Излагање јереја Климента Нехамаје, старешине парохије Руске православне цркве Животворне Тројице у Чандрапуру у Индији, прочитано је на конференцији „Спољна мисија Руске православне цркве и мисионарски потенцијал културе“ XXХII Международных Рождественских образовательных чтений 2024. г.
„Благословен си, Христе Боже наш, који си учинио премудрим ловцима људи, пославши им Духа Светога, и са њима си просветлио васељену, Човекољупче, слава Теби,“ – овако певамо у тропару празника Педесетнице. Христос је просте рибаре учинио рибарима људи и заповедио им, на самом оснивању Цркве:
„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И, ево, Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28,19–20).
И зато је Тома, један од апостола, дошао у Индију да приведе истинитом Богу друге овце о којима је Христос говорио (уп. Јн. 10,16). Тако почиње историја хришћанства у Индији, освећена крвљу овог светог апостола.
Хришћанство у Индији је било усредсређено у јужном делу земље и од 3. века о њему се старала Персијска црква. Остала је православна четири века, да би касније Персијска црква постала несторијанска. Од тада је несторијанство био једини облик хришћанства у Индији. У 16. веку су Португалци католици стигли у Индију и, нашавши да су индијски хришћани несторијанци, преобратили су многе у католичку веру, основавши прву унијатску цркву у Индији, познату као Сиро-малабарска католичка црква. Многи индијски хришћани су се бунили против римокатолика и затражили од неких источних патријарха да им помогну слањем епископа. У исто време у 17. веку у Индију улазе дохалкидонски сиријски јаковити, па је тако у Индији основана Сиријска јаковитска црква, а потом и Маланкарска сиријска црква. Још касније, у 18. и 19. веку, разни протестантски мисионари долазили су у Индију и оснивали своје деноминације.
Индија је до данас била сведок мисионарског рада двеју православних јурисдикција у Индији, а то су Васељенска патријаршија и Руска православна црква. Наиме, почетком 20. века грчки православни трговци населили су се у граду Калкути у држави Западни Бенгал, где су подигли цркву и образовали Грчку православну заједницу 1924. године. Међутим, уопште нису радили на мисионарењу међу хиндусима или неправославнима, па је најзад, 1972. године црква затворена. Године 1980. доласком из Египта грчког јеромонаха Атанасија (Антелиса) започела је грчка православна мисија међу Индијцима. Јеромонах Атанасије је подигао цркву св. апостола Томе, но он умире 1990. г., да би 1991. г. јеромонах Игњатије (Сонис) са Свете Горе стигао у Западни Бенгал да настави дело јеромонаха Атанасија. Убрзо по свом доласку јеромонах Игњатије је основао Добротворно друштво Православне цркве, које се бавило социјалним радом: сиротиште, школа, болница, расподела хране сиромашнима и др. У почетку је ова мисија била успешна међу Индијцима. Тренутно, Мисијом руководи Васељенска патријаршија, али се више не развија и, нажалост, многи који су примили Православље отишли су у друге вероисповести.
У 19. веку у Индију су стигла два мисионара из Руске цркве. Први руски православни мисионар био је архимандрит Андроник (Елпидински), руски емигрант послан у Индију по благослову митрополита Евлогија (Георгијевског) у Паризу. Архимандрит Андроник (Елпидински) боравио је у Индији 18 година, од 1931. до 1949. године, али није успео у својем мисионарском раду. После архимандрита Андроника, из РПЗЦ у Индију је стигао архимандрит Лазар (Мур) и овде је провео 20 година, од 1952. до 1972. године. Међутим, он такође није успео у својој мисији, те је био приморан да напусти Индију након што је постала независна држава.
Данас је то 6 малих заједница у различитим крајевима Индије са око 300 душа које потичу из различитих религија и вероисповести.
У 21. веку, тада млади англикански бискуп Рохан Нехамаја, мој старији брат, обратио се Руској заграничној цркви (РПЗЦ) с молбом да прими њега и његову заједницу у Православље. Године 2012. Првојерарх РПЗЦ митрополит Иларион (Капрал) помогао нам је да се присајединимо Православној Цркви преко митрополита Марка (Головкова). Године 2018. рукоположен сам за свештеника. Све чиним да се православни мисионарски рад у Индији одвија до данас. Данас је то 6 малих заједница у различитим крајевима Индије са око 300 душа које потичу из различитих религија и вероисповести. Ово би била кратка историја Православља у Индији.
