Браћо и сестре, данас је Велики петак. Данас је дан када молитвено и духовно треба да завиримо у своју душу и да стојећи пред распетим и погребеним Христом видимо у којем смо стању, да се загледамо у себе и своју душу и да разумемо да није могуће бити Христов и у исто време свугде и на сваком месту допадати се мудрости овог света, допадати се онима који усвајају логику која је другачија и неретко супротна Христу.
Данас је дан када треба да завиримо у своју душу, јер се распети и погребени Христос определио за нас, определио се за истину или, боље рећи, потврдио је оно што је његово предвечно опредељење, а то је истина да је Бог наш Света Тројица, Отац и Син и Свети Дух, јединосушна Тројица и да је Један у Тројици Бог по својој слици и прилици створио нас људе, створио нас да будемо исти. То значи створивши нас по својој слици и прилици отворио нам је прилику да и ми вечно и заувек учествујемо у свему ономе што је Његово и што је божанско. Створио нас је не да будемо самозатворене, замозаљубљене и самодовољне монаде које имају свој почетак и свој крај овде у пролазности овог света, него нас је створио по својој слици и прилици за истину која значи да смо у Њему, како каже Свети Максим Исповедник, и ми по љубави и благодати Божјој беспочетни и бескрајни. Данас је Велики петак када смо и ми позвани, као што се и Бог определио за нас и за наше вечно постојање, да извршимо то исто и да се определимо да ли ћемо са Њим и у Њему за вечност или ћемо без Њега и ван Њега узети пролазност као смисао свог живота.
Управо на Велики петак, онда када је Христос распет, ми људи смо се показали у лику двојице разбојника који су поред Њега осуђени на смрт и распети по правди закона тадашњег света. Један од те двојице разбојника ругао се распетом Христу, а други је у Њему препознао свог Спаситеља, нашег Спаситеља, препознао је Бога и вапијући речима покајања, али речима сигурним и пуним непоколебљиве наде, рекао: Сети ме се, Господе, у Царству своме. Господ видевши тако покајање упућује и њему речи које упућује и свима нама: Још данас ћеш бити са Мном у Царству небеском.
Наш живот у Христу значи имати јасан став. Наш живот у Христу значи јасно исповедати и проповедати Јеванђеље Христово, живети по Јеванђељу Христовом, а не како је на данашњи дан учинио Понтије Пилат. У Јеванђељу које смо чули, он је био одређен да чува ред и поступа по закону, да као продужена рука ћесара – цара влада том територијом. Јудеја је била део римске империје. Под његовим законом су се повијали и дрхтали и Јудељи и Римљани. Он је без икаквих саветовања са било ким доносио одлуке о томе да ли ће по закону неко бити кажњен или не. Углавном код њега су доводили људе разбојнике који по важећем закону заслужују казну. А гле, сада код њега долази човек скромног и кротког изгледа, благог погледа и топле речи, испуњен смирењем, сасвим другачији од оних који су обично долазили код Пилата да им он суди или пресуђује. Пилат најпре видевши пред собом Исуса сломљеног, измученог и окупаног у крви, имајући искуства као онај који суди и знајући законе по којима суди, већ је наслутио да се ту ради о човеку који је пред њега доведен само зато што га неко мрзи, што му неко завиди или што реч тог човека, будући да је истинита и да је праведна, узнемирује оне који нису истинити и који су неправедни, ремети им поредек, ремети им лажну правду и лажну истину. Онда, нарочито после дијалога са осуђеником, с обзиром да није добио никакву конкретну кривицу од оних који га туже, он је хотећи да поступа по државном закону помишљао у себи да га ослободи. Међутим, у исто време чуо је руљу разуларену која виче: Распни Га! и још прети Пилату: Ти онда ниси пријатељ ћесару! Одједампут, иако је јасно Пилату да се ради о невином човеку, иако он најпре има дилему и раполућен је, у њему преовладава његов интерес, његова корист, жртвује истину и правду због користи, због интереса, због страха од тога да ће бити позван код цара да докаже да му је веран. И шта му све то треба таква перипетија? Зар му је потребно да се он упушта у то што је неко неправедно оптужен и што може пострадати кад му је лакше да каже да нема никакве везе са њим? Ви сте одговрни, ви га оптужујете, па нека буде онако како ви хоћете! Определио се Пилат за свој комфор, за лагодан пут. Определио се за свој појединачни, егоистични интерес и личну корист. Није га било брига шта је ту исправно, шта је ту истина, шта је ту правда.
