Протопрезвитер Николај Афанасијев: Свагда сви и свагда заједно
1. “На такозвани дан сунца сакупљамо се на једном месту сви који живимо по градовима или селима…”. Средином другог века Евхаристија се називала Сабрањем. Taj назив одржаћe се током више векова. Тако, крајем петог или почетком шестог века аутор дела О црквевој јерархији још увек Евхаристију именује “тајном сабрања и приопштавања (заједничења)”. У доба Светог Јустина Мученика римски хришћани окупљали су се на евхаристијско сабрање на једноме месту на дан сунца. Био je то први дан планетарне недеље, који је одговарао нашој недељи. Исп.: “A пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље…” (Мт. 28,1).
За прве хришћане недеља је представљала први дан седмице, означавајући почетак новог стварања Божијег у Христу кроз Његово Васкрсење. Тако је било и у Римској Цркви: према планетарној недељи, дан сунца сматрао се “првим даном после дана Сатурна”. Најзначајнија Црква тога доба знала je за само једно евхаристијско сабрање. Нема никаквих података да су се на “дан сунца” збивала истовремено и друга евхаристијска сабрања.
Хришћанска свест у другом веку још увек је одбацивала могућност устројства евхаристијског сабрања за неку оделиту скупину чланова помесне Цркве. Свагда сви и свагда на “једно и исто” (επί το αυτό), односно на евхаристијско сабрање. Термин “επί το αυτό” представљао je синоним за само евхаристијско сабрање. “А Господ сваки дан додаваше Цркви (επί το αυτό) оне који се спасаваху” (Дап. 2, 47). Свети Јустин Мученик употребљава исти термин како би показао о каквом се сабрању на дан сунца говори.
Тако je од првих дана после Педесетнице бити у Цркви или припадати Цркви значило учествовати у њеном евхаристијском сабрању. Где је евхаристијско сабрање, тамо је Црква, и где je Црква, онде je и евхаристијско сабрање. Касније је идеја грчко-римског “града” (πολις – civitas), која продире у црквену свест, довела до измене ове основне поставке првобитне евхаристијске еклисиологије.
На подручју градске цркве предвођене епископом јавља се низ евхаристијских сабрања, на којима презвитери врше Евхаристију независно и оделито од оне Евхаристије чији је савршитељ епископ. Уместо јединственог евхаристијског сабрања, у коме je раније био оличен принцип јединства помесне Цркве, јавља се нови принцип – грчко-римски град као чинилац који одређује јединство помесне Цркве предвођене епископом. У судару тих принципа “град” побеђује и одбацује евхаристијски принцип. У доба Светог Јустина Мученика принцип града био је потпуно непознат. “Окупљамо се на једном месту сви који живимо по градовима или селима”.
Вазда сви и вазда заједно (на окупу) сабираху се римски хришћани како би заједно празновали Дан Васкрсења Христова.
Иако под присмотром власти, иако у страху од казне и често у смртној опасности, они стремљаху ка једном средишту, ка извору црквеног живота; тако чињаху сви, и они из удаљенијих места, и они што живљаху ближе цркви. Многи од њих дали су своје животе за исповедање вере да je Христос Господ (Κύριος), приносећи своја тела на жртву Богу, али и животом својим показујући да je свима њима један Господ – Христос, једна Трпеза Господња, и да су сви окупљени на њој и свако у заједници са другима.
Не желимо да идеализујемо једну од херојских страница историје Цркве. И у доба Светог Јустина Мученика, као и данас, многи су одсуствовали са евхаристијских сабрања. Било je и тада старих и болесних, било је оних толико удаљених са својим пребивалиштем да се никако нису могли свакога “дана сунца” окупљати “επί το αυτό”, било je и заузетих радом, и робова, на крају крајева. “Гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што je слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што je ништавно, да уништи оно што јесте” (1. Кор. 1,26-28). Луди пред светом, понижени и неплеменити били су у већини.
Тек у четвртом веку “дан сунца” био је проглашен за празник. Током три века ово je био радни дан. Од оних које изабра Господ многи су тога дана били принуђени да раде. У хришћанским споменицима насталим у доба после Светог Равноапостолног Константина cpeћy се препоруке робовласницима да својим потчињеним не чине препреке да учествују у евхаристијском сабрању.
