Протопрезвитер Николај Афанасијев: Закључак
1. Основни принцип црквеног живота састоји се у томе да су сви чланови Цркве свагда сви и свагда заједно (на окупу). Овај принцип проистиче из саме природе Цркве. Црква Божија у Христу јесте народ Богом сабран у Телу Христовом. Зато вазда и у свему делује Црква, пошто другачије Црква не може да живи и делује.
Христос је један, и Тело је Његово једно и јединствено, и народ Божлји je један и јединствен, и Црква je једна – она која се стално и свуда, и јуче, и данас, и кроза све векове пројављује у свој пуноти свога јединства и у свем јединству своје пуноте. Зато – ако делује један, делују и сви, и ако делују сви, делује и свако у њој.
У Цркви нема нити може бити оделитих дејстава која не би била повезана са деловањем свију, јер свако делује само сa свима заједно. “Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлове крстисте?… Био Павле, или Аполос, или Кифа, или свијет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све je ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији” (1. Кор. 1,13; 3, 22-23).
Сви су вазда заједно, и зато су сви заједно кроз Христа Божији. Хришћанство je антипод индивидуалистичке религије, па штавише оно и није религија у смислу у коме најчешће поимамо ту реч. Ми немамо приступ Богу свако појединачно, и не сами по себи нити преко посредника, већ само кроз Христа, када се налазимо у Његовом Телу, у које смо се крстили кроз Духа. “Он je посредник (μεσίτης) Новога Завјета, да послије Његове смрти за искупљење од преступа у првоме завјету, призвани приме обећано вјечно наследство” (Јевр. 9,15).
Месија (Спаситељ) не може да буде без народа, али je народ који је задобио Христос сабран у Његовом телу, те je зато Христос неодвојив од Цркве, и Хришћанство је неодвојиво од Христа, следствено томе, оно je у целини садржано у појму Цркве. Засебни хришћанин без других не припада Христу, јер Њему припадају сви заједно, када су удови Његовог Тела, који не могу да живе и делују без других. Била je то једна од саблазни за јелинску свеет, која ту саблазан није успела да превазиђе, већ je, напротив, унела индивидуализам у Хришћанство.
Тертулијан je био у праву када је тврдио да нема ничег заједничког између Јерусалима и Атине, између философије и Еванђеља, мада, можда, не у томе на шта је мислио. Није, наиме, било ничег заједничког између јелинске и црквене свести, а не између науке и уметности с једне стране, и Цркве, са друге. Упркос ономе што je тврдио Тертулијан, хришћанска свеет прихватила је грчку философију, одредивши своје учење полазећи од Платона, Аристотела и стоичара. Јелинизам je, пошто je продро у црквену свеет, изазвао процес индивидуализације црквеног живота. Taj се процес у почетку више испољио на Истоку него на Западу. Своју кулминацију индивидуализација достиже у протестантизму. Овде се не ради само о чињеници да се протестантизам одрекао ових или оних догмата, већ и о томе да je он “растворио” Цркву у индивидуалистичком пијетизму.
Данас у протестантизму делује снажна струја која тежи обнови црквеног живота у његовом крилу, док у Православној Цркви процес индивидуализације црквеног живота и даље траје. Премда исповедамо веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, у свом животу ми ову веру апсолутно не остварујемо. Чак нисмо у стању да установимо у чему je разлика између чланова Цркве и оних који су од ње привремено или чак трајно одлучени. И једни, и други подједнако су “присутни” на Литургији. Не можемо да кажемо због чега исповедамо веру у Цркву, када у њој остајемо као изоловани атоми, напоредо са другима, кoje чак ни не познајемо. Обично нам није познато ни са киме прилазимо Светој Чаши. У храм долазимо ради себе, а не да бисмо се “сабирали у Цркву”.
2. Неуралгична тачка индивидуализације налази се у Евхаристији. Основни принцип “свагда сви и свагда заједно (на окупу)” најпотпуније се пројављује на евхаристијском сабрању, које представља сабрање свију на једно исто (επί το αυτό). На њему сви служе Богу и Оцу, пошто не свештенодејствују засебне скупине нити појединачни чланови, већ свештенодејствује Црква. Сви саслужују приликом служења једнога – свога предстојатеља, без кога не може бити евхаристијског сабрања нити служења свију. Али тај један улази у све, a није одељен од њих, и сви улазе у једног. Зато сви саслужују једноме, а уколико једноме саслужују само поједини, онда нема саслуживања свију. Видели смо да нема могућности да се ове две тезе помире, јер једна искључује другу.
Савремена пракса одабрала је саслуживање појединаца, ускративши служење свима. Kao саслужитељи једнога, сви су заједно са њим учесници евхаристијског сабрања. Њихово учешће је реално, као што је реална и Евхаристија, а не “духовно”, или, тачније, псевдоспиритуалистичко, заједница (κοινωνία) Тела и Крви Христове. Сви се заједно окупљају на једно исто, и сви заједно једу и пију са “Трпезе Господње”. Процес индивидуализације ослабио је начело “свагда сви и свагда заједно (на окупу)”, и стога не треба да нас чуди чињеница да je он довео до слабљења евхаристијског карактера црквених сабрања.
