.jpg)
Професор В. Н. Иљин: Тумачење богослужења Страсне седмице и Пасхе - Свети и Велики петак
ЈУТРО И ЧИТАЊЕ ДВАНАЕСТ ЈЕВАНЂЕЉА
Предстоји нам да протумачимо службу која се често назива и Дванаест Јеванђеља, док је пуни назив овог чина: Чин светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа. Овај назив служба добија због тога што је њен централни елеменат читање дванаест изабраних делова из светих Јеванђеља, делова који сведоче о страдању Спаситеља “чак до крста и погребења”.
Пратећи свог Женика на Голготу, света Црква излаже повест јеванђелиста о ономе шта се дешавало, док сама, у простору између два читања, пева и тумачи оно шта је прочитано.
Ово се врши у ноћи између четвртка и петка. Та ноћ је Гетсиманска ноћ Спаситеља који још није распет, али је издат и чија је душа погружена у смртну скорб и тескобу.
Пред Сиаситељевим очима, из Гетсиманског врта и из “адске таме Кајафових двора”, свиће трокрсна Голгота, виђење запечаћеног гроба и најамника који стражаре пред њим. Спаситељ такође види и то да остаје Сам, без својих ученика; Он види Петрово одрицање, прогоне и небројене патње која ћe се надвити над Његовом Црквом и која ће Њу пратити све до свршетка века…
Од јутра Великог петка, које тада наступа, јасно се види и вече тога дана, вече које се може сажети у свега две речи: Голгота и гроб.
О свему овоме казује се кроз читање поменутих Дванаест Јеванђеља.
Због тога, да би се лакше усредсредили у богословско литургички садржај ове службе, неопходно је проникнути у њену структуру и основне принципе њених сегмената. Пре свега, морамо рећи следеће: чин кроз који се врши доследно тумачење страдања Христовог јесте јутрења Великог петка, са опширно разрађеним јеванђељским читањима која замењују читање катизми,
Ова читања су изабрана тако да осветљавају страдање Христа из неколико праваца, те представљају доследне етапе страдања, које су изображене кроз садржај четири канонска Јеванђеља.
Прво читање, кроз ово читање из Јовановог јеванђеља (Завет Светих Страдања, зачало 48; 13, 31-18, 1), света Црква пре него што ће Христа показати окрвављеног, нагог, понижаваног, распетог и погребеног, показује лик Богочовека у свој Његовој мудрости и красоти, омогућавајући тиме вернима да сазнају и виде Ко се приноси на жртву, Ко ћe трпети поругу, бол, крст и смрт. Да би човек у потпуности схватио колика је дубина понижења које је Христос прихватио, нужно је да претходно схвати, наравно у оквиру наших ограничених (људских) могућности, колика је Његова узвишеност. Прво читање из Јеванђеља заправо је икона Логоса изображена речима, икона Христа који је “пред Пасхом распећа и спреман је на страдање”.
Јеванђељско читање започиње речима Господа Исуса Христа, речима којима се утврђује основни смисао Његовог страдања: “Сада се прослави Син Човечији” (Јн. 13, 31). Али, кроз страдања оваплоћеног Лoгоса прослави се и Отац, јер Сам Христос сведочи о томе када каже: “И Бог се прослави у њему”. Знајући да је Бог љубав, тада се кроз и у страдањима Логoca управо прославља та неизрецива Љубав, јер њена узвишеност јесте управо спремност на жртвовање. О томе сведоче следеће речи: “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 13). Христос управо предаје душу Своју са пријатеље Своје, казујући следеће: “Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради његов господар; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам” (Јн. 15,14-15).
Пуноћу знања принео нам је Христос. Пуноћа божанства којом је Он иснуњен, кроз заједницу љубљених у Њему, разоткрива нам знање о оном најважнијем: знање о Богу. Они који воле једни друге у Христу, задобијају откривење о Богу јер, обитавајући у Христовој љубави, они самим тим обитавају и Триипостасном Богу, јер: “Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити” (Јн. 14,23).
Волети, а бити сам, није могуће. Због тога се образ Божији одражава у најцеловитијој и најпотпунијој заједници, у светој Цркви,тј. само онима који активно живе у тој заједници. Али, нагласимо и ово: у Цркви (заједници), која је основана на љубави и која обитава у љубави, дата је икона (образ) Триипостасног јединства. Обитавање у савршеној заједници јесте обитавање пo образу и подобију Божијем, тј. пуноћа обожења.
Овај део приводи нас ка признавању унутрашње повезаности учења о личности Христа као Богочовека, о Цркви као телу Богочовека и о природи Божанства као Оца и Сина и Светога Духа, Тројице једносуштне и нераздељиве. Осим тога, поменута молитва јесте и молитва за спасење јер обитавати у Оцу и Сину и Светоме Духу значи једно, бити спашен.
Божија суштина је апофактична, али Бог је достижан, тј. катафактичан у човеку као образу и подобију Божијем јер, најсавршенији човек, Христос, оваплотивши се у пуноћу свецелог човечанства, истовремено је Бог Лoгос и човек. Због тога, и заједница љубави, тј. света Црква, представља заједницу која је једино могућа у Христу и собом представља икону Триипостасног јединства, казујући нам такође и истину о томе да је Она (Црква) и јединство људи у Христу.
На основу наведеног, може се и потребно је рећи да ако људи обитавају у саборном јединству у Христу, тада они представљају образ јединства Пресвете Тројице, Тројице која обитава у њима, по обећању Христовом.
Бог, како нам се Он сам открио, јесте заједница Личности, тј. заједница Оца и Сина и Светога Духа. Непомешаност и не раздељивост Лица Пресвете Тројице пројављује Њихову саборност. Због тога јереси попут монархијанства, модализма или аријанизма, и јесу антисаборне јереси, и као такве сасвим оправдано су осуђене од стране свете Цркве.
Пoвратимо се започетом излагању.
Богочовек, Један од Тројице, иде да рашири руке на крст, пројављујући тиме највећи израз љубави према човеку. Са борна филокалија и теосис сједињују се у једну целину, пројављујући суштину спасења:
Спасење си учинио посред земље Христе Боже, на Крсту су пречисте руке Твоје биле приковане, заједно сви језици кличу: Господе, слава Теби.
После три антифона и сједалног, чији је садржај усредсређен на Јудино злочињење (које директно изражава принцип сотонине антисаборности), чита се друго Јеванђеље (Јн. 18, 128, зачало 58), које нам сведочи о хватању Исуса од стране војника (предводи их Јуда издајник), које су послали првосвештеници; затим, о Петровом одрицању, шамарању Исуса у кући Кајафе и о довођењу Исуса пред Пилата.