Свети Јован Златоуст морао je да подсећа робовласнике да њихове слуге не припадају њима него Господу: “У мом су поседу, казујете ви, робови и робиње: они су рођени на мом имању. О, каква гордост и дрскост! Такве речи су буна против Бога… У мом су поседу робови и робиње! Колико сте их платили? А шта у свету може да буде вредно човека? Којом ценом ћете проценити разум? Колико сте платили за образ Божији?”. У Цркви нема Јудеја и Јелина, нема робова и слободњака, али изван Цркве има и Јудеја, и Јелина, и робова, и слободних. Без обзира на то да ли је сабраних на “επί το αυτό” било много или мало – а у сваком случају било их je више него данас – евхаристијско сабрање представљало je сабрање читаве Цркве. То и није могло бити другачије, пошто је Евхаристија “дело” Цркве, које Црква врши за све своје чланове, а не за поједине међу њима.
2. Свети Игњатије Богоносац, један од првих епископа антиохијских, отарилике пола века пре Јустина Мученика, обратно се са посланицом неколиким помесним Црквама, налазећи се на путу за Рим, где ће постати “жртва Христова”. Једна од најглавнијих тема ових посланица јесте јединство помесне Цркве. “Ревнујте за једну Евхаристију (то јест будите привржени једној Евхаристији). Jep je једна Плот Господа нашег Исуса Христа и једна Чаша у једињењу Крви Његове, један Жртвеник, као и један епископ са презвитерима и ђаконима, саслужитељима мојим, како бисте све што чините чинили у Господу”. Помесна Црква је јединствена, пошто je у њој један “жртвеник”, односно једно евхаристијско сабрање, а то сабрање je једно зато што je један Хлеб и једна Чаша. На овој мисли Свети Игњатије инсистира у свим својим посланицама. Општеприхваћено je мишљење да je доба овог епископа представљало преломни период у црквеном животу древног Хришћанства. Пре њега, како се тврди, унутар градске Цркве постојало je неколико евхаристијских сабрања на којима су се окупљале поједине скупине хришћана. Такође се сматра да je Свети Игњатије, успостављајући јединство епископата, тежио успостави јединственог евхаристијског сабрања у свакој помесној Цркви. Међутим, ово гледиште, које је изнето од либералних богослова, да би затим ушло и у ортодоксалну теологију, нема никаквих основа ни у црквеном животу тога доба, нити у посланицама самог Игњатија Богоносца. Ма колико да је био снажан његов утицај на црквени живот свога доба, он ипак не би био у стању да уведе у праксу нешто чега ранијe уопште није било. Темељи црквеног живота налазе се у предању, и зато све изван тог предања увек наилази на отпор. Знаменита изјава папе Стефана (III век) да у црквеном животу не сме бити никаквих новотарија, него се све мора темељити на предању, израз је елементарне свести предникејске Цркве. Новине нису биле Игњатијево дело, него последица извесних појава у тадашњем животу које су реметиле црквену традицију. Јединство помесне Цркве – Антиохијске, али, вероватно, и низа других, било je угрожено. Напоредо сa jединственим евхаристијским сабрањем, пренетим по традицији из давнине, јављају се и посебна сабрања на којима се нису окупљали сви, већ само неки чланови Цркве. Један од разлога који су условили ову нову појаву – наглашавам, само један од многих – састојао се у чињеници да су извесни чланови помесних Цркава, под утицајем јудејске праксе, желели да Евхаристију врше у суботу, а не “првога дана после суботе”, не у дан Господњи. “Дакле, ако они што живљаху у древна времена (тачније, према старом поретку ствари), окусише (или, још боље, обретоше) ново надање и више не суботаре, но живе животом васкрсења…”. Евхаристијско сабрање ваља обављати у дан који интерполатор посланица Светог Игњатија назива “васкрсним и царским”, дан када се сви сабирају на Евхаристију, а не неколицина. Вршење Евхаристије у суботу, како je практиковала невелика скупина хришћана, при чему ваља нагласити да то никако нису били ни јеретици, ни схизматици, a које се вероватно одвијало под предстојатељством једног презвитера, представљало је нарушавање јединства помесне цркве, будући да се у њој дели једно Тело и једна Чаша Господња. “Ваља се не само именовати хришћанима, него то и бити на делу; неки, пак, на речима признају епископа, али на делу су од њега одвојени. Такви, како ми се чини, немају дужне ревности, пошто њихова сабрања нису у потпуности по заповестима”. Ово чинећи, такви се варају, јер њихова “сабрања нису утврђена (то ћe рећи – неважећа су и незаконита)”. Пуновредна je само она Евхаристија коју савршава епископ или онај коме епископ ОВО дело повери, уколико не служи он сам.” Само се она Евхаристија може поштовати као несумњива (односно – утврђена, пуновредна), која je савршена од епископа или од некога коме je он допустио”. Ради празновања “Дана Господњег” сви чланови помесне Цркве дужни су да се окупљају на Евхаристији чији је савршитељ епископ. Из овога се може закључити да je:
