Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Мошти Светог Тихона
Једна од тајни црквеног живота совјетског времена била је и судбина моштију Светог патријарха Тихона, сахрањеног 1925. године у Малом храму московског Донског манастира. Године 1946. на парастосу крај његове гробнице митрополит крутицки и коломенски Николај (Јарушевич) с тугом је рекао: “Сада смо се молили само над гробом Његове Светости. Његово тело није овде.”
Постојали су озбиљни разлози за овакво уверење. Никога не би зачудило да су посмртни остаци патријарха Тихона уништени. Јер, ако су православни упокојеног предстојатеља Руске цркве доживљавали као светитеља, то мора значити да је мржња бољшевика била превелика чак и за острвљени совјетски милитантни атеизам. На списку непријатеља совјетске власти, објављеном у једном од бројева Известија, патријарх Тихон био је под бројем један.
Причало се да је 1927. године, после затварања Донског манастира, патријархов ковчег по налогу власти извађен из гробнице и спаљен у крематоријуму, због бојазни да ће његове мошти и гроб постати место поклоњења. По другим информацијама, монахиње су посмртне остатке Његове Светости тајно изнеле и сахраниле на Немачком гробљу у Лефортову. Поборници треће верзије тврдили су следеће: монаси су схватали да власти могу да оскрнаве патријархове посмртне остатке, па су их убрзо после погреба извадили и поново сахранили негде у некрополи Донског манастира.
Све ове претпоставке као да су потврђене када се, 1932. године, предводник црквених расколника-обновљенаца, подржаваних од совјетске власти, “митрополит” Александар Веденски пред својим следбеницима појавио у архијерејским одеждама у којима Московљани одмах препознаше драгоцене одежде сашивене специјално за патријарха Тихона, у чувеној фабрици познатих трговаца, браће Оловјанишњикових. У тим је одеждама патријарх Тихон и био сахрањен.
Па ипак, нада да ће мошти толико вољеног патријарха једног дана бити пронађене, у Цркви је и даље била жива.
Чим је монашки живот у Донском манастиру почео да се обнавља, једна од првих молби с којом се малобројна братија обитељи обратила своме настојатељу, патријарху Алексију II, била је да се започне трагање за моштима Светог Тихона. Његова Светост с радошћу благослови тај наш труд. Да смо само могли знати с каквим ће догађајима то бити повезано и како ће се све лепо завршити!
Убрзо се указа згодна прилика. Наиме, почело је реновирање Малог храма Донског манастира. Храм је затворен на неколико месеци и то је било згодно време да се започну ископавања… Ипак, некако су се увек појављивали неки разлози да се трагање одложи, а реновирање храма је у међувремену завршено. Службе у храму поново кренуше својим редом, ми не искористисмо погодне часе. У ствари, искрено говорећи, тада смо се заиста лакомислено, чак веома глупо понели према патријарховом благослову, правдајући се којекаквим “разлозима и околностима”. И то нам се убрзо олупало о главу. Мада, као и увек, Господ је и наше грешке усмерио на опште уразумљење и прослављање Свога верног Светог новомученика, патријарха Тихона.
Био је новембар 1991. године. Манастирски намесник, архимандрит Агатодор, по завршетку реновирања оде на службено путовање а мене, као најстаријег, остави у манастиру. Није било нарочито много посла, ако се не рачуна непријатан конфликт с некаквим чудним људима који нам се натоварише на врат. Они су се представили као свештеници и мирјани Руске заграничне цркве, мада, како се касније испоставило, нису с њом имали никакве везе. Правили су неред и скандале у покушају да по сваку цену у манастиру заведу своја богослужења, без патријарховог благослова. Ми смо их наговарали и саветовали колико смо могли, али кад на крају схватисмо да ништа не помаже, незване госте одлучно избацисмо из манастира. Они су нам, изгледа, то добро запамтили.