Након читања певају се ангифони (4, 5. и 6.), који се усредсређују на даљу судбину Јуде:
Данас Јуда оставља Учитеља и прихвата ђавола,
ослепљује се страшћу среброљубља,
и одпада од светлости, помрачени.
Јер како могаше гледати,
продавши светилник за тридесет сребрника?
Но нама засја Пострадали за свет.
К Њему завапимо:
Ти који си пострадао и састрадаваш са људима,
Господе слава Теби,
Након мале јектеније, пева се сједален (7. глас):
Који те начин Јудо, учини издајником Спаса?
Да ли те Он од друштва апостолског одлучи?
Да ли те лиши дара исцељивања?
Да ли са њима вечераше, а тебе од трпезе одгурну;
да ли осталих ноге умивши, твоје презре?
О, колика си добра заборавио?
И твоје, дакле, неблагородно показа се расположење,
а његово неизмерно проповеда се дуготрпљење,
и велика милост.
У трећем јеванђељском читању (Мт, 26, 57-75, зачало 109), имамо сведочанство о томе како је Исус, у дому Кајафе, сведочио о Себи као Сину Божијем, те да због тога бива попљуван и тучен. У овом читању из Јеванђеља такође имамо казивање о Петровом одрицању и о његовом покајању.
Седми антифон (8. глас):
Безаконицима који су Те ухватили,
трпећи,овако си, говорио, Господе:
Ако сте и ударили пастира,
И расули дванаест оваца, ученике моје,
могао сам призвати више од дванаест легеона анђела;
но дуготрпим да се испуни
што сам вам објавио преко пророка мојих, н
епознато и скривено;
Господе, слава Теби,
Петар који се трипут одрекао,
одмах је разумео што му је речено,
него принесе Теби сузе покајања:
Боже, очисти ме и спаси ме.
Осми антифон (2. глас):
Реците, безаконици,
шта сте слушали од Спаса нашега?
Нисам ли вам закон изложио и учења пророка?
Како, дакле, помислисте да Пилату предате,
од Бога дошавшег Бога Логоса и
избавитеља душа наших?
Да се разапне! викаху,
они који непрекидно уживаху твоје дарове,
и мољаху да добију злочинца уместо добротвора,
убице праведника.
A Tu си, Христе, ћутао трпећи њихову суровост,
хотећи да пострадаш
и да спасеш нас, као Човекољубац.
У четвртом јеванђељском читању (Јн. 18,28-19,16; зачало 59), изложен је дијалог Спаситеља и Пилата, а такође и сведочење о бичевању Господа.
Спаситељ још једном, пред вратима смрти, сведочи о Себи као Истини. Скептицизам, као плод неверовања, поставља питање: “Шта је истина”, а Истина је пред њим, Истина која је предата порузи и мучењу.
Као последње пројављење истинског скептицизма, који не може бити обично “уздржавање од суда”, по речима Секста Емпирика, имамо вољно или невољно изругивање над Христом, о чијој истинитости сведочи и сам скептик. Једноставније речено: у односу према Христу нема и не може бити неутралности. Истина о венцу од трња и пурпурној ризи, као и невољно исповедање самог скептика који има потребу да све подвргне руглу, заправо је његово (невољно) сведочење о Истини. To је основни смисао овог читања.
Следећи, десети антифон (6. глас), још интензивније наглашава оно шта је прочитано:
Онај који се оденуо светлошћу као хаљином,
наг на суду стајаше, и по образу шамар примшие,
од руку које јв саздао.
А безакони народ,
на Крст прикова Господа славе.
Тада се црквена завеса раздра,
сунце помрче, не могући гледати Бога осрамоћенога,
од кога дрхти све и сва.
У једанаестом антифону имамо прекор Јеврејима због пре ступа и безумног предавања Исуса на распеће и смрт:
Уместо добара, која си учинио Христе,
роду Јеврејскоме, на распеће Те осудише,
појивши Те оцтом и жучи.
Но, Господе, дај им, по делима њиховим,
јер не разумеше твоје снисхођење.
Дванаести антифон још више усиљује те прекоре:
Ово Говори Господ Јудејцима:
Народе мој, шта ти учиних, или чиме ти досадих?
Слепце твоје просветлих, губавце твоје очистих,
човека који лежаше на одру подигох,
Народе мој, шта ти учиних, и чиме ми узврати?
Уместо мане жуч, уместо воде оцат,
уместо да ме волите, на крст ме приковасте.
Нећу више подносити, но позваћу моје народе,
и они ће ме прославити са Оцем и Духом,
и ја ћу им даровати живот вечни,
У петом читању (Мт. 27,3-32; зачало 111), казује се о Јудином самоубиству, затим о саслушавању Господа у Пилатовом преторијуму и осуди Спаситеља на смрт.
Надовезујући се на претходно, ово (пето) јеванђељско читање даје нам неколико детаља: ћутање Господа на питање и оптужбе првосвештеника и старешина Јудејских, по предсказању пророка Исаије (погл. Ис. 53, 7), затим о покушају Пилатове жене да утиче на мужа да не чини зло и Пилатово прање руку.
Тринаести антифон (6, глас), посвећен је размишљању на тему давања слободе разбојнику, док је дуго ишчекивани Месија, Христос, сила Божија и Божија Премудрост, од стране Јевреја предат на поругу и смрт.
Четрнаести антифон (8, глас), садржи размишљања о благости Спаситеља који је прихватио разбојника за сапутника и размишљање о самом разбојнику који се покајао. Кроз овај антифон омогућено нам је да се упознамо са бескрајно дубоким, умилитељним образом свеоцраштајућег Христа који је распет на крсту и чија је свемогућност, као Бога Логоса, управо и пројављена кроз тy Његову неизмерну благост.
Петнаести антифон (6. глас), посвећен је воспјеванију Распетог Сина Божијег, и он овако гласи:
Данас виси на дрвету,
Онај који је на води земљу утврдио.
Венцем од трња се крунише,
Онај који је Цар Анђела.
Лажном порфиром огрће се,
Онај који је огрнуо небо облацима.
Шамаре прима,
Онај који је у Јордану ослободио Адама.
Клинцима би прикован, Женик Цркве.
Копљем би прободен Син Дјеве.
Поклањамо се страдањима твојим, Христе.
Поклањамо се страдањима теојим, Христе.
