Искушеништво

Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - искушеништво

Непоновљиво и може бити најсрећније време монашког живота јесте, мора се признати, искушеништво. Касније ће монах имати и духовне узлете, и доживљаје какви превазилазе сваку фантазију, што световни човек не може ни да замисли. Биће победа и пораза на невидљивом аскетском разбојишту, изузетних открића света и себе самога. Али, упркос свему, године искушеништва не могу се поредити ни са чим.

Једном су остарелог патријарха Пимена упитали:

Ваша Светости, доспели сте на највиши ступањ црквене јерархије. Али, кад бисте сада могли да бирате, шта бисте желели да будете?

Обично ћутљиви, у себе повучени патријарх без размишљања одговори:

Искушеник, чувар на доњој капији Псковско-Печорског манастира.

Ако је од свих поштовани старац-патријарх у својим скровитим, премда неостварљивим сновима изабрао чак и место искушеништва, несумњива је његова истинска жеља да се врати у оно давно искушеничко стање, кад човек први пут и у свакоме трену осећа очинску бригу свемогуће Промисли Божје. То се може упоредити само с ведром радошћу безбрижног детињства – живот се састоји само од чудесних открића у новоме бесконачном и неистраженом свету.

Узгред, пре две хиљаде година апостоли су, у суштини, три године били прави-правцати првоискушеници код Исуса Христа. Њихово главно занимање било је да прате свога Учитеља и да у, радосном запрепашћењу, за себе откривају Његову свемоћ и љубав.

Управо исто то догађа се са искушеницима наших дана. Апостол Павле начинио је велико откриће: Исус Христос је и јуче и данас и заувек исти. Те речи потврђује читава историја хришћанства: мењају се времена и људи, а Христос и за поколење првих хришћана и за наше савременике остаје увек исти.

Прави искушеници од Бога добијају непроцењив дар – свету безбрижност, а она је боља и слађа од сваке друге слободе. Таквих, правих искушеника имао сам среће да видим много, а они су могли бити у било ком звању – од манастирског трудбеника до епископа.

Једном су, средином лета, негде у Галилеји, сећа се апостол Матеј, стазом између пшеничних поља ученици ступали за својим младим Божанским Учитељем. Успут су сви прилично огладнели. Али то није била никаква невоља: апостоли су, у ходу, кренули да кидају класје, трљају га између дланова и једу зрела зрна. Но тада су се, као за невољу, на њиховоме путу нашли фарисеји. Они су с грдњом насрнули на гладне младе људе. У њиховим очима апостоли су починили страховит злочин: био је суботњи дан, а књижевници и фарисеји учили су да је суботом и најнеопходнији рад забрањен – зарад хвале вредног циља: да се човекове мисли не скрећу од Бога. Простодушни ученици, међутим, нису обраћали пажњу на разгневљене фарисеје, наставили су свој успутни оброк. У њиховим душама били су мир и слобода. Схватали су да ничим не крше Божански закон, већ само бесмислено људско тумачење. Па и више од тога: идући за својим Учитељем управо су дословно испуњавали заповест да опште с Богом и следе Га.

Опојни осећај безбрижне среће и слободе коју нико не може одузети, свест о крајњој заштићености на овом свету – јер Бог те је сам узео за руку и повео необичном, само Њему знаном циљу – управо све то чини непоновљиво стање искушеништва. То стање пролази. Али, кажу, после многих година подвижништва оно се враћа у умноженој снази и умудреном духу.

Ја сам имао неизрециву срећу: четири месеца био сам дежурни у стражарској кућици код доње капије Псковско-Печорског манастира, управо оној о којој је тако маштао патријарх Пимен. И могу да кажем да је стари патријарх знао шта говори: то је доиста најлепше место на свету!

Чувар нема много обавеза: отвара капију за пролаз аутомобила и запрега са сеном/затвара је и чисти за стадом крава што је ујутру и увече пролазило древном калдрмом од облутака полазећи из манастирског економског дворишта на пашу и враћајући се назад.