Осамнаестог новембра празновали смо дан када је, 1918. године, на Помесном сабору Свети Тихон изабран за сверуског патријарха (он је био један од тројице кандидата и жреб је пао на њега). Био сам доста прехлађен, али сам тога дана ипак служио литургију, а затим и парастос: била је то и годишњица смрти оца Рафаила (Огородњикова). И иначе, 18. новембар је за мене некако необичан датум. На тај дан 1988. године погинуо је отац Рафаило, а 1993. умрла Валентина Павловна Коновалова, “жена московског трговца”, духовна ћерка оца Јована. Случај о коме причам такође се догодио 18. новембра. Али све ово помињем само успут.
Тада сам први пут у свом свештеничком животу на литургији припремао Дарове који се чувају за причешћивање болесника. Јесте да се по црквеним правилима то ради на Велики четвртак, али претходне ноћи ми је дошао пријатељ, вајар Вјачеслав Михаилович Кликов, с молбом да хитно причестим његовог болесног познаника и над њим извршим Свету тајну јелеосвећења. Испоставило се, међутим, да у нашем храму нема Светих дарова који се чувају за причешћивање болесника, тачније: никада их није ни било.
Хвала Богу, с Кликовљевим болесним пријатељем све се добро завршило. Током ноћи сам над њим извршио јелеосвећење, а ујутро га је причестио свештеник из другог храма. Али да се више ништа слично овоме не би догађало, ја, под руководством нашег старог јеромонаха оца Данила, припремим Свете дарове за болеснике и положим их у специјални реликвијар на престолу.
После вечерње службе дође ми у посету мој друг Зураб Чавчавадзе и донесе теглу слатког од малине. То слатко је много добро против прехладе. Седимо тако уз слатко и чај, кад зове дежурни телефоном и узнемирено саопштава да пред капијом стоји неколико ватрогасних кола а њихов командир тврди да хитно морају у манастир, да угасе неки пожар.
– Зар код нас нешто гори? – зачудих се.
– Не, наравно! – рече дежурни. – Једино ако њиховом командиру нешто у глави не гори…
Све ми одмах постаде јасно. Близу нас има једна ватрогасна станица, а њени руководиоци се друже са оцем Агатодором. Један од официра много воли да заседне с њим и да филозофира о животу. Једном је он, под дејством појачане концентрације алкохола, у тој филозофији већ покушавао да усред ноћи продре у манастир. Сад се, очигледно, ситуација понавља.
Спустим слушалицу, али не прође ни минут, опет зазвони телефон. Дежурни рече да ватрогасци и даље насрћу. То је већ било превише. Зураб и ја се обукосмо, а ја се већ презнојио од чаја и слатког па се огрнух мало топлије, и пођосмо да видимо о чему је реч.
– Шта се то догађа? – викнем ја тако да се чује с друге стране капије.
– Пожар! Код вас је пожар! – вичу они.
– Шала вам није нимало занимљива.
– Стварно вам кажемо, имали смо позив!
– То је грешка, можете сами да се уверите – рекох им и одшкринух капију.
Крај манастирских зидина стварно су стајала двоја ватрогасна кола с комплетним екипама. Људи у блиставим шлемовима уђоше у манастир. И сами су били у недоумици.
– Звала је нека жена, мислили смо да је од вас. Каже: “У Донском је пожар, крените одмах.”
Ја им понудим да заједно обиђемо манастир не би ли се уверили да је заиста посреди неспоразум. Кренусмо према централном тргу. Већ се хватао сумрак, али све се још јасно видело. Уобичајена тишина и мир, нигде ништа необично.
– Ето видите – осмехнух се ја ватрогасцима.
И управо у том тренутку на прозорима Малог храма Донског манастира нешто јако севну, стакла се распршташе и кроз прозорске оквире покуља наранџаст пламен с колутовима црног дима.
Ватрогасци појурише према својим колима, а Зураб и ја остадосмо да бленемо у пожар. Затим као помахнитали повикасмо:
– Пожар!!! Пожар!!! – и јурнусмо према храму.