Поклањамо се страдањима твојим, Христе.
Покажи нам и славно твоје Васкрсење.
Истој теми је посвећен и богородичан:
Гледајући Те где висиш Христе,
Она која Те роди, завапи:
Какваје то необична тајна коју видим Сине мој?
Како на дрвету умиреш телом причвршћен,
Даваоче живота?
Након мале јектеније следи сједален (4. глас), који је изузетно важан по својој садржини јер у евхаристијском смислу потврђује догмат искупљења Крвљу Христовом:
Искупио си нас
пречасном Крвљу својом од клетве законске;
на крсту прикован и копљем прободен,
излио си бесмртност људима,
Спаситељу наш, слава Ти.
У шестом јеванђељском читању (Мк. 15, 16-32; зачало 67), света Црква излаже сведочење о самом распећу Господа.
У овом читању, чији је почетак истоветан са два претходна (поруга и бичевање у Пилатовом двору), казује се и о распећу Господа заједно са двојицом разбојника, а такође и о хуљењу коме је био изложен распети Христос од стране својих непријатеља, као и од стране разбојника који су трпели исте муке као и Госаод. Али, можемо приметити да са хуљењем престаје један од распетих разбојника који се, попут блудног сина, коначно освесгио. Шта је то што је тог разбојника зауставило од даљег хуљења на Господа? Била је то унутрашња истина Онога који је страдавао, била је то сила кротости која је учинила још једно велико чудо, чудо да разбојник који је распет на крсту, тада препозна и пред свима исповеди веру у оваплоћеног Сина Божијег.
Након богородичног узглашава се прокимен који изображава све тескобне и мучне тренутке који су пратили распеће Господа:
Разделише одећу моју међу собом,
и за хаљину моју бацише коцку.
У седмом читању (Мт. 27, 33-54; зачало 13) имамо садржину која је истоветна са оном из претходног читања, само што нас ово упознаје са још неким детаљима: земљотрес и остала знамења која су пропратила Христову смрт (погл. стихове 51-53), као и исповедање вере капетана (сотника): “Заиста овај бијаше Син Божији” (54. стих).
После овог читања из Јеванђеља следи проузношење Пс.50.
Осмо читање (Лк. 23, 32-55; зачало 111), надопуњује претходно сведочење о ономе шта се дешавало на Голготи, молитвом распетог Спаситеља: “Оче, опрости им, јер не знају шта чине” (34. стих). Речи којима су хулили на Спаситеља (“Спаси себе и нас”), биле су показатељ зла које непрекидно стреми да погази и профанише како Божанску природу Христа, тако и сав смисао онога шта је Он учинио. Наиме, Христос није дошао да спашава Себе, него да “положи душу Своју за читав људски род”. Речи; “Спаси себе” јесте она унутрашња противречност у човеку према ономе шта је учинио Христос. Премудри Логос изабрао је пут који нема ништа заједничко са безумљем оних који настоје да се самоспашавају и самоузвисују. Христос је изабрао цут који нас учи да се молимо за своје непријатеље, кроз чега се, између осталог, пројављује Његова Божанска природа. Само слепоћа оних који су са мржњом гледали у Хрнста, управо им она није допуштала да виде оно шта се дешавало. На жалост, та слепоћа остала је карактеристика свих који оповргавају Христа и од себе одбацу]у веру не само у првим годинама постојања хришћанске Цркве, него и данас, двадесет векова касније. Са друге стране, благоразумни разбојник, који је хтео да види и да чује, прихватио је Христа и удостојио се спасења.
Љубав према непријатељу, молитва за непријатеља, то је нешто шта се не може пронаћи у свету егоизма и егоистичним побудама; то је нешто што долази од Бога и представља непосредно пројављење Божанства, као и очевидна потврда Његовог постојања.
Након овог јеванђељског читања следи канон који се састоји од три песме (пета, осма и девета), тзв. трипеснец, чији је аутор свети Косма Мајумски.
Ирмос: К Теби јутрењујем, који си из милосрђа себе према паломе понизио неизмењиво, и до страдања бестрадално се приклонио, Речи Божија мир даруј ми Човекољубче.
Тропари: Оправши ноге, и предочистивши се сада причешћем божанске твоје тајне Христе, твоји служитељи са Сиона на велику Гору маслинску с Тобом узиђоше, певајући Тебе, Човекољубче.
Гледајте пријатељи, рекао си, не бојте се, јер сада се приближи час да ме ухвате, и да будем убијен рукама безаконика. А ви ћете се сви разбежати, мене оставивти, које ћу поново сабрати да проповедају мене Човекољубца.
После те песме следи кондак, икос и Синаксар.
Кондак и икос посвећени су изображењу страдања Пресвете Богородице.
Наиме, казујући о страдању Господа, света Црква истовремено говори и о Богородици чија су страдања била блиска по сили и светости страдањима Њеног Сина, Спаситеља нашег Исуса Хрисга.
Икос: Своје јагње овца гледајући на заклање вучено, следоваше Марија, распуштене косе са другим женама овако наричући: Куда идеш, чедо? Ради чега тако брзо пут свој довршаваш? Није ли опет друга свадба у Кани Галилејској, и тамо сада хиташ, да од воде и њима вино учиниш? Хоћу ли и ја с Тобом чедо, или ћу Те овде чекати? Дај ми реч, Речи, немој проћи поред мене ћутећи, који си ме чисту сачуеао. Јер си Ти Син и Бог мој.
Христос је заиста дошао на брак, али не у Кани Галилејској, него на свој сопствени брак са Црквом; Он сада не претвара воду у вино ради угодности гостију, него сада Своју крв излива у Животворну чашу вечности, пружајући је свима које је желе ради обручења душе са Божанским Жеником (погл. Јн. 6, 27). To је најдрагоценије пиће јер његова цена је смрт Богочовека, смрт ради које је срце Пресвете Богородице преисиуњено немерљивом тугом.