Током тих дежурстава ишчитао сам мноштво занимљивих књига и свом душом заволео усамљеност. Истина, кад је дошла јесен и испаша се завршила, добио сам ново послушање – да радим у стаји. То је већ било компликованије. У Манастиру се строго пази на чистоћу и ред, па је захтевана велика пажња – требало је без одлагања уклонити свежу балегу и одмах посути чисту пиљевину. У противном крава може лећи на балегу, од ње јој се виме може скорети и риђуша се разболети. У манастирском стаду било је тридесет пет крава. Сена је било припремљено у изобиљу, тако да је производња стајњака ишла весело, уредно и целодневно – само гледај да постигнеш!

Сећам се, једне мразовите зимске ноћи, негде око четири сата, једва сам вукао ноге, очи су ми се лепиле, а краве сваки час – туп па туп, пљус па пљус!… Напокон као да је настало затишје. Ја се стровалим на излизани кауч који је памтио и боља времена и одмах задремам. Али ускоро, кроза сан, до мене допре захтевно: пљус-туп! Затим опет упорно: туп-пљус!

Попридигао сам капке и при мутној светлости електричне сијалице угледао краву како стоји у свом одељку право насупрот мене, изнад гомиле свеже балеге која се пушила, и позива ме измахујући репом. Како да се и не радује: најела се мирисног сена, одспавала до миле воље, обавила посао и сад чека да ја покупим. А ја нисам имао ни трунчице снаге! Кравица је чекала, чекала, па бучно уздахнула и легла. Али прилегла је, паметница једна, на чисту пиљевину, само кићанка репа лежи умочена у балегу и мртка по њој тамо-вамо. Кићанка се све више натапа, али то није виме, крава се неће разболети. Тада сам, иако градски човек, то већ добро знао, па сам мирне савести утонуо у сан.

На крају је ипак морало доћи време да протрљам очи и латим се лопате. Благо сам чизмом подгурнуо исту ону краву да устане, да почистим испод ње. А кравица се ту сасвим разигра: премеће се с ноге на ногу, врти репом у широким замасима и наједном, баш кад сам се сагнуо – шљисну ме посред лица набубрелом, отежалом кићанком репа! Истог часа уста, очи, нос, уши – све ми се залепи од балеге! Најпре сам био толико запањен да сам се скаменио од изненађења и озлојеђености. Али затим, сав ван себе, из све снаге замахнух на краву лопатом и…

И умах се сетих да нам је Христос заповедио да подметнемо други образ. То ако нас увреди човек. А ово је створ неразуман. Лопата се спусти сама од себе. Обрисао сам балегу и сузе рукавом јакне, окренуо се избледелим папирним иконама на зиду, прекрстио се и, још увек плачући од увреде, латио се чишћења…

Занимљиво премда сложено послушање било је у пекари. Обично су за печење просфоре, у пет сати изјутра, из града долазили печорски старци, као испомоћ монасима и искушеницима. Пекар би још током ноћи почео да спрема тесто, а док се месило, сви су радили ћутке и слушали Псалтир. Читао га је нарочито за то постављен искушеник или монах. Просфора се увек пече уз молитву.

У пекари је најнапетије пред Ускрс. Треба напећи на хиљаде просфора за предстојеће две недеље – Страдалну и Светлу, када се сви послови у манастиру остављају ради молитве и празновања. Уз то ваља испећи и артосе – нарочите велике васкршње хлебове, који траже много труда, али не само за манастир већ и за владичански двор и све храмове у епархији. Даље је требало умесити и велику количину ускршњих колача, за целу Светлу седмицу – и опет не само за манастир већ и за владичину трпезу.

С послом смо почињали у понедељак Страдалне седмице, рано изјутра, још по мраку. Из пекаре смо на светлост Божјег дана излазили тек на Велики четвртак, за литургију. Спавали смо с прекидима, по реду, наслоњени на сто. Велика би радост наступила кад би келар игуман Анастасије искушеницима донео теглу укусних конзервисаних бресака, које смо јели с врућим мирисним хлебом.

