Жену је у чин ђакона хиротонисао на Велики четвртак ове године, у Александријској Патријаршији, Митрополит Зимбабвеа г. Серафим.
Митрополит Серафим је рекао: „Она ће чинити све што чини ђакон током Литургије и у свим тајнама у православним службама. Њене специфичне дужности ће се бавити посебним потребама парохија у Зимбабвеу. Једно од најважнијих области рада ђакониса било је обављање добротворних дела. Били су милосрдни анђели и посетиоци болесних, ожалошћених и сиромашних жена, који су им преносили дарове хришћанске љубави. Посећивали су утамничене хришћане, помажући им у свему што су могли“.
Увођење жене у свештенство православне цркве изазвало је бројне реакције, јер таква пракса никада није постојала у православљу.
Митрополит иконијски Теолипт, из Цариградске патријаршије, прокоментарисао је да је „ова хиротонија понижење“.
Он објашњава да је чин „ђакониса“ који је постојао у 3. веку, предвиђао другачији вид службе у цркви, а не као садашњи ђакони који су део свештенства цркве.
Митрополит Теолипт у свом коментару каже: „Једна православна црква је самовољно одлучила да обнови једну стару институцију, која је нестала у 3. веку наше ере. Уосталом, у прва три века Црква је имала институцију „ђакониса“, које су у то време испуњавале дужности, рекли бисмо, свештеника (или служитеља) у Цркви, и углавном помагале у крштењу жена и обављале социјални рад. После 3. века нове ере, када је у Цркву уведено крштење одојчади, нестала је институција ђакониса“.
Он наставља своју процену и каже: "Шта је ово ако не назадовање?" Православна црква је напредна и прилагођава се захтевима времена. Никад се не враћа! Ако заговорници ове институције мисле да су прогресивни, веома су у мраку“.
Даље, митрополит Теолипт се позива на саму хиротонију: „Друго питање је начин хиротоније ђакониса, који нема апсолутно никакве везе са оним што се догодило у Зимбабвеу. Нека отворе књиге и науче о начину хиротоније. Ова хиротонија која се догодила је понижење до највишег степена ђаконске хиротоније“.
На крају са огорчењем примећује: „Сада нам преостаје да, попут англиканаца, заредимо жене за свештенике и епископе, а поглавар такозване Цркве је председник републике сваке државе, као што је она је са њима са њиховим краљем. И треба да поставља патријархе или јерархе, без избора. Тужно за наше мученички православље, у каквим временима оно живи. Ово је знак времена. Стојимо добро, стојимо са страхом“.
Превод са грчког приредила
редакција портала "Ризница"