Након икоса и Синаксара, певају се две преостале песме трипеснеца:
Ирмос: Стуб злобе богопротивне, божанствени младићи поругаше, а против Христа подижући се безакони синедрион, планира празне ствари, смишљаше како да убије Онога који у шаци живот држи; Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Тропари: Отресите сан са трепавица, рекао си Христе, ученицима, и у молитеи бдијте, да не дођете у искушење, a особито Симону, јер на јачега долази ееће искушење. Петре, разуми мене, Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Нечисту реч усана, никада нећу изрећи против тебе Владико, с Тобом сам готов и умрети као разуман, ако се и сви одрекну, повика Петар. Ни тело, ни крв, но Отац Tвoj откри ли Тебе, Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Дубину божанске премудрости, и разума, ниси сву испитао, a дубину мојих судова ниси схеатио човече, рече Господ. Будући, дакле, тело, не хвали се, јер ћеш се трипут одрећи мене, Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Одричеш се, Симоне Петре, да ћеш учинити брзо, што је речено; и к Теби слушкиња једна пришавши, уплашиће те, рече Господ. Но Горко заплакавши, ипак ћеш наћи милостивога мене, Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Ирмос: Часнију од Херувима, и неупоредиво славнију од Серафима, Тебе ито Бога Реч непорочно роди, уистину Богородицу ми Те величамо.
Тропари: Погубна чета богомрских, скупина лукавих богоубица, опколи Тебе Христе, и као неправедна вукоше Створитеља света, Koгa ми величамо.
He разумевајући закон безбожници, гласовима пророчким, учећи се узалуд, као овцу на неправедно заклање вукоше Тебе Господара свих, Кога ми величамо.
Опколише као пси многи., и ударивши Царе, образ твој шамаром, питаху Te, и на Тебе лажно сведочаху, a Ти сее претрпевши, све си спасао.
Девето јеванђељско читање (Јн. 19,25-37; зачало 61), казује о Спаситељевој бризи о Пресветој Богородици. Наиме, то је Његов одговор на Мајчинску тугу. Ово читање окончава се повешћу о пробадању Христових ребара. To чини један војник са копљем који се, према предању, касније обратио у хришћанство и мученички пострадао за Христа. Стих из овог читања: “Један од војника прободе му ребра…”, проузноси се и приликом проскомидије.
Након читања из Јеванђеља следе самогласне стихире кроз које се тумачи, али и подробније казује о мучењима и понижењима којима је подвргнут Христос.
Десето читање (Мк. 15, 43-47; зачало 69), даје нам више детаља о погребу Исуса Христа који је организовао Јосиф из Ариматеје. Ово читање, као и два наредна, већ се односе на тајанствене догађаје Велике суботе.
Једанаесто читање (Јн. 19, 38-42; зачало 62) казује о Јосифу, али и још једном Христовом ученику, Никодиму коме је Спаситељ открио истину о тајни Крштења (погл. Јн. 3. глава).
После читања певају се самогласне стихире, кроз које се чини својеврсна рекапитулација свега онога шта је на Свом страдалничком путу претрпео Спаситељ света.
Дванаесто читање (Мт. 26, 62-66; зачало 114) представља закључно сведочење о страдању Исуса Христа.
Синаксар који се чита после пете песме трипеснеца, несумњиво даје велики број одговора, а истовремено нам даје и објашњење смисла самог дела спасења, тако да ћемо га навести у целини (изван места који он заузима на богослужењу):
“На свети и Велики Петак; вршимо сећање на света и спасоносна и страшна страдања, Господа и Спаса нашега Исуса Христа, која је добровољно примио нас ради, тј. пљување, бијење, шамарање, ругање, исмевање, црвену хаљину, трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и после свега овога, крст и смрт. Све ово у Петак се десило. Јер када за тридесет сребрника би продан од пријатеља и ученика и предаде се, најпре би одведен Ани првосвештенику, који га посла Кајафи. Тамо док би пљуван, шамаран по образу; руган и исмеван, слушаше: Прореци нам, Христе, ко те удари? А тамо дођоше и лажни сведоци, који га клеветаху, да је рекао: Разорите овај храм и за три дана ћy га подигнути; и да је назвао себе Сином Божијим. Тада и првосвештеник не трпећи хулу, раздра своје хаљине. А када свану, одведоше га к Пилату у судницу. И они не уђоше, говорећи, да се неби оскрнавили, но да би могли јести Пасху. А Пасхом се назива цео Празник или је и тада био, као што требаше. А Христос је пре једнога дана учинио законску Пасху, хотећи да у Петак буде заједно заклан са пасхалним јагањцима.
А Пилат изишавши, питаше их: Зашто га окривљујете? И пошто не нађе ништа слично за шта га тужаху, посла га (опет) Кајафи. А овај опет к Пилату, јер он настојаше да се Христос погуби. А он (Пилат) говораше: Узмите га ви и распните, и по закону вашем судите. А они (старешине јудејске) опет рекоше: Ми не смемо никога убити, подстрекавајући Пилата да га разапне. А Пилат упита Христа: Је ли Он цар Јудејски? Он то не признаде, но рече да је вечни цар: Јер царство моје није од овога света, говораше. А хотећи га пустити Пилат, најпре рече онима, да на њему не налази никакве кривице. Такође беше обичај да им се на сваки празник пусти по један сужањ, којега затраже. А њима беше Варава милији од Христа. Пилат, дарујући Јудејцима (траженога), избивши најпре Исуса, изводи га с војницима, обученога у скерлетну хаљину, са трновим венцем на глави, давши му трску у десницу његову, а војници му се ругаху, говорећи: Здраво царе Јудејски. А кад се довољно наругаше, опет рече Пилат: Никакве смртне кривице не налазим на њему. А Јудејци говорећи рекоше: Он мора да умре, јер назива себе Сином Божијим. И док ово говораху, Исус ћуташе, а народ викаше ка Пилату: Распни га, распни. Хтедоше га предати на срамну смрт, да би добро сећање на њега у народу уништили. А Пилат, као да их караше, рече: Зар цара вашега да разапнем? Они пак рекоше: Ми немамо другога цара осим Ћесара. Будући да док говораху хулу ништа не успеше, позиваху се на Ћесара, да барем тако Пилата бесом испуне. Јер говораху: Сваки који себе царем гради, противи се ћecapy. Док се ово догађаше, жена поручи Пилату, будући уплашена страшним сном, говорећи: Немој ти ништа имати са тим Праведником, јер сам њега ради много у сну пострадала. А он (Пилат) умивши руке, кривицу за крв његову скида са себе. А они (Јудеји) викаху: Крв његова иа нас и на децу нашу. Ако овога ослободиш, ниси пријатељ Ћесару. Овога, дакле, уплашивши се Пилат, иако је добро знао да је Исус невин, предаје га на распеће на крсту, пустивши Вараву.