1) евхаристијско сабрање једно и јединствено, пошто je у помесној Цркви један епископ, тако да je искључена могућност постојања другог сабрања, будући да помесну Цркву не могу да предводе два епископа, и
2) евхаристијско сабрање обухвата све чланове Цркве, оно се не врши за појединце, jep je евхаристијско сабрање у бити својој сабрање Цркве. Јединственост епископа условљава јединство евхаристијског сабрања, као што и јединство евхаристијског сабрања подразумева једног епископа. А да у црквеном животу у доба Светог Игњатија Богоносца није било јединственог евхаристијског сабрања помесне Цркве на челу са једним и јединственим предстојатељем (терминологија овде није од пресудне важности), поставља се питање како би Игњатије Богоносац могао да наметне своје погледе на устројство помесне Цркве – и њему поверене, и осталих? Свакако да би му било указано на неадекватност његовог учења предању примљеном од Апостола. Свети Игњатије трудио се да чува у црквеном животу и елементе присутне за његова живота, али и оне пренете предањем, премда je свему томе придавао нешто другачији смисао и садржај.
Није нам познато да ли су се у доба Светог Игњатија евхаристијска сабрања одржавала и у друге дане осим недеље. “Трудите се да се чешће окупљате ради Евхаристије и славословљења Бога”. Без сумње, Свети Игњатије, као и Јустин Мученик, али и низ потоњих Отаца Цркве, жељаше да се помесна Црква што чешће окупља на евхаристијско сабрање, али уз неопходно поштовање основног услова – да сви буду сабрани заједно “επί το αυτό” под предстојатељством епископа. Другим речима, Свети Игњатије позива Ефесце да што чешће врше Евхаристију, уколико имају могућност да се чешће окупљају сви заједно са епископом. У овом позиву акценат није толико на самом сабирању, колико на сабирању свију заједно. У свакој помесној Цркви мора да постоји један жртвеник крај којег предстоји један епископ. “…Ништа не чините без епископа и презвитера, и немојте да покушавате да ма шта чините оделито, чак и уколико вам се учини да за то има основа, него нека на једном месту (επί το αυτό) буде јединствена молитва, јединствена прозба, један ум, једно надање у љубави и радости непорочној. Један je Исус Христос, и нема ничега над Њим. Стога и ви сви притичите једном храму Божијем, као једном жртвенику, као једном Исусу Христу…”. Ово јединство жртвеника – другога не може бити -, и јединственост епископа – сем њега такође не може бити другог – нема условно значење, тако да сабраност и саборност свију никако није само метафора без реалног садржаја. Један je жртвеник у Цркви, као што је један и епископ. Он предстоји крај једног жртвеника, када je читава Црква на окупу са њим, а не сам по себи, независно од чланова Цркве који су се сабрали уз тај жртвеник. Епископ припада Цркви, будући да он дејствује у Цркви, а Црква je сабрање свију “επί το αυτό”. У Цркви нема и не може бити засебних дејстава, тако да епископова дејства повлаче за собом дејство свију, a дејство свију укључује и дејство епископа. Ова основна поставка еклисиологије Светог Игњатија исказана је и у његовој знаменитој реченици: “Где je епископ, тамо je дужан да буде и народ, jep где je Исус Христос, онде je и Саборна (Католичанска) Црква”. Епископ може да буде само са народом, и народ само са епископом, a њихово сабрање јесте католичанска Црква. У евхаристијском сабрању, које представља пројаву Цркве у свој њеној пуноти, епископ заузима место које је припадало Христу на Tajној Вечери. Ово место он може да заузима само када постоји Црква, односно када je са њим сабран сав народ Божији, пошто Христос није установио Евхаристију за појединачне чланове Цркве, него за читаву Цркву у свој њеној пуноти и јединству.
