермента сведочи да je упркос емпиријским фактима Римска Црква третирала епископско сабрање као јединствено сабрање своје Цркве, а допунска богослужбена средишта као његово просторно ширење.
Враћајући се на напред поставлено питање – да ли je принцип јединственог евхаристијског сабрања налазио своје остварење у реалном животу апостолске епохе, са максималном сигурношћу можемо да дамо позитиван одговор. У новозаветним списима нема никаквих сведочанстава о супротном. Још у V веку црквена свест, макар у Римској Цркви, чврсто се држала поставке да у помесној Цркви постоји једно евхаристијско сабрање. Евхаристија je јединствена у помесној Цркви и савршава се од њеног предстојатеља, односно епископа.
Црква Божија у Христу je јединствена, и њено јединство у емпиријском животу пројављује се у множини помесних Цркава. Принцип јединства сваке помесне Цркве јесте њено евхаристијско сабрање, које истовремено представља емпиријски принцип јединства Цркве Божије, пошто у свакој помесној Цркви пребива или постоји, по речи Апостола, у потпуности Црква Божија у Христу. Услед овога у емпиријској стварности мноштво помесних Цркава чува јединство Цркве Божије у Христу, a њено јединство пројављује се у мнозини помесних Цркава. У основи овог принципа евхаристијске еклисиологије налази се јединствено евхаристијско сабрање помесне Цркве.
