Професор В. Н. Иљин: Тумачење богослужења Страсне седмице и Пасхе - Свети и Велики четвртак
Већ смо у подножју Голготе. За само неколико сати на Голготи ће се, истовремено, догодити и спасење и суд. Господ Исус Христос је спреман да се растане са апостолима због предстојећсг страдања на крсту, страдања које попут оштрог мача, раздељује добро од зла, благоразумног од неблагоразумног разбојника, блудницу која се покајала, од издаје коју је учинио Јуда. Сетимо се онога шта је рекао Господ: “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач” (Мт. 10,34). Крст, који је пободен у земљу, узнеће се до самог неба и тамо ће узнети све који са вером и љубављу приступају Христу и крсту, том сладосном, страшном и прелепом оруђу спасења.
Пред растанак са апостолима, Христос своје ученике позива на опроштајну вечеру, на Тајну Вечеру Његовог Тела и Крви, управо у тренутку када је већ све спремио да се догоди Јудина издаја за тридесет сребрњака.
Богослужење Великог четвртка истовремено напомиње о почетку страдања Христа (због Јудине издаје), као и на тајанствену радост Евхаристије. Управо због тога, садржај богослужбених текстова, као и сам њихов карактер, проткан је тугом и радошћу.
На јутрењи, после шестопсалмија, пева се великопосно Алилуја, током кога бива преоблачење свештенослужитеља из тамних у светле одежде, а након поменутог певања, следи трократно певање тропара (на 8. глас):
Када се славни Ученици за време
вечере умивањем просвећиваху,
тада се безбожии Јуда,
болујући од среброљубља,
помрачиваше, и Тебе,
праведнога Судију
предаде неправедним судијама.
Љубитељу новца,
погледај онога који се због тога обесио;
бежи, од ненасите душе,
која се дрзнула да тако поступи са Учитељем.
Према свима добри Господе,
слава Теби.
У овом тропару, света Црква громогласно вернике подсећа на то да од себе нужно одбацују наклоности према материјалном, према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: “Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону” (Лк. 16,13).
Читањем Лукиног јеванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), верницима се казује о Јудиној издаји, а такође се излаже и повест о установљењу Евхаристије. После Јеванђеља и Пс.50, следи канон чији је аутор свети Козма Мајумски.
У овом канону (а поготово кроз тропаре који су садржани у њему), изображава се суштина и смисао Тајне Вечере, а такође се указује и осуђује Јудино среброљубље. Због његове важности, навешћемо у целости текст овога канона:
Прва песма
Ирмос: Сечењем се сече море Црвено, а таласоносећа дубина се исушује. Она уједно ненаоружанима би проходна, а свенаоружанима гроб. И певаше се богокрасна песма: Славно се прослави, Христос Бог наш,
Тропари: Свеузрочна и Животодавна, неизмерна Премудрост Божија, сазда себи дом, од пречисте и неискусомужне Матере; јер онај који се обукао у телесни храм, славно се прослави, Христос Бога наш.
Тајноводећи пријатеље своје, истинска Премудрост Божија, припрема душехранећу трпезу, а вернима точи чашу бесмртности. Приступимо побожно и кликнимо: Славно се прослави, Христос Бог наш.
Послушајмо сви верни, несаздану и природну Премудрост Божију, која сазива високом проповеђу; јер виче: Окусите и разумевши да сам ја добар, кликните: Славно се прослави, Христос Бог наш.
Трећа песма
Ирмос: Будући Господ свега, и Створитељ Бог, Бестрасни осиромашивши твар са собом сједини, и сам будући Пасха за оне које намераваше да умре, себе преджртвова: једите, Говорећи, тело моје, и вером се утврдите.
Тропари: Твојом, Добри, чашом искупитељном за сав poд људски, ученике твоје напојио си испунивши је весељем; јер Он сам Себе свештенодејствује, Говорећи: пијте крв моју, и вером се утврдите.
Безуман човек који је међу вама издајник, предсказао си, Незлобиви, ученицима твојим, неће разумети ово, и тај безуман будући, неће схватити. Ипак у мени останите и вером се утврдите.
Четврта песма
Ирмос: Провидевши пророк неизрецивост твоје тајне, Христе, преднајави: Поставио си моћну љубав снаге, Оче милосрдни, јер си Јединородног Сина, Добри, као очишћење у свет послао.