А ово кад виде Јуда, отишавши баци сребрнике (старешинама), и отиде те се обеси о дрво неко, и надувши се веома, пуче пo средини. А војници пошто Исуса тукоше трском no глави, натоварише му крст. Такође Симона из Кирне натераше да му понесе крст. И у час трећи, стигавши на место Лобање, распеше га тамо. A с обе стране њега распеше и друга два разбојника, да би и Он у злочинце био убројан. Због лошег квалитета разделише његове хаљине војницима, а за нешивену хаљину његову бацише коцку, чинећи му пакости на сваки начин. И не само то, но и на крсту ругаху му се, говорећи: Уа, ти што храм разрушаваш, и за три дапа подижеш спаси сам себе. И опет: Другима је помагао, а себи не може ли помоћи? И опет: Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад са крста, и вероваћемо у њега. И дакле истину говораху, јер требаше несумњиво к Њему приступити, јер он беше не само цар Израиљев, но и целога света.
А зашто је требало да се помрачи сунце у трећи час, дакле, усред дана? Да би свима било објављено страдање. Такође тресење земље, распадање камења биваше за изобличавање Јудејаца. И многа тела васкрснуше, на уверење општег васкрсења, и на јављање силе Великог Страдалника. Завеса црквена се расцепи, као да се храм срђаше због страдања Онога који се у њему слави, и многима открива невидљиве ствари.
У трећи, дакле, час би распет Христос, као што говори божанствени Марко: А од шестог часа до деветог би тама, када и Лонгин сотник виде друга чудесна збивања, и осим помрачења сунца, повика веома: Уистину овај Син Божји беше. Од разбојника, пак, један се ругаше Исусу, а други га укореваше претећи му веома, и Христа исповедаше као Сина Божијега. А веру његову Спас награди, обећавши му да ћe са њим бити у Рају. Наругавши му се, дакле, у свему, Пилат и титулу написа изнад главе његове, говорећи: Исус Назарећанин, цар Јудејски. Иако му Јудејци забрањиваху да пише тако, него као да је Он сам то рекао. Пилат и пак, одговори: Што писах, писах. Затим, када Спас рече: Жедан сам, додадоше му исоп помешан са оцтом. И Он рекавши: Сврши се, преклонивши главу, предаде дух. И када су сви , отишли, мати Његова сгајала је под Крстом, и сестра Њена, Марија Клеопова, коју је Јаков родио, пошто је Клеопа умро бездетан, и Јован вољени ученик Његов. Нepaзумним пак Јудејима, не будући довољно што гледају тела на крсту, молише Пилата, зато што беше велики дан Пacxe по Петку, да осуђенима пребију голени, да би смрт што пре наступила. И обојици, дакле, разбојника пребише голени јер још беху живи. А дошавши до Исуса, пошто видеше да је већ умро, не пребише му голени. Но један од војника, по имену Лонгин, угађајући безумнима, подигавши копље, прободе Христа у ребра с десне стране; и одмах изиђе крв и вода. Једно (вода) као од човека, а друго (крв) као више од човека. Или, крв дакле ради освећења божанског причешћа, а вода ради крштења. Јер овај сугуби извор уистину садржи тајну за нас. Ово и Јован посведочи, и истинито је сведочанство његово, јер је у свему томе био присутан, и видећи пише. Чак и кад би хтео лаж да говори, не би измишљотине писао на срамоту свога Учитеља. Неки говоре, док се ово догађало, у сасуд неки прихваћена је пречиста крв из животних и божанских ребара. А кад се све ово тако надприродно завршило, пошто се вече беше приближило, излази Јосиф из Ариматеје, раније тајни ученик, као и неки други, и дошавши Пилату са смелошћу, јер беше знаменит човек, затражи тело Исусова. А он заповеди да му га даду. И, дакле, скинувши тело са крста, побожно га положи. A кад већ наступи ноћ, долази Никодим, носећи неку смешу смирне и алоје, насталу временом. И обвивши га плаштаницом, као што је био обичај да Јудејци чине, близу га положише, у усеченом каменом гробу Јосифовом, у којем нико до тада није лежао, да не би када Христос васкрсне, другоме приписали васкрсење. А мешавину алоја и смирне, која је била лепљива, Јеванђелиста је поменуо, а када виде плаштаницу и убрус у гробу остављене, не измишљаху како је он украден, јер нико не би имао толико слободе, да одмотава платна тако залепљена за тело. Све ово, толико преславно, десило се у оно време Петка, и нама богоносни оци наредише да се свега овога сећамо са скрушеним срцем н умиљењем.
А треба знати и ово, да се у шести дан седмице, дакле у Петак, разапе Господ, јер је у шести дан у почетку и створен човек. Но и у шести час био je на крст разапет, јер у том часу, као што се говори, и Адам пруживши руку дотакао се забрањеног дрвета, и умро. Јер, доликоваше да у онај час, у којем је био поражен, да у њему опет буде обновљен. A у врту, као Адам у Рају. Горки напитак (оцат са жучи помешан), принесен Христу, представљаше кушање (Адама у Рају). Шамарање показиваше нашу слободу; пљување и срамотно вређање, враћање нашег достојанства; трнови венац, скидање проклетства са нас; скерлетна хаљина, за кожне хаљине, и за наше царско достојанство; клинци, умртвљивање и непокретност нашега греха. Крст, означава дрво у Рају; прободена ребра, означавају Адамово ребро, од којег је саздана Ева, преко које је дошао преступ. Копље одговара пламеном мачу. Вода из ребра, слика је крштења. Крв и трска, којима нас је као цар црвеним словима даровао и потписао древну отаџбину. Говори се да глава Адамова лежи тамо, где је распет Христос, глава свих; да је, дакле, крштен Христовом крвљу која је ту истекла. А место се назива Лобања (Голгота), јер је за време потопа Адамова глава избила ван земље, само кости ношене водом, као неко необично чудо, коју је Соломон чашћу праоца, са својом војском, многим камењем покрио. Зато се и то место од тада назива Литостротон, тј. камењем поплочано. А говоре неки особити светитељи, како су примили по предању, да је ту сам Адам од анђела био погребен. Где је, дакле, труп (леш), тамо је дошао и Орао Христос, вечни цар, нови Адам, исцељујући дрветом старога Адама, који је дрветом пао. Надприродним, и неизмерним твојим милосрђем за нас, Христе Боже, помилуј нас. Амин.”
ЦАРСКИ ЧАСОВИ
У тумачењу часова Великог петка (чин Царских часова), први час и јутрење обично сједињују са трећим, шестим и деветим часом, стварајући на тај начин једну целину. Тиме се наглашава основни задатак часова, тј. задатак. да се кроз богослужење прославе свети часови који су сједињени са делом нашег спасења.
