Отац Антипа

Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - отац Антипа

Осим акиминског Псалтира, у манастирима постоји још једна нарочита служба – читање молебана с акатистима. То значи да се уобичајеном молебану додају службе овим или оним светитељима. Ни у древним уставима, ни у пракси других православних земаља тога, чини се, нема, већ само код нас, у Русији. Али народ је те службе веома заволео па су у Печорама наручивали много акатиста, понекад по петнаест-двадесет, тако да је богослужење понекад трајало и више од три сата.

За младе монахе ове једноличне, дуготрајне службе биле су велики терет. То је и могло да се разуме: акатисти су намењени домаћем читању а састављали су их врло различити људи – понекад велики црквени песници, а понекад благочестиве провинцијске госпођице, тако да текстови акатиста, најблаже речено, нису увек савршени. Млади јеромонаси зато су често покушавали да се тих молебана некако ослободе.

На њихову срећу, био је у Печорама један човек који је у сваком тренутку био спреман да замени таквога образованог сабрата кад на њега дође ред да служи службу. Звао се архимандрит Антипа. У манастир је дошао одавно, после рата, груди пуних ратних одликовања, и постао духовни син старца схиигумана Саве, којем је био одан, што се каже, до гроба.

Без обзира на импозантну спољашњост (а изгледао је отац Антипа као силни стари лав пламенориђе густе гриве), овај је свештеномонах био необично доброћудан и увек са свима љубазан. Нико га није видео љутитог или раздражљивог упркос томе што му је мноштво најразличитијих људи свакога дана Долазило на исповест, по савет, а често и само на разговор одушка ради. Због те његове доброте многи су настојали да допадну њему на исповест. А њему самом драго – све ће грехе опростити и својом свештеничком влашћу од њих их заувек разрешити! Е, то је била срећа!

Уза све то, отац Антипа читао је и Псалтир по Акимитском типику. Ако се догађало да неко од братије због болести или послушања, а каткад и из немара, пропусти свој сат читања, отац Антипа сам ће све обавити уместо њега и никада никога неће прекорити иако га је и самог чекало, током ноћи, бар три сата читања Псалтира.

Па ипак, највећу милину оцу Антипи доносили су молебани с акатистима. Он је на тим бесконачним службама сав сијао и притом обавезно додавао још три до пет поменика, сваки тежак бар килограм. Тако се радовао и тако дубоко осећао колико су црквене молитве важне и за живе и усопше! Народ је такође веома волео те његове службе.

Али дошао је дан кад отац Антипа, због тегоба с ногама, више није могао да стоји на молебанима. Отац намесник обзнанио је тада да се архимандрит Антипа ослобађа вршења тих обавеза.

Последњу своју службу отац је одржао сав у сузама. Плакао је и верни народ, жалио што на акатистима више неће бити таквога молитвеника. Озбиљно су се забринули и млади јеромонаси, одмах проценивши колико ће дугачких молебана сад они морати да служе, без оца Антипе. Радовали су се само искушеници-прислужници: међу свештеномонасима више није било оних који су волели да читају акатисте и поменике тако да им се не види ни краја ни конца. Сад ће искушеници коначно на време стизати на ручак.

Али ипак, највише од свих жалио је отац Антипа. Он не само што је сада служио свој последњи молебан него се и у будућности лишавао прилика да чита толико му за срце прирасле акатисте. Ствар је била у томе што се књиге с акатистима (тако се и зову – акатисници) у то време нису штампале у нашој земљи – манастири су имали само дебеле свеске с тим текстовима, које су преписали марљиви парохијани. Драгоцене свеске чувале су се у нарочитом коферчету, а коферче, некад потпуно на располагању оцу Антипи, од сада прелази у надлежност других свештеномонаха.

Пред крај те најтужније службе у животу оца Антипе у Михајловски храм ушла је група страних туриста. Изгледа да су то били потомци руских емиграната јер су се – мада су изгледали као однеговани странци – и крстили и иконе целивали исправно, као наши. Пошто су се помолили, поклоници се спремише да иду, кад једна жена из ташне извади неку књигу и, издалека је показавши оцу Антипи, спусти на степеник амвона испред олтара.

Кад је отац Антипа напуштао храм, праћен уплаканим старицама, сетио се остављене књиге. Сагнуо се стењући, подигао је и отворио. Био је то акатисник на црквенословенском језику, издат у Бриселу.

Од тада па до саме своје смрти отац Антипа није се одвајао од те књижице – заменила му је цело оно драгоцено коферче. Књига, иако мала, била је штампана на танком папиру, па је, на радост старог оца, садржала мноштво акатиста.

Виђали смо отад овог огромног риђег монаха како са својом књижицом седи удобно смештен на клупици, на Светом брду, и ставивши велике наочари усрдно се моли.

Пред смрт, отац Антипа пао је у постељу. У манастирској болници често су га исповедали и причешћивали, али на сам дан своје смрти скупио је снагу да устане. Узео је крст с Јеванђељем и отишао у пештеру – на гроб свога духовника, схиигумана Саве. Онде се отац Антипа исповедио давно умрлом омиљеном старцу за цео проживљени живот и измолио његове молитве за далек пут. А затим се вратио у болницу – да умре.

Кад сам стигао из Москве, на његову сахрану, био сам изненађен што ковчег нисам нашао тамо где се у Печорама новопрестављени ставља за тродневну молитву пред сахрану – у капели за освећење водице. Испоставило се да се капела кречи, па су ковчег оца Антипе ставили у пештеру, тик уз гроб схиигумана Саве. Чак ни смрт, колико год се трудила, није, ето, могла да их раздвоји. Ту су га, одмах поред, и сахранили.

Сада су отац Антипа и његов духовник отац Сава заједно: и моштима – на земљи, и духом – у Царству Небеском.

Не кажем “моштима” зато што не знам да се пре црквене канонизације нико не може прогласити за светитеља, већ само стога што се земни остаци сваког преминулог православног хришћанина у Цркви називају моштима. Премда то мало ко зна.