3. Објашњење учења Светог Игњатија Богоносца наћи ћемо код Светог Апостола Павла у његовом учењу о Цркви. Али Павлово учење није представљало његову властиту науку, него учење Цркве. Оно ћe нас одвести до самих извора црквене традиције, а та традиција непосредно до Христа. “Jep ja примих од Господа што вам и предадох…” (1. Кор. 11, 23). Еклисиологија Светог Апостола Павла била je од самог почетка до самог краја евхаристијска. Она je у Павловом учењу нашла најпотпунији израз. Потоњи векови нису ништа додали ономе што je изрекао Свети Апостол Павле.
Кључ за Павлово учење налазимо у његовој формули “Црква Божија у Христу”, формули која припада искључиво Апостолу, али чији је садржај представљао најопштије учење целокупне ране Цркве.
Овде немамо могућности да пружимо детаљну анализу те формуле, али за тако нешто на овом месту нема ни разлога. Зато ћемо се укратко задржати само на њеном основном садржају, апстрахујући различите детаље.
Црква je “Божија” (του Θεού) због тога што она представља сабрање народа (такав је непосредни смисао грчког термина “εκκλησία”) које сазива Сам Бог. Чланови Цркве призвани су (κλητοι) Богом ради учешћа у сабрању народа Божијега и ради служења (λειτουργία) Њему.
Даље, Црква je Божија зато што припада Богу.
У Старом Завету изабрани народ припадао je Богу као Његова част (део) и достојање (удео) на земљи, кроз послушање Закону датом My од Бога. Ова припадност народа Богу била je запечаћена крвљу телаца.
У Новом Завету изабрани народ не сабира се у храму на Сиону, као што je то било у Старом Завету, већ у храму тела Христова (Јн. 2,22). Није крв телаца, већ je Крв Сина Божијега, принета за све једном заувек (‘εφάπαξ – Јевр. 7, 27) запечатила припадност народа Богу. Ова особита припадност изражава се кроз други атрибут Цркве: “у Христу (εν Χριστώ)”, који са своје стране изражава учење о Цркви као Телу Христовом.
“Jep ja примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хљеб, и заблагодаривши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело Moje, које се за вас ломи; ово чините у Moj спомен” (1. Кор. 11, 23-24). Уочи Голготе установљавањем Евхаристије Христос саздаје Цркву, о којој јe казивао Апостолима: “Сазидаћу Цркву Своју и врата пакла неће je надвладати” (Мт. 16,18). Стварање Цркве везано je за Страдање, Смрт и Васкрсење Христово. Непосредно по обећању о Цркви Христос почиње да опомиње ученике да Сину човечијем ваља ићи у Јерусалим, да би тамо пострадао и васкрсао. “Од тада поче Исус казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати” (Мт. 16, 21).
“У ноћи када беше издан…”. Христос је знао да je то Његова последња ноћ на земљи и последња трпеза на којој Он пребива пре Свога Васкрсења са ученицима Својим. “Заиста вам кажем: Више нећу пити од рода виноградскога до онога дана кад ћy га пити новога у Царству Божијему” (Мк. 14, 25). Али Он их није напуштао. “Заједница” коју je за Свога земног живота Христос образовао са Својим ученицима неће се угасити, него ћe прећи у нову фазу свога постојања. За свога земног живота Господ је непрестано пребивао са ученицима, делећи са њима заједнички живот, ломећи, по јудејском обичају, хлеб, и благосиљајући чашу. После Његове Смрти и Васкрсења они ћe ломити хлеб и благосиљати чашу. Хлеб који ћe они ломити јесте онај хлеб који je Христос преломио на Тајној Вечери, као што je и чаша коју ћe они благосиљати она чаша коју je благословио Христос. “Jep кад год једете овај Хљеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође” (1. Кор. 11, 26). Евхаристија коју савршавају ученици докле Господ не дође јесте последња трпеза Христова која и даље траје. Она je, као и Тајна Вечера, везана за Његову Смрт и Његово Васкрсење.
