Уна је оправдала своје име. Не једном, већ хиљаду пута. Памти ова крајишка љепотица много више него што може стати у један људски вијек. Памти али не говори. Јер, када би знала говорити, причала би Уна без престанка да нас подсјети на бол наших очева, дједова и прадједова, на страх и смрт, на част и бешчашће, на небројене ужасе, на крв која се њоме пјенила, на јауке које је скрила у своје дубине.
Само када би нам говорила о љету 1941. године, Уна би застала на цијело једно љето, да нам исприповиједа о оној крвавој жетви хиљада и хиљада православних Срба које су мученичком смрћу нашле вјечни смирај у њеним дубинама и на њеним обалама.
Усташки нож био је довољно дуг да затре читаве породице, да опусти села и градове, јер џелати наших предака нису имали ни стида ни срама, а још мање људскости и страха Божијега у себи. Зато су чинили то што јесу.
Крвљу је текла Уна тог врелог љета 1941. године када је усташко безумље досегло свој зенит. Нестало је милости за дјецу у колијевкама, за старе и нејаке, за дјецу школског узраста и за сваку другу српску душу у Поуњу. Људи без душе истргли су срца из груди онима који су су радовали и свитањима и сумрацима, и сјетви и жетви, и домаћинима и гостима, и својима и туђима.
Птице су заћутале, пјесма је престала, само су се јауци проламали горама и пољима, да вину српску бол све до Неба, знајући да ће душе мученика из Поуња заблистати пред Престолом Христа Васкрслога Који је „смрт смрћу уништио“.
Од Доње Суваје у Лици, па преко Мартин Брода, Кулен Вакуфа, Гаравица, Црног Језера, па све даље и даље, кроз бројна српска села и вароши, текла је крвава Уна све до Јасеновца, да загрли своју крваву сестру Саву, да се изгуби у њој, јер толико крви, ужаса и бола превише је за једну ријеку па таман то била и Уна.
У Поуњу је данас све мање православних Срба. Јауци су утихнули, али и пјесма се ријетко чује. Уна још увијек тече кроз кланце и клисуре, кроз кањоне и поља, нијемо свједочећи једно вријеме и људе чија су лица и имена већ заборављени. Од извора до ушћа, Уну су освештале хиљаде невиних душа.
Нема те српске воде која је светија од Уне. На сваком њеном камену или ријечном острву могла би се служити Света Литургија, јер је ова блистава ријека освештана српском крвљу и натопљена њоме. Баш због тога Уну не видимо као туристички бисер, већ као српски Јордан који одише патњом, болом и васкрсењем.
На нама је да памтимо, да се изнова подсјећамо сваке српске душе коју је Уна запамтила. Једна ријека и једно љето заувијек ће остати најкрвавија страница наше прошлости. Ако ријека памти, ни ми не треба да заборављамо. Ако заборавимо – себе смо исписали из Књиге Живота.
Баш због тога, наложио сам Центру за историју, традицију и духовност Епархије бихаћко-петровачке да започне рад на мултимедијалном пројекту „Уна – најкрвавија српска ријека“, чиме ћемо у своје вријеме и на свој начин допринијети националном памћењу које заслужује свака српска жртва.
Памтимо свједочећи, свједочимо памтећи!
Епископ бихаћко-петровачки Сергије
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