У најкраћим цртама нагласићемо основне богословско историографске особине часова:
Први час, спомен на осуду Христа (од стране Кајафе и осталих) и довођење Христа пред Пилата.
Трећи час, спомен на мучење које је Спаситељ претрпео у Пилатовом преторијуму.
Шести час, спомен на распеће Господа између двојице разбојника; спомен на Његова страдања и искупљење Адамовог греха.
Девети час, спомен на Спаситељеву смрт, затим на чудесне догађаје који су пропратили тај тренутак и пораз смрти.
Подобно чињеници да је литургија на Велики четвртак централна литургија током једне црквене године, ако се то посматра из угла што се тога дана чини спомен на установљење Евхаристије, исто тако и Царски часови Великог петка нред стављају основу свих служби часова током богослужбене године, јер се они служе у дан који им је и дао почетак и освештао их.
Чин садашње службе потиче од светог Кирила Јерусалимског (315-386), али у својој основи чин пројављује изузетну древност. Реформу чина обавља патријарх Софроније Јерусалимскн (+641). Овом приликом потребно је напоменути и следеће: Јерма (који је живео у 2. веку), спомиње петак као дан поста у спомен на Спаситељеву смрт, тако да се Великн петак неретко назива и Пасхом распећа. To је многозначан назив са дубокнм смислом, поготово ако на уму имамо и речи апостола Павла, који је рекао: “Јер и Пасха наша Христос, жртвовао се за нас” (l.Kop. 5,7).
ВЕЧЕРЊА И ИЗНОШЕЊЕ ПЛАШТАНИЦЕ
Вечерња Великог петка служи се у трећи час дана, тј. у време распећа Спаситеља. Она, казујући о ономе шта се дешавало у тај час, у верницима ублажава агонију због Христовог страдања, смрти и погреба. Све оно ка чему је водила ноћ која је претходила Христовом страдању, све то се сада остварује. Чаша за коју се Господ моли да га мимоиђе, сада је ту; Он је испија до дна, до смрти, до силаска у ад и погребења. Христос оставља своје ученике са срцем које је искидано тугом; чаша сладосног пића вечног жнвота на Вечери Господњој, сада је за Христа и Пресвету Богородицу чаша смртне жалости. Да би напунио ту чашу, Вогочовек је требао бити понижен; да би је оживотворио, Он је морао умрети; да би човека превео из смрти у живот, од земље ка Небу, Богочовек је морао да страда. Да би Адама избавио из ада, Сам Госиод је морао сићи у тај бездан.
О свему овоме се јасно и недвосмислено говори у служби вечерње на Велики петак.
Господ је био распет пред смирај дана. Голгота је смирај Његовог овоземаљског жнвота. Христос је три и по године људе учио; смирај Богочовека био је, заједно са тиме, и смирај старог Адама и јутро Новог Адама, у коме је стари нашао нови живот, пакибитије и одећу нетрулежности. распети је Својим распећем показао злобницима да је њихова злоба узалудна; показао је то и кроз молитву коју је проузнео Оцу за њих. Али и за њих, као и за небројене Христомрсце свнх времена, та молитва је због њихове мржње и непокајаности постала њихова преисподња.
Смрт и смирај, вече једног дана, постаје рођсње светлости, светлости вечног живота: “И светлост светли у тами, и тама је не обузе” (Јн. 1,5). Заиста, тама вечери смираја Христовог није обузела Његову свагда постојећу светлост: “И Живи; и бијах мртав и ево жив сам у векове векова, и имам кључеве од смрти и пакла” (Откр. 1,18).
Почетак вечерње је обичан.
На Господе, Теби зовем,.., певају се самогласне стихире на 6:
Сва твар измени се од страха,
Гледајући Тебе Христе, обешена на крсту:
сунце се помрачи, и темељи земље се уздрмаше,
све састрадаваше Створитељу света.
Ти Који си драговољно све претрпео нас ради, Господе, слава Теби.
Народ непобожан и безакони,
зашто смишља празне ствари?
Зашто живот свих на смрт осуди?
Велико је чудо,
јер се Творац света предаје у руке безаконика,
и на дрво се узноси Човекољубац,
да ослободи сужње у Аду који вичу:
Дуготрпељиви Господе, слава Теби.
Данас Те гледаше, непорочна Дева, Речи,
на Крсту подигнута,
ридајући материнском утробом,
кидаше срце Горко,
и уздишући из дубине душе,
лице са косом чупајући кидаше.
Зато и Груди бијући, викаше жалосно:
Авај мени, Чедо Божанско, авајмени, светлости света!
Зашто си зашао од очију мојих, Јагње Божије?
Стога војске бестелесних беху обузете страхом,
говорећи: Непостижни Господе, слава Теби.
Данас Господар све твари стоји пред Пилатом,
и Крсту се предаје Створитељ свих,
као јагње се приводи по сопственој вољи.
Клинцима Га прикивају, и у ребра пробадају,
и сунђером поје Онога који је пуштао ману као кишу,
по образима шамарају Избавитеља света,
и слуге се ругају Саздатељу свих.
О Владикиног човекољубља!
За оне који Га распињаху
мољаше свога Оца, Говорећи:
Оче, опрости им Грех овај,
јер не знају безаконици,
шша неправедно чине
Слава… (6. глас)
О како безаконо збориште
цара твари на смрт осуди,
не постидевиш се доброчинстава која напомињући унапрео осигураваше,
Говорећи к њима:
Народе мој, шта сам вам учинио?
He напуних ли Јудеју чудима?
He васкрсох ли мртваце јеономречју?
He исцелих ли сваку немоћ и болест?
Шта ми, дакле, узвраћате?
Зашто ме се не сећате?
За исцељење ране ми нанесте,
за жибот меумртвљујете,
вешајући на дрво Добротвора као злочинца, Законодавца као безаконика,
и Цара свих као осуђеника.
Дуготрпељиви Господе, слава Теби.
И сада… (6. глас)
Данас се посматра извршавање
страшне и преславне тајне:
неопипљиви бива ухваћен,
везује се Онај који је разрешио Адама од проклетства,
неправедно се испитује
Онај Који испитује срца,
у тамницу се затвара Онај који је затворио бездан.
Стаје пред Пилатом
Онај пред којим стоје небеске силе,
Творац бива шамаран руком створења,
на дрво се осуђује
Онај који суди живима и мртвима,
у Гроб се закључава Разоритељ Aдa.
Tu, који све подносши састрадално,
и све спасаваш од проклетства,
незлобиви Господе, слава Теби.