Поред нас протутњаше ватрогасна кола. Храм је већ сав био у пламену. Ватра је беснела у прозорским окнима, а мрачни стуб дима куљао је према вечерњем московском небу.
Нећу много да описујем ту страшну ноћ. Тек у два по поноћи ватрогасци нам дозволише да уђемо у храм. Оно што смо угледали било је заиста ужасно. Црни зидови и свод, угљенисани оквири за иконе, угљенисане иконе, све заливено водом, неподношљив мирис гарежи…
Један ватрогасац поведе ме у дубину храма и успут изложи прву верзију о могућем узроку пожара. Најпре је, по његовим речима, плануло крај патријарховог надгробног споменика, а пошто су зидови храма били офарбани запаљивом уљаном бојом, пламен се моментално проширио.
– А ово је стварно чудно – рече ватрогасац показујући иконостас.
Дрвене греде и иконе нису изгореле, само су од гарежи поцрнеле. Иконостас је
остао читав. Сав узбуђен уђем у олтар и видим да је и овде, осим што има гарежи, све нетакнуто. Вратим се до официра, а он стоји и у недоумици гледа око себе.
– Све испред иконостаса изгорело је, а он је због нечега остао читав. Није ваљда од метала? Колико ми се чини, требало би да је од дрвета…
– Од врло старог дрвета.
– Па како онда није изгорео? Чудно…
– А да!.. Па ми смо јутрос на престо ставили Свете дарове! – сетих се ја.
– Шта сте ставили?
Покушах да му објасним. Официр учтиво саслуша, мало се накашља и упита:
– Ви озбиљно мислите да то има везе са заштитом дрвета од ватре?
– Не знам. Једноставно констатујем да смо јутрос на престо ставили Свете дарове.
– М-хм… да – промрмља официр. – Уосталом, то се понекад дешава. Све унаоколо гори, а поједини предмети остају читави. У нашем послу свашта можеш да видиш.
Истога дана покренута је истрага. Испоставило се да је жариште пожара заиста било поред саме гробнице Светог Тихона. Прозор је ту увек одшкринут и, по претпоставци иследника, починилац је кроз прозор убацио најобичнију запаљиву бомбу. Зидови, офарбани уљаном бојом, одмах су захваћени ватром. Злочинац је имао довољно времена да непримећен изиђе из манастира, заједно с последњим посетиоцима.
Разјашњено је и то како је пожар тако брзо откривен. Једна наша парохијанка станује преко пута Донског манастира и има обичај да вечерње молитве чита на тераси. Она је угледала блесак кроз прозор храма и одмах телефонирала ватрогасној служби.
Два дана доцније у изгорелом смо храму служили свеноћно бденије уочи Сабора Светог архистратига Михаила. Хор пева “Хвалите име Господње”, ја обављам празнично кађење, а људи стоје у своме вољеном храму и не могу да задрже сузе гледајући зидове поцрнеле од чађи и оквире за иконе претворене у угарке. Нисмо службу пренели у други манастирски храм, нисмо желели да верници схвате овај догађај као неко велико искушење. Једноставно се десило, најобичнија случајност, а Господ ће нашу збуњеност и жалост окренути на радост и тријумф вере, на уздање у Његов свеблаги и недокучиви Промисао. Управо о томе сам нашим парохијанима те вечери у проповеди и говорио.
Требало је поново приступити реновирању храма. Није прошло ни недељу дана откако је реновиран и откако вршимо службе у њему, а ево, већ други пут, пружа нам се могућност да започнемо трагање за моштима Светог Тихона.
Поново се тим поводом обратисмо Његовој Светости и он потврди свој благослов да се врши ископавање, само нам наложи да дејствујемо опрезно и промишљено. Разумели смо његову забринутост. Било је оних који су га наговарали да уопште не дозволи ископавање јер су шансе да пронађемо светитељеве посмртне остатке биле врло мале. А ако се рашире гласине, упозоравали су опрезни саветодавци, да смо тражили мошти патријарха Тихона и нисмо нашли, онда ће проблема бити напретек. Расколници и недоброжелатељи Цркве одмах ће разгласити како сам Свети Тихон није хтео да његове мошти бораве у патријарашкој цркви. Али, хвала Богу, патријарх Алексије одлучно рече: ако откријемо мошти биће велики празник, а ако их тамо нема, нећемо то ни од кога крити.