Један јединствен Хлеб и једну јединствену Чашу ломе и благосиљају ученици Христови. “Jep je један хљеб, једно смо Тијело многи” (1. Кор. 10, 17). Хлеб о коме се овде говори представља евхаристијски Хлеб, док “многи” означава код Павла хришћане сабране на Евхаристији, пошто мисао о евхаристијском Хлебу природно изазива мисао о евхаристијском сабрању на коме се Хлеб ломи. Истоветност евхаристијског Хлеба и Тела Христовог још се очигледније испољава на другом месту исте посланице: “А ви сте тијело Христово…” (12, 27). “Ово је Тијело Moje”. Ми смо сви или многи једно Тело Христово, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо (1. Кор. 10, 17). Кроз Хлеб и Вино на Евхаристији ми постајемо Тело Христово. Причешћивање ствара “κοινωνία” (заједницу) (1. Кор. 10,16), која представља реално “саједињење” са Телом и Крвљу Христовом. Реалност Хлеба пројављује потпуну реалност Тела Христова, a јединство Хлеба – један Хлеб – пројављује јединство Тела. Кроз Евхаристију ћe ученици који се први пут после Педесетнице окупе на њој бити “у Христу”, пошто ћe они пребивати у Његовом Телу, а Он у њима, jep je Његово Тело неодвојиво од Њега Самог, а кроз Њега они ћe пребивати у Оцу. “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у Мени и Ja у Теби, да и они у нама једно буду” (Јн. 17, 21). Земаљска “заједница” Христова постаје Његово Тело, Црква. “Црква Божија је у Христу”, jep се народ Божији Богом сабира “у Христу”, и стога припада Богу онако као што My припада Христос. Одавде проистиче истоветност Цркве и Евхаристије, и истоветност помесне Цркве и Цркве Божије која се сваки пут пројављује у њеном евхаристијском сабрању. Услед ове двоструке истоветности чланови помесне Цркве окупљени на евхаристијском сабрању пројављују Цркву Божију. Чланови помесне Цркве удови су Тела Христовог, а, окупљени на евхаристијском сабрању, они чине “Цркву Божију у Христу”. Због тога сабирати се на окуп на евхаристијском сабрању значи сабирати се “у Цркву”. “Кад се сакупљате у цркву…”. У Евхаристији Христос је присутан у пуноти Свога Тела – један Хлеб и једна Чаша – али Тело Његово јесте Црква. Црква је онде где се савршава Евхаристија; где се савршава Евхаристија, онде je – Црква. То je освоена поставка евхаристијске еклисиологије Апостола Павла.
Христово присуство на Евхаристији је двојако. Христос je присутан у Евхаристији, пошто je евхаристијски Хлеб Његово Тело. У Евхаристији Он пребива с нама исто онако као што je пребивао са Апостолима на Тајној вечери, једино што се Његово присуство са њима замењује Његовим пребивањем у евхаристијским Даровима.
Али земно тело после Васкрсења неодвојиво је од Његовог прослављеног тела. “Заиста вам кажем: Више нећу пити од рода виноградскога до онога дана кад ћу га пити новога у Царству Божијему” (Мк. 14, 25). Месија је већ дошао. “Својима дође, и своји га не примише. A онима који га примише даде власт да буду дјеца Божија” (Јн. 1,11-12). Не може биги Месије без царства и без народа. Страдањем, Смрћу и Васкрсењем Царство je већ задобијено. Голгота је била почетак крунисања. “Тако треба да се подигне (υψωηναι) Син Човјечији, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни” (Јн. 3, 14-15). “И када Ја будем подигнут са земље, све ћу привући Себи” (Јн. 12,32). Глагол “υψωηναι” значи бити вазнет и бити прослављен. Вазнесење на крст представљало је почетак прослављења, a прослављење се савршава кроз Голготу. “Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге Своје” (1. Кор. 15,25). Христос je Господ (Κύριος). “Зар цара вашега да разапнем?” (Јн. 19,15). Пилат je погрешио само у једном: не “вашег”, него јединог Цара свију и јединог Господа. Христос већ царује кроз Цркву и у Цркви. Његово царовање је најава (предокушај) Царства Божијег. “А кад My се све покори, онда ћe се и Сам Син покорити Ономе који My све покори, да буде Бог све у свему” (1. Кор. 15, 28).
“Дан Господњи” у новозаветним списима има есхатолошки смисао. То je дан Другог доласка Господњег са славом, ради свију. У тај дан сви ћe “угледати Сина Човјечијега гдје иде на облацима са силом и славом великом” (Мк. 13, 26).