Тропари: Идући на страдање, које је свима који_су из Адама источило бестрашће, рекао си Христе, пријатељима твојима. Желео сам да са вама једем ову Пасху; јер ме је Јединороднога, као очишћење, Отац у свет послао.
Причешћујући се чашом, ученицима си Говорио, Бесмртни: Нећу више пити од рода лозинога, боравећи са вама; јер ме је Јединороднога, као очишћење, Отац у свет послао.
Пиће ново надразумно, ја ћу пити у царству томе, Христос говори пријатељима, јер ћу бити с вама као Бог с боговима, рекао си; јер ме је Јединородног, као очишћење, Отац у свет послао.
Пета песма
Ирмос: Везом љубави повезани Апостоли, предавши себе Христу који Господари над свима, красне ноге очишћују, проповедајући мир свима.
Тропари: Премудрост Божија, која држи неодржиеу, и горњу у ваздуху вoдy, и бездане обуздава, и мора укроћава, воду улива у умиваоник, и ноге слугама пере Господар.
Господар који одева небо облацима, показује ученицима пример смирења, препојасује се убрусом и савија колена, да. слу гама ноге опере, Он у чијим је рукама дисање свих бића.
Шеста песма
Ирмос; Најдубљи бездан грехова опколи ме, и не подносећи више буру, Теби Владичици вапијем, као Јона; изведи ме из пропасти.
Тропари: Називате ме, о Ученици, Господом и Учитељем, јер то јесам, Говорио си Спасе. Стога подражавајте пример, који сте у мени видели.
Ко не имајући нечистоте, нема потребе да му се оперу ноге; a ви сте чисти, о Ученици, али не сви; јер рђавим стремљењем један од вас манита.
Седма песма
Ирмос: Младићи у Вавилону не уплашише се пећног пламена, но бачени усред пламена, орошавани певаху: Влагословен си Господе, Боже отаца наших.
Тропари: Климајући главом Јуда, планирајући зла отиде, тражећи погодно време да преда Судију на осуду, Њега који је Господ cвux, и Бог отаца наших.
Вама пријатељима Христос говораше: један ће ме издати, a они весеље заборавивши, тугом и страхом беше испуњени, говорећи: Ко је тај? Кажи нам, Боже отаца наших.
Онај који са мном са дрскошћу стави руку своју у солило, њему би било боље да никада није прошао врата живота. Њега, пак, који беше издајник, показиваше Бог отаца наших.
Осма песма
Ирмос: За законе отачке блажени Младићи у Вавилону раније беху у опасностима, попљуваше цареву безумну наредбу, и захваћени огњем који их не прогута, Сведржитељу певаху достојну песму: Господе појте дела, и преузносите у све векове.
Тропари: Сагозбеници Лoгocy, блажени Апостоли, у Сиону истрајавши, иђаху за Пастиром као јагањци, и сједињени са Христом од Кога се не одвојише, храњени божанском речју, благодарно говораху: Господа појте дела, и преузнесите у све векове.
Закон пријатељства злоимени Искариот, намерно заборавивши, ноге који му опра, припреми на издају. И тај једући хлеб, божанско тело, подиже пету на Те, Христе, и не научи клицати: Господа појте дела, и преузнесите у све векове.
Примаше тело које разрешаеа грех Несавесни, и божанску Крв изливану за свет, но не стидећи се пијаше ону коју продаваше за цену, а зло не одбаци, и клицати не научи: Господа благословите дела, и преузносите у све векове.
Девета песма
Ирмос: Гостопримства Владичиног, и бесмртне трпезе, на горњем месту, ходите верни узвишеним мислима, да се насладимо, научивши се преузеишеном знању од Логоса, којег величамо.
Тропари: Идите, рече Логос ученицима, припремите Пасху на Горњем месту, Где се ум утерђује, онима који тајноводствујем бесквасном речју истине, а постојаност благодати величајте.
Отац пре векова рађа мене Творачку Премудрост, почетак путева ствара ме на дела која се сада мистички cвpшaвajy. Јер Логос, будући нестворен природом, присваја гласове онога којег сада узех.
Као што сам човек суитином, а не маштарењем, тако је Бог, начином узајамне размене, природа која је сједињена са Мном. Зато Me познајте Јединога Христа, који очувава оне природе из којих сам, у којима сам, и које јесу ја сам.
После шесте песме овог канона проузноси се кондак:
Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица.