Једном ми је та пекара дословно спасла живот. Током свог првог Великог поста у манастиру разболео сам се, и то врло озбиљно: утврђено је обострано запаљење плућа. Што је најтужније, знао сам да се у Печорама нећу излечити због онога што се зове “резистентност” – обични антибиотици, који су се могли наћи у манастирском стационару или градској апотеци, код мене нису деловали. Али одлучио сам: боље да умрем у манастиру, него да живим у профаном свету. И никуд нисам отишао.

Онога дана кад сам донео ту одлуку, упали плућа придружила се још и упала мишића. Од болова сам једва устајао из кревета. Па ипак, тврдоглаво сам одлазио на послушање. Температура ми није падала испод тридесет осам. На све то, док смо премештали тешке облице, једна од њих пала ми је право на главу. Тада сам се ухватио за своју несрећну главу и завукао иза дрвљаника. У таквим случајевима једна монахиња из Дивејева, мати Фросја, знала је да каже: “Ето! Људи на нас, и Господ на нас!”

И тако сам неко време туговао, а затим устао и кренуо даље на послушање – да носим облице.

Спасао ме је стари монах отац Дионисије. Видевши моје стање, латио се да ме излечи на старински начин. Предускршње печење дотле је било завршено. Отац Дионисије застро је сеном огромну пећ која се хладила и наложио ми да легнем право у њу. У пећи је било тако тегобно вруће да сам од изнемоглости брзо заспао. Кад сам се сутрадан пробудио, мокар од главе до пете, осетио сам се потпуно здрав. Прхнуо сам из пећи као птичица и те ноћи сам, као да није било ништа, стајао на васкршњем јутрењу.

Иако је послушања било много, у манастиру је главна ствар била и остала молитва. Увече после посла одмарали смо се четрдесетак минута па онда на службу. Обичним данима она је трајала отприлике четири сата, за празнике – више од пет сати.

Начитавши се древних патерика, нагледавши се надахнутог пастирства оца Јована, аскетске племенитости и прозорљивости оца Серафима, подвижништва схиигумана Мелхиседека, мудрости благајника оца Натанаила, молитава које је игуман Адријан читао над главама неизбројивога мноштва верника и необичне кротости оца Теофана, одушевљавајући се још многим другим печорским оцима који се овде не спомињу, ми, искушеници, маштали смо да их у свему подражавамо. Чак и кад бисмо, пролазећи манастирским ходницима, наилазили поред келија стараца, заћутали бисмо у молитвеном страхопоштовању: иза тих врата одвијале су се невидљиве битке са исконским силама зла, рушиле се и стварале васељене!

Наше неумешно подвижништво било је, може бити, смешно, али искрено. Нећу препричавати многе наивне молитвене “подвиге” тадашњих печорских искушеника. Не желим да се томе подсмехнем, ни добронамерно, јер верујем: Господ је и тај, крајње несавршен духовни труд примао и благосиљао. Јер Бог гледа човеково срце, његове намере. А намере младих искушеника биле су искрене и чисте.

Тежње искушеника ка подвизима строго су регулисали духовници и манастирске власти. То је неопходно да би се избегло искушење гордог и лажног мишљења о самоме себи. Сећам се како је старешина архимандрит Гаврило строго укорио искушеника који је по манастиру парадирао с бројаницама. И био је старешина у праву. Колико је само жалосних случајева кад људи почну глупо и опасно да глуматају или се надмено, без скрушености и дужног руководства залећу у истраживање духовног света.

Ипак, бојазан од западања у искушење није се у манастиру претварала у некакав ступор духовног живота. Напротив, нас су пажљиво и будно пратили, усмеравали према молитви и подстицали нашу тежњу Богу. Сећам се како сам се зачудио кад ме је једном, у олтару, старешина неочекивано упитао:

– Георгије, а молиш ли се ти ноћу?

– Не, оче настојатељу! Ноћу само спавам – рапортирао сам.

Отац Гаврило погледао ме је с неодобравањем:

– Штета. Ноћу се треба молити.