Подметачи пожара нису пронађени. Манастирска братија и поједини парохијани претпостављали су ко би то могао бити, али се чак некако у души сажалише на те људе и препустише их милостивом суду Божјем. Утолико пре што је сада, кад је време протекло, постало јасно да је злочин био допуштен по Промислу Божјем. Управо у време другог реновирања Малог храма Донског манастира, које је прилично потрајало, пронађене су светитељеве мошти.
На празник Сретења Господњег увече одслужисмо молебан пред гробницом патријарха Тихона и приступисмо ископавању. За то је знао врло мали број људи: Његова Светост патријарх Алексије II, неколико монаха, два старца – архимандрит Кирил из Тројице-Сергијеве лавре и архимандрит Јован из Псковско-Печорског манастира – и они које смо замолили да нам помогну: Вјачеслав Михаилович Кликов са својим радницима и уметник Алексеј Валерјевич Артемјев. Радовима је руководио научник-археолог Сергеј Алексејевич Бељајев. Он је учествовао и у откривању моштију преподобног Амвросија Оптинског, бавио се ископавањима у Дивејеву и Херсонесу.
Најпре смо скинули надгробну плочу. Мермер је од пожара постао готово смеђ. На дубини од око тридесет центиметара наиђосмо на масивну мермерну плочу с натписом: “Свјатјејши Тихон, Патријарх Московски и целе Русије”. Управо таква је била титула руских патријараха почетком двадесетог века. Проналазак нам даде нову снагу. Настависмо копање и на дубини од око пола метра угледасмо оно што смо тражили: камени свод гробнице. Утрострученом снагом прионусмо на посао – до јутра смо били пажљиво рашчистили целу гробницу. А када нам пође за руком да из свода извучемо неколико каменова, ја у отвор гурнем упаљену свећу и завирим. Гробница је била празна. Светлост свеће обасја само прашњаве праменове старе паучине.
Кад то рекох друговима, сви у изнемоглости клонуше на под, ко се где затекао. Неколико минута сви су покуњено седели и ћутали. Затим, један за другим, почеше да прилазе и проверавају: можда ја нисам добро видео, можда су у пространој гробници остале бар честице моштију или комадићи ковчега, ако су евентуално отпали приликом отварања патријарховог гроба! Међутим, баш ништа нису нашли… Потврђивале су се наше најгоре зебње.
Кад мало дођосмо к себи, одлучисмо да бар документујемо размере и стање гробнице. Неко крену да мери дужину и притом шипка, дуга два метра, неочекивано цела прође некуд у десну, а затим и у леву страну. Исто се поновило и са шипком дугом осам метара. Журно прегледасмо подземни објекат и убрзо нам постаде јасно да нисмо наишли на гробницу, него на део подземног система за грејање храма. То су камене цеви, узидане испод пода, кроз које је пролазио врућ ваздух из пећи. Тај “калорифер” је на месту патријарховог гроба из неког разлога знатно проширен, тако да заиста личи на гробницу. Осим тога, судећи по изгледу, тај део је био озидан скорије од осталих делова подземног објекта. Можда је то стварно била растурена гробница? А можда се гроб налази на много већој дубини, а ово што смо нашли само је лажна гробница, озидана да збуни бољшевике и наведе их на помисао да је сандук с патријарховим телом већ извађен и закопан негде другде?
Поврх свега, отац Данило доведе неког дедицу који нам је “гарантовао” да Свети Тихон није сахрањен на том месту, него пет метара источније. Мишљења се поделише па ујутру отидосмо код Његове Светости да нам он благосиља шта даље да радимо. Испитавши све детаљно, патријарх благослови да копање наставимо на истом месту.