Ми живимо у овом есхатолошком ишчекивању, али у Цркви есхатологија није само далека будућност. У Цркви садашњост укључује и будућност, и прошлост. “Дан Господњи” ћe доћи, али он непрестано долази у Цркви, јер Господ долази “Својима”. Евхаристија je трпеза Господа Који долази у Цркву у Духу. “Да једете и пијете за Mojом трпезом у Царству Моме” (Лк. 22,30). Евхаристија је Јагњетова гозба, на којој ми, објављујући Његов други славни долазак, пијемо и једемо са Њим, и Он куша са нама ново вино у Царству Своме. Сваки пут у Евхаристији ми очекујемо Његов долазак к нама. “Да, дођи, Господе Исусе!” (Откр. 22, 20) – таква je наша евхаристијска молитва. Маран ата – наш Господ долази. Евхаристија je “Трпеза Господња” која се савршава у “Дану Господњем”.
“Кад се сакупљате у Цркву…” (1. Кор. И, 18). Помесна Црква сакупља се у “Цркву Божију у Христу”. Евхаристијско сабрање јесте сабрање читаве помесне Цркве на једно исто (επί το αυτό). Јединство и пунота Тела Христовог у Евхаристији одрећује јединство и пуноту помесне Цркве у евхаристијском сабрању. За Светог Апостола Павла учење о Цркви, које je примио од Господа, искључивало je било какву могућност неколиких евхаристијских сабрања у једној помесној Цркви. То није било могуће, јер је Христос један у пуноти и јединству Свога Тела, у коме je присутан у Евхаристији, када се сви сакупљају “у Цркву” и у којој Он долази на зов “Својих”. Само Црква у свој њеној пуноти може да савршава Евхаристију, пошто је Евхаристија “дело” Цркве, а не појединих скупина. Постојање засебних скупина које врше посебну Евхаристију за поједине чланове означавало би деобу у помесној Цркви, а деоба помесне Цркве значила би деобу Самога Христа. Христос позива на Своју Трпезу читаву Цркву, jep je Трпеза могућна само у Цркви у којој Он царује. И само у Цркви скраћује се време, и будућност постаје садашње дејствовање Духа. У нашем земном животу “Дан Господин” могућан је једино у Цркви.
Када се обављало евхаристијско сабрање у доба Светог Апостола Павла? Природно, најпогоднији дан за ово био je “први дан после суботе”. То je дан Васкрсења Христовог и истовремено – Његов Дан, “Дан Господњи”. “Сваког првог дана недјеље нека сваки од вас оставља код себе скупљајући колико може…” (1. Кор. 16,2).
Апостол Павле помиње овај дан зато што je то био дан “Трпезе Господње”. “A y први дан недјеље, кад се сабраше ученици да ломе хљеб…” (Дап. 20, 7). Апостол Лука сасвим конкретно “први дан после суботе” назива даном евхаристијског сабрања, када се сви окупљаху ради ломљења Хлеба. У својим посланицама Свети Апостол Павле не указује непосредно у које су се још дане одвијала евхаристијска сабрања, али говори под којим условима je до њих могло да долази. “Ако се сабере сва Црква на једно мјесто (επί το αυτό)” (1. Кор. 14, 23). Ово je реч Павлова.
Евхаристијско сабрање могло се, поред “првог дана после суботе”, устројити ако се сва Црква скупи на једно место. Позив Игњатија Богоносца на јединство евхаристијског сабрања није садржао ништа више у односу на оно што je дао Свети Апостол Павле. Еклисиологија Светог Игњатија остајала је још увек евхаристијска.
4. Свагда сви и свагда заједно (на окупу). Такво je најстарије искуство црквеног живота првих хришћана. А ово je искуство произилазило из самог бића Цркве. Господ је призвао на Своју трпезу све Своје удове, и само са свима Он пије и једе за Звојом трпезом. Црква у Христу, трпеза Господња у Цркви и помесна Црква пројављује Цркву Божију када се она скупи на једно место. Дан Господњи je ради свију, а не ради појединаца, и тaj Дан долази у Цркви свима. Сви ми очекујемо долазак Христов у Евхаристији, када смо заједно на њој окупљени, исто cao што сви ми чекамо Његов долазак. “И Дух и Невјеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи!” (Откр. 22,17).