Затим, једно десетак година касније, исте речи упутио ми је митрополит Питирим:

– Сећај се правила преподобног Јосифа Волоцког: дан је за рад, ноћ за молитву.

Ноћна молитва је, кажу, монахова посебна снага. Једном ме је отац Јован, мислим, да би ме учврстио на изабраном путу и помогао ми да макар малчице видим шта је то духовни свет, благословио да обављам нарочито молитвено правило, и то углавном ноћу. Отац Јован изабрао је управо време када је моје општење са спољашњим светом било сведено на минимум. Од два сата после подне до десет увече био сам на послушању у стаји, а после тога целу ноћ до јутра дежурао на Успењском тргу. Отац Јован благословио ме је да обављам посебно правило Исусове молитве, да покушавам да њоме испуним ум и срце и одбацим све друге мисли, макар биле исправне и хвале вредне.

Необично је то, али ако се човек осами у молитви, и притом колико може ограничава себе у храни, сну и општењу с људима, ако не пушта у свој ум доконе мисли а у срце страсна осећања, врло брзо ће открити да је у свету сем њега и других људи присутан још Неко. Тај Неко стрпљиво чека да, у нашој непрестаној јурњави по животу, на Њега обратимо пажњу. Да, стрпљиво чека. Бог никад и никоме не намеће Своје друштво. И ако човек наставља правилно да се моли (овде треба обавезно истаћи – правилно, то јест не на своју руку, већ вођен искусним руководиоцем), пред његовим духовним видом откриће се задивљујуће појаве и слике.

Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише:

“Снаге и време употреби за стицање молитве која свештенодејствује у клети твоје душе. Тамо, у теби самоме, откриће молитва призор који ће на себе привући сву твоју пажњу: пружиће ти спознаје које свет није кадар да у себе смести и чије постојање чак и не слути.

Тамо, у дубини срца, угледаћеш пад човечанства, угледаћеш своју душу грехом убијену… угледаћеш многе друге тајне, скривене од света и од синова света. Кад се открије тај призор, приковаће се за њега твоји погледи; охладићеш се према свему привременом и пропадљивом, што ти је досад било блиско.”

Ноћ је у молитви коју је одредио отац Јован, и у читању Псалтира, брзо пролазила. А кад би ум почео да се досађује и лута, кренуо бих да се, крај улаза у пештере, клањам до земље. Постио сам притом како сам могао, али сам био веома гладан! Зато сам одлучио да смислим обед који засигурно не би подстицао апетит. Кад сам мало размислио, зауставио сам се на просфорама потопљеним у свету воду. То је био мој властити аскетски изум. Јело је испало веома благочестиво, али страховито неукусно – гњецаво и бљутаво – управо оно што ми је и требало. После маленог тањира тога јестива више нисам осећао глад. Отац Јован насмешио се моме изуму, али није протестовао. Само је строго наредио да што чешће долазим на исповест и казујем му све што се током дана догађа.

А збивања су стварно почела да се готово нижу. После другог или трећег дана осетио сам да ми се скоро уопште не спава. Тачније, за сан су ми била довољна четири сата. Мој уобичајени дружељубиви карактер такође је некуд нестао: желео сам да што више будем сам. Затим сам, једног по једног, почео да се сећам грехова покопаних у сећању, давно заборављених догађаја из живота. Чим бих завршио с дежурством, отрчао бих на исповест. Занимљиво, од тих горких открића у срцу почео сам да осећам, без обзира на тугу, неописиво спокојство и лакоћу.

После недеље дана таквога живота догодило се нешто још необичније. Док сам се ноћу, осетивши досаду од дугих молитава, клањао крај улаза у пештере, иза мојих леђа наједном се чу страшна ломљава, као да се негде, с неописивом буком, сручило хиљаду табли лима. Од страха сам се само укочио на месту. А кад сам се усудио да се окренем, угледао сам, непромењен, исти онај мирни манастирски трг на месечини.

До јутра се нисам удаљавао од пештера, једнако се молећи светим угодницима и ишчекујући, сваког трена, да се страховити прасак понови.