Најзад, негде предвече пред нама се појави права патријархова гробница. Овога пута дилеме није било. То је био велики објекат покривен огромном плочом, која, срећом, није била монолитна, него се састојала од неколико масивних камених блокова. Подигосмо један од њих, ја се пружих на стомак и спустих свећу унутра. Из подземне гробнице одмах ме запахну мирис пролећне свежине, тога се добро сећам. Сви остали сабише се око отвора. Испред мене се налазио фино изрезбарен храстов сандук. По опису ми је био добро познат. На њему – мермерна таблица. Уз треперење свеће прочитах: “Патријарх Московски и целе Русије Тихон”.
Нисмо могли да верујемо колику смо срећу имали. Отац Агатодор одмах оде да телефонира патријарху Алексију. Било је већ касно, око поноћи, али у патријаршији је тек била окончана седница Светог синода. Двадесетак минута касније Његова Светост већ је био у Донском манастиру. До његовог доласка успели смо да остале камене блокове подигнемо изнад гробнице и патријарха смо дочекали празничним звонима. Била је поноћ, звонила су звона, све као да је Васкрс.
Тешко је описати шта смо све осећали те ноћи, стојећи крај отвореног гроба Светога Тихона. Чинило се невероватним да се све завршило и да су мошти пред нама. Засигурно се и патријарх Алексије осећао исто тако. Упркос томе, он ми рече:
Па ипак, треба погледати да ли су мошти стварно ту.
Ја узмем епитрахиљ, јер се мошти могу додиривати само у свештеним одеждама, сиђем у гробницу, отпустим ексере и придигнем изрезбарени поклопац ковчега. Срце ми је стало кад сам увукао руку. Под прстима осетих најпре тканину, а затим раме…
– Ту су!!! – викнем из свег гласа.
– Станите! Довољно је! Назад, одмах назад! Брже затварајте! – допирао је одозго узбуђени патријархов глас.
То се догодило 19. фебруара. После три дана у манастир дођоше Његова Светост, чланови Синода и духовници Тројице-Сергијеве лавре: архимандрит Кирил и архимандрит Наум. Подигосмо трошни поклопац сандука, с кога су се осипали изрезбарени детаљи, и пред нама се појавише нетрулежне мошти Светог Тихона, покривене патријарашком мандијом од кадифе.
Неколико дана касније обавили смо омивење светих моштију, по древном обреду, обукли их у нове архијерејске одежде и сместили у кивот израђен специјално за ту прилику. На патријарху су биле оне чувене одежде, сашивене у фабрици Оловјанишњикових. После тога смо још дуго лупали главу како су исте те одежде могле да се нађу код лажног митрополита Веденског.
Иако је влажност у гробници била веома висока, иако је тело патријарха Тихона под земљом било шездесет седам година, мошти су биле потпуно сачуване. Занимљиво је да се једна од панагија (напрсна икона, симбол архијерејске власти) на грудима Светог Тихона, направљена од мамутове кости, потпуно претворила у прах – остао је само сребрни оков. Тада се нехотице сетисмо стиха из Псалтира: Чува Господ све кости њихове.” Овде је, међутим, осим костију Светог патријарха, очуван и већи део тела. А такође и велики патријарашки параман, бројанице, монашки параман, крстић који је носио око врата, драгоцена златна панагија коју је патријарх, још као архиепископ јарославски, добио на поклон од свештенства и парохијана те епархије. Чак је пронађена и гранчица врбе (Свети Тихон сахрањен је на Цвети) и бочица с миомирисним ружиним уљем, које су на патријархово тело пре погребења излили.
После извесног времена наш археолог Сергеј Алексејевич Бељајев ипак је успео да се докопа информације како су се патријарашке одежде нашле код лажног митрополита Александра Веденског. У фабрици Оловјанишњикових сашивене су две такве одежде, а не једна. Она која је заиста припадала Светом Тихону сада је изложена у музеју московског Донског манастира.