За живот православног хришћанина богослужења су веома важна, јер се на њима не само учимо богопоштовању и учествујемо у Светим Тајнама, већ и учимо дубини наше вере и проповедамо је. Она такође служе мисионарској сврси. Ми говоримо људима: „Дођите и видите“ (Јован 1,46).Но да бисмо били задивљени његовом лепотом и дубином, богослужење мора бити разумљиво, па су преводи од великог значаја. Професионални преводиоци могу исправно да преводе историјске хронике или правне текстове, али не и богословске, а тиме ни богослужбене, текстове. Превођење оваквих текстова захтева православни ум, као и богословско и библијско разумевање. Нажалост, у Индији немамо такве професионалне преводиоце, па стога морам ја да преводим наше православне богослужбене текстове. До сада сам сачинио преводе многих богослужбених текстова. Можда ће се једног дана у нашој Цркви заинтересовати за ове преводе, па ће бити и објављени, за шта се и молимо. Већина превода је урађена на марати језику, што је мој матерњи језик, а неки су урађени на хинди језику. Нажалост, од стотинак индијских језика знам само два.
Међутим, у зависности од места богослужења, служимо на четири језика: марати, хинди, енглеском и црквенословенском. За време богослужења сви људи прате богослужбене књиге и активно учествују. Наш непрофесионални хор само предводи људе у појању, мада цела заједница делује као хор.
Пошто у Индији имамо неколико православних заједница, ради савршавања Литургије морам отпутовати у сваку од њих. Заједнице се налазе у мом граду Чандрапуру, у околним насељима, у Мумбаију и у државама Раџастан, Гоа и Андра Прадеш. Посета свакој заједници захтева много времена за путовање, па се Литургија у свакој од њих служи једном у три месеца. Свака заједница има старешину (руски, староста) који се стара о заједници и њоме руководи у одсуству свештеника. Када нема Литургије, староста обавља богослужења у својој заједници користећи световни чин – обедницу. Нашој Мисији су потребни свештеници, па смо једног студента већ послали на школовање у Петроградску духовну академију, а за такво школовање спремају се још њих двојица.
Важно је имати на уму да сваки народ цени своју културу и не жели да је мења или замени, тако да морамо бити веома опрезни по овом питању. На срећу, Православље не носи идеју доминације било које друштвене или етничке групе. Не извозимо, не увозимо и не намећемо једну културу другој, већ покушавамо да оцрквенимо локалну културу како би људи лакше схватили и примили Христа. Блажени Августин је једном упитао светог Амвросија Миланског у чему је разлика између приступа Рима и Милана. Свети Амвросије је одговорио: „Кад сам у Риму, поступам као Римљанин“. Христос је дошао да преобрази људе у своје обличје и подобије, а не да промени културу. Православна вера у Христа је искључива (према мерилима света и других религија), мада Тело Христово – Црква Његова – обухвата све, све народе, језике и културе. Из овог разлога, да би освојило срца људи Православље мора прихватити њихову културу и постати њен саставни део, те отуда можете приметити разлике у начину на који Православље покушава да живи у Индији. Тако, бхакти (побожност) је саставни део индијске културе, где је певање начин богослужења, па пре почетка Литургије или световњачке службе певамо славослове, и то исто чинимо на крају. Ове химне се певају уз пљескање рукама и свирање на традиционалним индијским инструментима. У индијској култури, истоветно старозаветној, без јутарњег прања ногу не улазимо у свето место, нити учествујемо у богослужењу. Такође, у свето место не улазимо обувени из поштовања према њему и не остављамо обућу у подручју храма. Мушкарци и жене обично стоје одвојено. На почетку крсне литије користимо бубњеве. Сваког великог празника имамо заједнички оброк. Уместо бурми, жене носе традиционалне марамице како би показале да су удате.
У спомен на светог апостола, а зарад оживљавања прошлости и повезивања са њим, сваке године обављамо поклоничко путовање у град Ченај.