Канон Великог четвртка наводи кроз текстове својих тропара следећу мисао: Христос се назива Премудрошћу Божијом, и Он је Онај који учествује у Домостроју спасења (погл. тропаре прве и девете песме). Осим тога, света Црква овде наглашава о Премудрости као о новом, посебном роду Промисла Божијег.
Савез о спасењу који обухвата човека, јесте предвечни савез, a то значи да је Логос предвечно одређен на оваплоћење и примање тварне плоти ради спасења твари, и у том смислу, Логос Премудрост, од века је предодређен на Богочовечанство, те се због тога и назива “сазданим у почетку пута”. Ти путеви, сагласно наведеном канону, јесу путеви Тајне Вечере и Голготе. Због тога је Христос Премудрост особен образ (погл. Лк. 24, 35), који се препознаје у ломљењу хлеба, тј. у тајни Евхаристије, где су крст и васкрсење, обе Пасхе, сливене у једно. Тако кроз литургички поредак нашег богослужења можемо доћи и до решења једног од најтеже решивих питања хришћанске метафизике, наравно у мери која је доступна ограничености наших сила.
ВЕЧЕРЊА И ЛИТУРГИЈА
У Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог која је сједињена са вечерњом (која јој претходи). На тој служби, Господ нас чини сведоцима великог сусрета праобраза са самим Творцем. Али, удубити се у ту тајну, могуће је само кроз богоугодни подвиг покајања и живот у Христу, јер ко би се осмелио да са нечистом савешћу, ограничен земаљском сујетом и страстима, приђе месту где се догодио тај догађај?
На самој Тајној Вечери, догодио се непоновљив догађај, догађај који истовремено има своје место у вечности јер поред људи (апостола), тада се причешћује и Сам Богочовек Христос, Син Божији. Шта све то значи и како разумети оно шта се тада догодило?
Пре свега, потребно нам је да се усредсредимо на речи Светог Писма, које каже: “Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему” (Јн. 6, 56). Обратимо пажњу на то да Господ прво каже у мени, а затим и ја у њему. Ова два израза нису никакви синоними, јер речи Господње нису некаква световна литература, тако да сваки од израза има свој самостални смисао. У мени означава присуство у Христу оних који се причешћују, присуство управо кроз Тело и Крв. Како је то могуће? Одговор на ово питање може бити само један: кроз ирихватање Христа својим телом и својом крвљу, људи при хватају, тј. причешћују се Телом и Крвљу Спаситеља. To је прихватање оваплоћеног Логоса и оваплоћење у тело онога који се причешћује. Господ је примио тело човечије да би човека спасао и обожио (погл. 1, Кор. 6,15), а обожењем, тј. кроз сједињење са Христом, наше тело постаје “храм Светога Духа” (1. Кор. 6, 19). To се не дешава због тога што је Христос примио некакво схематско или апстрактно тело и што се оваплотио на неки фиктиван начин. To се дешава што је Он примио реално, конкретно, лично тело човечије, тело какво има свако од нас. Такво прихватање, са наше стране, индивидуално се дешава у Евхаристији, која је нераскидиви елеменат оваплоћења и његова суштина. Без Евхаристије изостају плодови оваплоћења. У ономе који не учествује у Евхаристији, не оваплоћује се Христос и такав човек остаје изван спасења и изван живота, изван обожења које је само у Христу и кроз Христа.
“Чекаћу, дакле, Господа који је сакрио лице своје од дома Јаковљева, и уздаћу се у њега. Ево, ја и деца, коју ми је дао Господ, јесмо знак и чудо Израиљу од Господа над војскама, који обитава на гори Сиону” (Ис. 8,1718). Поред заједнице са Христом кроз Евхаристију, Господ је Својим страдањем и смрћу, лишио снаге онога који је до тада имао “моћ смрти”, тј. ђавола: “И опет: Ја ћу се уздати у Њега. И опет: Ево, ја и деца коју ми даде Бог. А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу смрт сатре, онога који има моћ смрти, тј. ђавола” (Јевр. 2,1314). Тумачећи овај текст кроз евхаристијски смисао, архиепископ Инокентије каже следеће: “Спаситељ и Господ наш причестио се телом и крвљу читавог човечанства прихватањем наше природе”.
Пређимо сада на саму службу.