Постоје две мисли које доминирају у наведеним стихирама: исповедање крсних страдања Спаситеља и прослављање страдања Пресвете Богородице, као најближег сведока Христовог страдања на крсту.
Заиста, у стихирама на Господе, Теби зовем…, које се певају на Великн петак, разоткрива се огромна истина за све верујуће који су у том моменту на богослужењу.
Током певања стнхира бива вход са Јеванђељем. To је вход који има посебан смисао. Наиме, сада Сам Господ иде да запечати и Својим крсним страдањем потврди све оно чему је учио народ.
После входа следи прокимен (4. глас):
Разделише хаљине моје између себе,
и за хаљину моју бацише коцку.
Стих:
Боже, Боже мој, чуј ме,
зашто си ме оставио.
Након прокимена следи читање паримија:
1. Књига Излазак (33, 11-23), Ова паримија се сусреће и на богослужењу празника Преображења Господњег (уз додатак још четири стиха). На Велики петак чита се “ради тога да би нам свима било видљиво да Онај који претрпи крст и гроб и понижења од свих, јесте исти Онај који се преславно јавио Мојсију на Синају, и тројици апостола на Тавору”.[1]
2. Књига о Јову (42, 12-17); ово место говори о избављењу многострадалног Јова од свих његових беда и о прослављању које је он тада најискреније проузнео. Значење ове паримије потпуно је јасно: Христос страдава ради тога да би био прослављен од Бога; понижен да би био узвишен; умире да би васкрсао, чинећи све оно шта ће се догодити и са свима који живе у Христу и за Христа. Уколико се речи из ове паримије овако разумеју, тада јасно поимамо и православно учење о кенозису Христа, да Његова страдања јесу заједно са тиме и Његова слава која ће се пројавити у свакоме видљивом сјају после Његовог васкрсења.
3. Књига пророка Исаије (52,13-53,1); кроз ово пророштво пројављен је образ Христовог страдања. Смрт се приближила Бесмртноме, и заједно са узвиком: “Сврши се”, Његова душа је спремна да изађе из тела. Разоткривају се две неизмерно дубоке тајне: небеско и адско, и већ је спремна да се јави нова, последња тајна Христа.
Али сада, пред вратима смрти и пред вратима Ада, ка коме је кренуо Христос да га уништи, Он треба да поднесе и сву тежину преисподње, да је у потпуности узме на Своја плећа како би је тек тада дефинитивно уништио. Своју свемогућност Син Божији је пројавио и тиме што прихвата и издржава све оно шта пре Њега никада и нико није осетио. Христос сам, реално и конкретно душом одлази у Ад. Свако другачије поимање ове реалности прети скретањем у докетизам (у односу према догмату о силаску Спаситеља у Ад). Силазак Господа у Ад и његова победа над Адом, изражена је у томе што је Христос узео на себе и адску муку богоостављености, што носи ту ужасну муку и што је побеђује. Христова остављеност од Оца, која се препознаје кроз речи самог Господа: “Елои, Елои, лама савахани?”, јесте Његов ход по мукама, мукама које је у том тренутку са Њим поделила и Пресвета Богородица. Делић онога шта је Она претрпела, гледајући распетог Христа, може се разумети кроз богослужбене текстове Великог петка.
Сврши се, речи Самог Господа. Христос телом силази у гроб, а душом у Ад, да би оживотворио упокојене и да би просветлио адске бездане. To је дело које се не може упоредити ни са чиме познатим. To је дело које је реално учињено.
Христова глава, на којој је венац од трња, преклонила се; дисање Његовог тела је престало и измучено тело треба положити у гроб.
Тада се узглашава прокимен:
Положише ме у Гроб дубок,
у таму и сенку смрти.
Стих:
Господе Боже сиасења мога,
дању и ноћу вичем пред Тобом.
Затим следи читање из Прве посланице Коринћанима (1,18 2,2). Смисао овог читања јесте признавање наше ништавности. Божија сила и премудрост пред нама открива такву бескрајност знања, дарујући нам истовремено и безгранично богатство љубави. Такође, открива нам се и истина о томе да је све оно шта ми, кроз своје силе, сматрамо нечим важним и великим, заправо постаје нешто сићушно и безначајно.
Након читања Апосгола, следи читање Јеванђеља и то: Матеј (зачало 110), Лука (23,39-43), Матеј (27,39-54), Јован (19,31-37) и Матеј (27, 55-61). Кроз ово грандиозно читање, које верници слушају држећи упаљене свеће у рукама, пажња свих се поново усредсређује на све оно најважније шта је кроз Јеванђеља речено о страдању и смрти Спаситеља света.
После јектеније и возгласа, следи певање стиховње стихире (подобна,2. глас):
Када те Ариматејац скиде са дрвета мртва,
Животе свих, обави те, Христе,
смирном и плаштаницом, и с љубављу се труђаше,
срцем и устима да целива теоје нетљено тело.
Ипак, обузет страхом, радујући се клицаше Ти:
Слава снисхођењу твоме Човекољубче.
Стих:
Господ се зацари, у лепоту се одену.
Када си у нови Гроб положен био за све, Избавитељу свих,
Ад свеподругљиви, видећи Те, ужасну се;
довратници се поломише, врата се разбише,
Гробови се отворише, мртви устадоше.
Тада Адам благодарно, радујући се, клицаше Ти;
Слава снисхођењу твоме, Човекољубче.
Стих:
Јер утврди Васељену, да се не помери.
Када си хотећи у Гроб телом био закључан,
Ти Који природом Божанства
пребиваш неописив и неопредељив,закључао си ризнице смрти,
и сва царства Aдa испразнио.
Taдa си у Суботу ову, божанског благослова и славе,
и блистања твога удостојио.
Стих:
Дому твоме приличи светиња Господе,
на много дана
Када те силе небеске гледаху,
Христе, оклеветаног од безаконика као преваранта,
дрхтаху због неизрецивог дуготрпљења твога,
и камена гробног запечаћеног рукама,
које прободоше нетљена ребра твоја.
Ипак, радујући се нашем спасењу, клицаху Ти:
Слава снисхођењу твоме, Човекољубче.
Кроз ове четири стихире, које собом закључују вечерњу Beликог петка и којима започиње Велика субота, већ имамо казивање о Христовом пребивању телом у гробу, а душом у Аду и о Његовој победи над Адом.
Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином,
скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом,
и видевши мртва, нага, непогребена,
и предузев усрдни плач, ридајући Говораше:
Авај мени, преслатки Исусе!