Имамо благослов што је апостол Тома, који је први исповедио васкрслог Христа: „Господ мој и Бог мој“ (Јован 20,28), био изабран да мисионари у Индији, а места повезана с њим доступна су за посету. Тако, за нас, који немамо прилику да се поклонимо Светим местима у у Израелу, ова места су постала „света земља“. У спомен на овог светог апостола, а зард оживљавања прошлости и повезивања са њим, сваке године обављамо поклоничко путовање у град Ченај у јужној Индији. А и све вас позивамо да нам се придружите.
Поред ствари које сам поменуо да предузимамо у нашим заједницама, трудимо се, колико можемо, а уз Божју помоћ, да проводимо добротворне акције, не само за чланове наших заједница, већ и за све друге људе, без обзира на њихову религију. Настојимо да то чинимо не само у свакодневном животу и за појединце којима је то посебно потребно, већ и за време криза, као што је био случај за време пандемије: у оба таласа стотинама људи разделили смо пакете хране. Када говоримо о мисионарском раду у Индији, присећам се речи апостола Павла, који каже: „Јер и Јудејци ишту знаке, а Јелини траже мудрост“ (1. Кор. 1,22), а овде бих додао да Индијци траже добра дела. Вероватно знате да је учење о карми најважније учење и индијских религија и културе.
Као сведоци Христови морамо сведочити о Њему не само речју, већ и делом.
Индијска култура цени дела више од речи, тако да проповед без дела у Индији неће уродити плодом и неће привући срца људи као што то могу учинити тиха дела. Господ каже: „Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5,16). Па зашто су важна управо добра дела? Према Христовим речима, „дрво се познаје по плодовима“ (Матеј 12,33). Дела која су у складу са поруком веома су важна за људе који хиљадама година верују у карму. Као сведоци Христови морамо сведочити о Њему не само речју, већ и делом, да би људи могли не само чути, већ и сâми осетити оно што чују, јер је „вера без дела мртва“ (Јак. 2,17).
Једном је архиепископ албански Анастасије исправно приметио: „Као што је незамисливо имати Цркву без литургијског живота, још је незамисливије имати Цркву без мисионарског живота“.
Апостол Павле каже: „Вера, дакле, долази од слушања, а слушање од речи Божје...“ „Јер ко год призове име Господње, биће спасен”. Али како да призовемо Онога у кога нисмо поверовали? Како веровати у Онога за кога ниси чуо? Како чути без проповедника? А како да проповедамо ако они нису послани? као што је написано: „Како су лепе ноге оних који доносе благу вест мира, који доносе благу вест!“ (Рим. 10,13–15; 17).
Индији је потребно Јеванђеље Истине Сина Бога Живога.
Тужно је што је Индија можда једина земља у којој је апостол Тома проповедао и страдао, а која никада у историји није била хришћанска, из само Богу познатих разлога. Индија треба да проповеда Јеванђеље, не само паганима, већ и инославним људима, у непатвореном облику који није противречан апостолском учењу. Индији је потребно Јеванђеље Истине Сина Бога Живога. Нека нико не каже да је Христос већ познат људима разних неправославних вероисповести, било древних или савремених, јер они не знају за истинског Христа, већ знају оне верзије о Христу које су сами створили. Христос је Један, Он је Истина и познаје се у Цркви Својој, како ју је открио, и у њој Му се православно клањамо са Оцем и Духом. Имамо ово Јеванђеље, очувано Црквом и сачувано крвљу мучеништва. Света Црква Царства Божјег основана је на Јеванђељу Исуса Христа, и „Царство небеско је као квасац које узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне“ (Матеј 13,33) .
На свакој Литургији радујемо се и свечано исповедамо:
„Видесмо Светлост истинску, примисмо Духа Небескога, нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој Тројици, јер нас је Она спасла.“
Међутим, ми смо примили истинску Светлост, Духа Небескога и истиниту веру не да бисмо их држали у шкрињи под кључем, него да бисмо свима ширили Светлост Истине, Вере и Радости, коју смо примили Духом Светим! Зато, као и сви апостоли и свети Кирило и Методије, Герман Аљаски, Инокентије Московски, Николај Јапански, треба да „користимо време, јер су дани зли“ (Еф. 5,16) и да се враћамо последњој Христовој заповести пре Његовог Вазнесења:
„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И, ево, Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28,19–20).
свештеник Климент Нехамаја,
27. марта 2024. г.