Данашња пракса представља супротност онога што je постојало у древној Цркви. Евхаристија се врши независно од сабрања верних. Ми и данас држимо за пожељно да на Евхаристији буде што више људи на молитви, али ако их и нема, Литургија ћe ипак бити служена. Најстрашнија опомена о расцрковљењу нашег црквеног живота јесте савршавање “трпезе Господње” у празном храму, без њених удеоника. Не знамо како ће се одвијати даљи ток историје: хоће ли наћи Господ веру на земљи, када доће?
Помесна Црква може да се смањи на свега два или три члана, али она и тада остаје Црква Божија у свој својој пуноти. Њено евхаристијско сабрање биће “Трпеза Господња” на којој ћe бити сабран сав народ Божији. Ово двоје или троје биће “сведоци Христови” на земљи. Ако се заиста збуде овако, у томе ћe се пројавити трагизам људске историје. Немојмо се оправдавати речима Христовим да где су двоје или троје сабрани у име Његово, тамо je и Он, jep наше доба још није “доба жетве”, и наша Црква не састоји се од два или три члана. Морамо да појмимо да je наш највећи грех то што се у помесној Цркви, која броји неколико стотина или неколико хиљада верних, евхаристијско сабрање савршава у реално празном храму, или у мистички празном храму, када верни на возглас “приступите” одговарају немим ћyтањем. Има нечега мистички страшног у том безгласју. “Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Moj и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном” (Откр. 3, 20). Али ми се одбијамо од Његове Трпезе и остајемо неми на Његов призив. У томе ћутању твори се неки суд над нама.
Можда се са чисто људског становишта наша немоћа може оправдати, али она ипак остаје немоћа. Дужни смо да појмимо и да доживимо тај трагизам. Да пojмимо да je у његовој основи крајња индивидуализација, и да ту индивидуализацију доживимо као наш лични грех пред Христом. Дужни смо да појмимо да у Цркви нема свештенодејстава која би се вршила сама по себи или се тицала појединаца мимо осталих чланова, вeћ да увек и свугде свештенодејствује Црква као сабрање народа Божијег.
Црква не одбацује личну молитву њених појединих чланова, она и сама позива на такву молитву, али свештенодејства се не врше личном молитвом него када се сви саберу у Цркви. Сједињење са Христом врши се на Његовој Трпези. Оно представља сједињење са читавим Његовим Телом. Индивидуализовањем Евхаристије ми заправо распарчавамо Његово Тело, jep заборављамо на остале удове тога Тела. У томе je смисао помало загонетних речи Апостола Павла: ” Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела” (1. Кор. 11, 29). Недостојност се састоји у томе што “свако своју вечеру пре другијех једе, те један гладује a Други се опија” (1. Кор. 11,21). Одвајајући се од других, он осуђује себе, јер се удаљује од тела. Сједињење са Христом јесте сједињење са свим вернима, као што је сједињење са свнм вернима заправо сједињење са Њим. Нарушавајући једно, нарушавамо и друго.
“Кад се сакупљамо у Цркву”, ми као да у томе не налазимо све оно што нам je потребно, пошто се то савршава од свију на окупу под руководством предстојатеља “за всјех и за всја”. Ми као да желимо да се одвојимо од свију и да сами станемо пред Бога, како бисмо задобили нешто лично. “Свагда сви и свагда заједно (на окупу)” прелази у своју антитезу: “нити сви, нити заједно (на окупу)”.
3. Ако се одбаци све оно што je било унето у наш литургијски живот, особито последњих столећа, између њега и древне праксе Цркве нећемо наћи нека нарочито значајна размимоилажења.
Основни недостатак нашег литургијског живота састоји се у томе што придајемо већи значај случајно и неслучајно унетим одликама наших литургијских чинова него њиховој суштини.
Основна начела учења о Евхаристији у њима се пројављују довољно јасно. Природа Евхаристије у њима се очувала нетакнута. Не заборавимо да канонске уредбе које смо у претходном тексту наводили, према црквеној свести, остају обавезујуће, без обзира што их je наша литургијска пракса укинула. Наш задатак није толико да извршимо извесне измене у садашњем литургијском животу, колико да постанемо свесни истинске природе Евхаристије. Тада ћe само по себи отпасти све оно што се наталожило у литургијској пракси током историјског развоја литургијских чинова. Али, разуме се, пре свега и изнад свега, дужни смо да се одрекнемо индивидуализације црквеног живота, индивидуализације Евхаристије и Светих Тајни.