кога малопре сунце Гледајући на Крсту обешена,
тамом се заодену;
и земља са страхом се потресаше,
и завеса храма се раздираше.
А ево сада видим Те,
мене ради драГовољно сишавшеГ у смрт.
Како да те поГребем, Боже мој,
и како плаштаницом да те увијем?
Којим ли рукама да се дотакнем
нетљеноГа Тела ТвоГ?
Или које песме да отпевам
исходу твоме, Мшосрдни?
Величам страдања твоја,
песмословим и поГребење твоје,
са Васкрсењем, говорећи:
Господе, слава Теби.
Ова песма је надгробни плач спашеног, новог света. To је плач над телом Спаситеља света и током певања ове песме, предстојатељ (обучен у пуно одејаније), изображавајући Јосифа из Ариматеје, кади плаштаницу која је положена на престолу, опходећн том приликом три пута око ње.
Затим следи проузношење Сада отпушташ… Трисвето… Оче наш…, као и два тропара (2. глас):
Благообразни Јосиф
скинувши с дрвета пречисто Тело твоје,
и обавивши Гa чистом плаштаницом и мирисима,
у Гроб нов сахранивши положи.
Мироносицама женама
Крај Гроба пришав анђео клицаше:
мириси мртвима приличе,
а Христос се показа трулежи стран.
Приликом певања тропара бива изношење плаштанице из олтара, кроз северне двери, и њено полагање на за то посебно уготовљено место које се налази на средини храма и које је, по обичају, украшено цвећем. Предстојатељ иде иза плаштанице, држећи свето Јеванђеље изнад главе, док испред плаштанице иду свећоносци и ђакон са кадионицом.
После полагања плаштанице, следи њено целивање уз певање тропара.
Тропари који се певају већ се односе на наступајућу Белику суботу.
Тропар Благообразни Јосиф… свештеник тајно проузноси у олтару, после великог входа, на свакој литургији светог Јована Златоуста и светог Василија Великог јер велики вход символише управо крсни пут Спаситеља, а постављање светих Дарова на престо и њихово покривање воздухом, представљају погребење Господа.
Ново дрво, Крст Господњи, које је израсло на месту страдања Господа нашег Исуса Христа, Јесте ново дрво живота. Кроз Крст дође и Дух Свети, и на тај начин се потврди истина која каже: “Крст је хранитељ читаве васељене”, тако да се слободно може рећи да је догађај распећа и Васкрсења Господњег, уистину центар живота и решење драме света.
ПОВЕЧЕРЈЕ (ПЛАЧ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ)
Основа ове службе је “Канон о распећу Господа и плач Пресвете Богородице”. У манастирима братија ову службу врши по келијама, док у парохијским црквама ова служба обично започиње одмах по окончању вечерње, тако да се дешава да велики број верника целива плаштаницу уз чин ове службе.
У Јеванђељима је мало речено о страдању Пресвете Богородице уз Распетог Спаситеља: “А стајаху код Исусова крста мати Његова, и сестра матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јн. 19, 25). Из следећег стиха поменутог Јеванђеља, можемо видеги колико је туговала Пресвета Богородица, гледајући Господа распетог на крсту. Разумљиво је да су јеванђелисти више пажње усмерили на страдање Спаситеља света, али и кроз оно мало речи које говоре о томе шта се дешавало са Богородицом, лако можемо видети колико је неизмерна Њена туга. Света Црква управо кроз ову службу у многоме разоткрива величину туге Пресвете која је током три часа посматрала муке на крсту које је трпео Њен Син.
Овом приликом навешћемо, по нама, најважнија места из канона повечерја:
Прва песма
Ирмос: Као по суву путовавши пешкв Израиљ по мору, видећи гонитеља Фараона Где се утапа, клицаше: Певајмо Богу победничку песму.
Тропари: Видевши на Крсту распетог Сина и Господа, Пречиста Дјева кидајући се ридаше Горко, са другим женама наричући, вапијаше.
Видим Те сада, љубљено и мило чедо моје, на Крсту распета, и срце моје Горко се раздире, рече Пресвета. Но реци, Добри, реч слушкињи Teojoj.
Слава…
Драговољно Сине мој и Творче, на дрвету смрт љуту трпиш, Говораше Дјева, стојећи под крстом са љубљеним Учеником.
И сада…
Лишена сам сада наде моје, радости и весеља, Сина мога и Господа: Авај мени, кида ми се срце, Пречиста плачући говораше.
Трећа песма
Ирмос: Нема Светога као што си Tu, Господе Боже мој, Који си. узвисио верне твоје Добри, и утврдио их на камену исповедања твога.
Тропар на Слава…
Хтедох на руку моју да примим са дрвета Онога кога као Младенца држах; но, авај мени, нико ми Га не даде, Пречиста јаукаше
Четврта песма
Тропар на И сада…
Видећи Те рањена и без славе, нага на дреету, Чедо моје, срце ми се кида, ридајући као Мати, Дјева нарицаше.
Шеста песма
Тропар: Гледајући Те мртва, Човекољубче, Који си мртве оживео и све одржаваш, кидам се љуто срцем. Хтела бих с Тобом умрети, Говораше Пречиста, јер не могу дa Те Гледам мртва и бездахна.
Седма песма
Тропар: Избављајући ме од бола, прими ме сада са собом, Сине мој и Боже мој, да и ја, Владико, сиђем у Ад с Тобом, He остави мене саму, јер не могу више живети, не видећи Тебе, слатку светлост моју.
Девета песма
Тропар: Од сада радост ме никако неће дотаћи, Непорочна ридајући, Говораше: светлост моја и радост моја у Гроб зађе. Но нећу Њега оставити самог, овде ћу умрети, и с Њим се сахранити.
Душевну рану моју сада исцели, Чедо моје, Пречиста вапијаше плачући. Васкрсни, и утоли мој бол и тугу, јер можеш, Владико, да чиниш све што хоћеш, ако и јеси погребен по својој еољи,
Слава…
О како се утајио од Тебе бездан милосрђа? Господ тајно рече Матери својој. Јер хотећи да спасем створење моје, изволех да умрем, али и да васкрснем, И Тебе узвеличам, као Бог неба и земље.
И сада…
Певам милосрђе твоје, Човекољубче, и клањам се богаству милости твоје, Владико. Јер хотећи да спасеш створење твоје, смрт си примио, рече Пречиста, Но васкрсењем Твојим Спасе, помилуј све нас.