Пилат је био намесник у доба Христово у Јудеји, али Пилата, Понтија Пилата, од Христовог времена до данас, а по свој прилици биће тако до краја света и века, било је и има их. Понтије Пилати су они – и данас и међу нама и свугде у свету – којима није важна истина, већ је важан њихов циљ, њихова добит и корист, геополитички интерес, економски интерес. Зар је важно да ли на правди Бога губи живот један човек или сто људи или хиљаде људи? Па зар је важно да ли су међу тим људима деца, савим сигурно недужна и невина? И жене, и старице, и старци, сасвим сигурно недужни и невини? Зар је то важно ако оног тренутка кад би они стали на страну истине, а то значи у најмању руку јасно и гласно рекли шта је истина и шта је правда, ако све то може да доведе у питање њихову позицију, њихову корист и интерес? И не само то у смислу опипљивог и материјалног интереса, него и чак и онда када стојећи на страни истине и правде можемо бити позвани, можемо бити критиковани, може нам бити угрожена популарност, неће нас хвалити, рећи ће да не разумемо модерно доба, нова правила и нове принципе, да није важно бити оно што јеси кад ти је корисније и боље да не будеш што јеси са стидом и срамом живећи у себи ако ти то доноси некакву корист и некакву добит.
Много је Пилата, Понтија Пилата, и данас и код нас и свугде. Сваки пут и ми учествујемо у делу Пилатовом када смо задовољни тиме што ми имамо свој комфор, што имамо све што нам треба, што успут имамо и похвале, што нас људи воле и поштују, а у исто време смо мирни што поред нас постоје они који неретко немају корицу хлеба, који су тужни и уцвељени, напуштени и сами, остављени од свих, независно од тога колико су сами допринели томе. Сваки пут и ми смо Понтије Пилат када знајући шта је реч Христова, која је једноставна и блиска сваком од нас – не само блиска, него нам је и природна, лежи нам на срцу и изражава нас – када знајући реч Христову и долазећи у додир са оним који хоће ту реч да измени и укине, ми због страха или опет због неке конкретне добити не исповедамо шта је реч Јеванђеља и реч Христова, а неретко штавише повлачимо се и одустајемо чак и до мере да кажемо: Ма јесте, можда су они други у праву. Господ од нас хоће да на местима на којима јесмо, а то је место нашег послушања у односу на Бога – као што у манастирима сваки монах има своје послушање и вежба се миру, тако и сваки човек по промислу Божјем тамо где јесте са својим талентима и даровима има своје послушање – кроз то послушање, тј. слушање речи Божје усваљамо реч Божју, живимо по њој. Човек постаје слободан, постаје храбар као цар Давид, постаје мудар као Соломон, постаје прецизан и јасан у свом делу као Свети Василије Велики, спреман на жртву и самопожртвованост као Свети Јован Златоусти и има слободу апостола Павла уколико свој живот види као послушање и када послушање не види као муку, као казну, као осуду.
Зато нас Господ позива на слободу која је слобода Његова, а та слобода јесте плод и резултат нашег сапогребења са Њим на данашњи дан, на Велики петак, на дан срамоте свих људи, на дан трагедије рода људског, али истовремено и на дан шансе. Оног тренутка када се са Христом сапогребемо и са Њим сиђемо у гроб, послушни вољи Његовој вршећи своје послушање, онда заједно са Њим тријумфално и победоностно изађемо из гроба већ овде и сада живимо тајну будићег времена, тајну царства небеског, живимо радост вечног живота.
Нека би Господ дао да буде тако и да колико прекосутра сви заједно, са радошћу појући песму, загрлимо једни друге и опростимо једни другима, па и непорајтељима својим. Христос васкрсе, амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