Ако појмимо да се основа црквеног живота састоји у томе да сви вазда будемо на окупу, све ћe доћи на своје место. Не појмимо ли то, свакакве измене које будемо уводили у нашу евхаристијску праксу неће je вратити њеним коренима, већ ћe je само још више од њих удаљити. Навешћу један пример којим бих и завршио овај оглед. Данас смо сведоци покушаја да се на неки начин обнови и препороди наш евхаристијски живот. Полазећи од основног принципа да на Литургији не може бити “посматрача” већ су сви удеоници, запажамо код неких тежњу за причешћивањем, ако не за свакодневним – мада има и таквих случајева -, оно, по могућству, на свакој Литургији. Покушаји да се основно учење о учешћу у евхаристијском сабрању примени без увиђања саме природе евхаристијског сабрања као сабрања читаве Цркве “на једно исто” тако не доводе до препорода евхаристијског живота Цркве и не искорењују из њега недостатке о којима смо говорили. Ствар није само у томе да се поједини чланови Цркве чешће причешћују, него да се поврати освоена свест о Евхаристији, као о “Трпези Господњој”, на ко joj се сви заједно причешћују сваки пут када се она врши. Сада је тренутак да наведемо речи Светог Игњатија Богоносца, које су у великој мери инспирисале овај мој рад: “…Особито, ако ми Господ открије да смо сви ми у целини до једнога (οι κατ άνδρα κοινή πάντες) по благодати Божијој, без икаквог изузетка, сједињени (тачније, сабирате се) у једној вери и у Исусу Христу, потеклом из рода Давидова, Сину човечијем и Сину Божијем, тако да се повинујете епископу и презвитерству, у савршеном јединомислију, ломећи један хлеб, тај лек бесмрћа, који не само што штити од смрти, него и дарује живот вечни у Исусу Христу”. Евхаристијско сабрање, које сједињује све скупа (κατ άνδρα κοινή) под предстојатељством епископа и презвитеријума, јесте лек бесмрћa. Бити “κοινή πάντες” (сви заједно) – то je једна од главних тема свих Игњатијевих посланица. Онај ко нарушава ово јединство, нарушава јединство Цркве и изводи себе из њеног окриља. Одатле проистиче и његова основна поставка да без епископа не може бити евхаристијског сабрања, пошто “επί το αυτό” обавезно укључује и епископа. Ради ломљења хлеба ваља да се сабирају сви заједно и да сви заједно једу од преломљеног хлеба. Игњатије je, очигледно, инсистирао да се што чешће окупљају сви заједно: “Трудите се да се чешће окупљате заједно ради Евхаристије и славословљења Бога. Јер, ако се често сабирате на окуп, побеђују се силе сатанске”. Игњатије још није могао ни да замисли да се евхаристијска сабрања приређују само за једну скупину верних, ради тога да један или два члана Цркве окусе од преломљеног хлеба.
Индивидуално причешћивање остаје индивидуални чин, а не дело Цркве. Зато препород евхаристијског живота не треба тражити на путевима чешћег причешћивања појединих чланова Цркве. Такав пут потпуно je на линији наше савремене праксе. Понављајући што је могуће чешће индивидуални сакраментални чин, ми ниуколико не превладавамо индивидуализам у нашем црквеном животу. То је линија мањег отпора, при чему и линија која води јачању поимања Евхаристије као индивидуалне Тајне. Причешћивање на свакој Литургији, независно од других, представља само другачије решење питања о честом или мање честом причешћивању. У условима савремене праксе Валсамоново “није могућно” може да буде правилније него свакодневно причешћивање. Ma колико се често поједини верни причешћивали, њихово причешћивање није у стању да обнови основно о начело евхаристијског живота – да сви буду заједно (на окупу). Ако свакодневно, или готово свакодневно, вршимо Литургију, природно je да не можемо захтевати да сви у свему буду на окупу. Зато чешће савршавање Литургије током недеље такође не може да буде пут препорода нашег евхаристијског живота. Онај ко је постављен од Бога за предстојатеља Цркве коју je задобио од Бога као удео (достојање) не може да Евхаристију савршава ради себе или ради неколицине, већ само ради свију сабраних на окупу. Разумем да се ово заиста може учинити неблагочастивим, али немојмо заборавити да није свака благочастивост на линији истинског црквеног живота. Црквено благочашће (побожност) јесте благочашће “κοννη πάντες”, а не само лично благочашће (побожност); ово потоње Црква никада није негирала, али оно не може да замени црквено благочашће.
Ma колико често служили Литургију, само недељна Литургија, или Литургија на велике празнике, представља особит образ “Трпезе Господње” у “Дан Господњи”. Евхаристијско сабрање у први дан недеље идеално остаје сабрање свију на једно исто (επί το αοτο), независно од броја његових учесника. Зато смо дужни да пре света настојимо да сви узимају учешћа у недељном евхаристијском сабрању. Дужни смо и да стекнемо снажну свеет о томе да су само причасници удеоници “Трпезе Господње”.
Ако желимо да говоримо о неодложним практичним задацима нашег црквеног живота, пре свега нам ваља говорити о томе да поново, као у апостолско доба, као у древној Цркви, будемо вазда сабрани заједно, “κοινή πάντες” – “на једно исто” (επί το αοτο). “Свагда сви и свагда заједно (на окупу)”.