У зору, у четири сата, на трг је, као и обично, из своје пећинске келије изишао отац Серафим. Притрчао сам му и муцајући од узбуђења испричао шта ми се десило.

Отац Серафим само одмахну руком:

Не обраћај пажњу, то су злодуси.

И пошто је погледом домаћински обухватио цео манастир, вратио се у своју келију.

Лако је њему да каже “не обраћај пажњу”! Преостало време дежурства провео сам дрхтећи као прут.

Наредног дана догодило се нешто још необичније. Увече, кад сам ступио на дежурство на Успењском тргу и већ по навици почео да у себи читам Исусову молитву, спазих да је према мени кренуо наш искушеник Пашка-Чуваш, познати силеџија којег су у манастир, на преваспитавање, послали родитељи, одмах после војске. Растужих се јер је Пашка наилазио с отвореном жељом да о нечему са мном поразговара. Ја то тад никако нисам желео.

Кад наједном, негде унутар себе разговетно зачух Пашкин глас. Поставио ми је питање које се тицало за њега врло важне ствари. И одмах, опет унутар себе, чух одговор на његово питање и схватих да управо то Павлу треба да објасним. Павлов глас, међутим, није пристајао, негодовао је. Други глас стрпљиво га је убеђивао водећи га ка исправној мисли. Такав ми дијалог, а потрајао је бар неколико минута, у једном тренутку проструја кроз главу.

Пашка приђе, а ја се скоро и не изненадих кад ми постави управо питање које сам већ чуо. Одговарао сам му речима које су ми минут раније пројуриле кроза свест. Наш дијалог текао је управо онако, од речи до речи, како је малочас звучао у мојој души.

То је било запањујуће! Сутрадан нахрупим оцу Јовану и упитам шта се то са мном збило. Отац Јован је одговорио да је то мени Господ, по милости Својој, допустио да крајичком ока завирим у духовни свет који је скривен од нас, људи. Мени је пак било јасно да се то збило захваљујући молитвама оца Јована. Отац ми је уз то строго наложио да се не преузносим и упозорио ме да ће ово ново стање ускоро проћи. Да бих стално био у њему, објаснио је, неопходан је прави подвиг. У најдословнијем смислу речи. Какав? Свако на свој начин, ко како може, покушава да одржи ту загонетну везу с Богом. Прави подвижници Духа свету изгледају сумануто, апсурдно, луцкасто, јер из неког разлога одлазе од људи, траже непроходне пустиње, пењу се на стубове, постају јуродиви, годинама клече на камену, не спавају, не пију, не једу, пружају други образ ономе ко их увреди, воле непријатеље, себе ниподаштавају. “Они којих свијет не бјеше достојан, по пустињама потуцаше се, и по горама и по пећинама и по рупама земаљским” – вели о њима апостол Павле.

На крају је отац Јован поновио да не тугујем кад, ускоро, ово стање прође, али да увек памтим шта се догодило.

У истинитост речи оца Јована уверио сам се већ сутрадан. Без обзира на силину утиска, који ме није напуштао после запањујућег разговора с Павлом, ускоро су ми се мисли некако расејале, нешто сам сувишно појео за трпезом, с неким мало поразговарао, нешто нечисто примио у срце – и онај неупоредиви осећај Божје близине неприметно се истопио.

Остао сам на ономе што је изабрало моје сладострасно и грешно срце: на својој омиљеној чорби од грашка, привлачном блебетању с мојим дивним друговима, на најразличитијим занимљивим мислима и маштаријама. На свему томе, само без Њега. То ме је толико пунило горчином да ми се у души сама од себе склопила песма:

Тужан сам и ведар,

Туга ми је светла.

Туга ми је Тебе пуна,

Тебе, Тебе само…

Потом се тргох – као да је неко други већ написао ове дивне редове.

Ћелави Пашка-Чуваш је после неколико година отишао из манастира; убијен је негде у Чебоксарима. Бог нека му душу прости! Међу осталим мојим друговима – тадашњим печорским искушеницима – малобројни су остали на монашком путу.