Устав нам налаже да је вечерња у 8. час (тј. у 14 часова по нашем рачунању времена). Вечерња започиње као обично: Благослов настојатеља, затим: Приђите, поклонимо се…, предначинатељни псалам (Пс. 133), велика јектенија, а након ње: Господе, Теби зовем… (на 2. глас). Након кађења врши се проскомидија, док хор пева самогласне стихире на 2. глас, Оне су у потпуности понављање стихира са јутрење, Након тога следи мали вход са Јеванђељем и следи певање: Светлости тиха…
Затим следи прокимен и стих (из Пс. 139), који указују на лукаве непријатеље Христове, који су у том моменту још увек притајени:
Отми ме Господе од човека лукавог, од мужа неправедног избави ме.
Стих:
Који смишљају неправду у срцу сав дан.
Након тога следи читање паримије из Књиге Излазак (19,10 19), у којој слушамо казивање о заповести Божијој која је, преко Мојсија, дата синовима Израиља (заповест о очишћењу), због наступајуће теофаније на Синајској гори, а затим, ту је и опис знамења која he пратити јављање Бога: огањ, дим, земљотрес, звуци труба…
Смисао те паримије је да се укаже на нужност човековог очишћења због предстојећег јављања Самог Господа у тајни Евхаристије. Након паримије следи прокимен (из Пс. 8), на 7. глас:
Отми ме од непријатеља мојих Боже, и избави ме од свих који устају протие мене.
Стих:
Избави ме од оних који чине безакоње
Након овог прокнмена следе следеће паримије: једна је из Књиге Јова (38,128; 40,15), и друга из Књиге пророка Исаије (50, 4-11). У првој паримији садржано је обраћање Господа упућено Јову о делима свемогућности и премудрости Божије у видљивом свету, и да су то дела која надвисују разум Јова; у другом делу паримије имамо “смирен одговор праведника на речи Господње”.
Када је реч о другој паримији, у њој су “садржане речи Месије о злострадању које Он доживљава од оних које је дошао да просветли, и речи о њиховој жалосној судбини”. Ова паримија се чита и у четвртак и у петак Страсне седмице јер у себи садржи пророштво о страдању Спаситеља.
Након ових паримија, следи мала јектенија, а после ње казује се Трисвето. Тиме започиње литургија светог Василија Великог.
После Трисветог, возглашава се прокимен Апостола (7, глас), кроз који се изображава слика онога шта се десило тога дана:
Кнезови народни сабраше се скупа против Господа и Христа његова
Стих
Зашто се горопаде незнабошци, и народи смишљају ништавности?
У овом прокимену изобличава се узалудност уроте која ће, као резултат, донети само то да ћe уротници добити тешки грех на своју душу, и да неће досегнути тада жељени циљ.
После прокимена и стиха, чита се део из Прве посланице Коринћанима (11,23-32). Ту се износи казивање о образу установљења Евхаристије као тајне Крви и Тела Господњег, шта заправо и јесте центар богослужбеног спомињања.
Након читања Аиостола, пева се: Алилуја (6. глас) истих:
Блажен је онај који разуме сиромаха и убогога,
у страшни дан избавиће га Господ.
Непријатељи моји рекоше зло на мене:
кад ће умрети и нестати имена његовог.
Који једе хлеб мој, умножи замке на мене.
Кроз ове речи изложен је садржај Христовог учења које заповеда да будемо милостиви и сажаљиви према ближњима, истовремено добијајући обећање од Господа да ћемо због тога бити избављени у дан Суда.
У стиховима који следе изображава се урота безаконика усмерена против Учитеља и Јудина издаја, тако да алилујар у многоме подсећа на икону Христову, а два стиха која следе, на слику Његових непријагеља.
Потом следи читање светог Јеванђеља.
Ово читање састављено је од неколико делова јеванђеља (Мт. 26,120; Јн. 13,3-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45 и Мт. 26,27-40) кроз које се говори о Тајној Вечери.
Даље следи поредак литургије светог Василија Великог по уставу, али уместо Херувимске песме, пева се део молитве пред причешћем:
Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме.
Певање овог фрагмента у потпуности приличи тренутку када се празнује установљење Тајне.
У катедралним црквама, на архијерејском богослужењу, после литургије врши се посебан чин, тј. Чин омивања ногу (обавља се после заамвоне молитве).
У Велики четвртак., на литургији, у Московском Успењском сабору и у Кијево-Печерској лаври, обавља се освећење мира
