Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у четврту недјељу по Педесетници, на празник Светог великомученика Прокопија, 21. јула 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви, посвећеној данашњем празнику у мјесту Лепенац код Мојковца.
Саслуживало је свештенство Епархија, а у литургијском прослављању празника Светог великомученика Прокопија, који је храмовна слава цркве у Лепенцу, учествовао је вјерни народ овог краја.
Славу је сабранима честитао Владика Методије, говорећи о Светом Прокопију, који је био рођен у мјешовитом браку од оца хришћанина и мајке незнабошкиње, а пошто му се отац рано упокојио мајка га је васпитала у тадашњем римском паганству и назнабоштву.
„Када га је цар Доклецијан видио како је гледан, диван и допао му се, повео га је на свој двор и учинио га војводом, а после га је као војводу послао с војском у Александрију да побије све хришћане које тамо нађе, почетком 4. вијека. На том путу испуњења цареве заповиједи, једне ноћи, каже житије, јавио му се сам Господ: Гдје то идеш и зашто ме гониш, као некад Савлу апостолу Павлу што се јавио. Он каже: Не познајем те, Господе, ко си ти? Он каже: Ја сам Исус распети, Син Божји. Тада се укаже свијетли крст на небу као од кристала. После тог виђења, потпуно се преобразивши духовно, од богоубице и прогонитеља хришћана постао је теофил односно богољуб“.
„Дао је да се изради крст налик ономе који је видио у виђењу и показао му се. Умјесто да оде у Александрију да побије хришћане по царевој заповиједи, он оде у Јерусалим и од тадашњих незнабожаца и агарјана одлободи град и тамо исповједи себе као хришћанина. Одмах га ставе на суд, а он скине све инсигније части, моћи и власти, мач и појас војводски, сматрајући то од тог тренутка низашта, хвалећи се тиме да је постао Христов војник. Затворили су га у тамницу, а онда је 12 побожних дјева, каже житије, дошло на његов прозор да му се објаве, тајне хришћанке у Јерусалиму, и кажу да су и оне хришћанке. Почео их је подучавати, а онда кад су примијетили чувари затвора да су и оне хришћанке затворе и њих, судија осуди на страшну казну смрћу да их уморе, прије тога да их муче“, казао је Преосвећени Епископ, подсјетивши да их је Свети Прокопије учио и храбрио како да достојанствено приме мученички вијенац.
Дјевојке су биле погубљене, а у том њиховом страдању и мучењу и мајка Светог Прокопија, који се звао Неаније, неко ко је нови прије тога, Христос га је у тамници крстио и дао му име Прокопије.
„Његова мајка која је видјела страдања тих дјевојака и она се из своје незнабожачке заблуде преобратила и постала хришћанка, исповједивши Христа и она је страдала са оних 12 жена и тиме се убројала заједно са својим мужем хришћанином и сином великомучеником у Свете дјеве, добивши небески вијенац. Свети Прокопије је после тога био посјечен као римски грађанин, јер је то била казна за римске грађане, смрт се извршавала тако што им је глава одсијецана мачем. Прије тога се Свети Прокопије помолио за цијели свијет, за све убоге, немоћне, потребите, уцвијељене и прогоњене, а онда је глас са Неба дошао да је услишена молитва његова и тада је мирно приклонио главу под мач“.
„Чули смо данас у светом Јеванђељу да Господ каже: Онај који се не одрекне оца или мајке, или онај који воли више оца или мајку, сина или кћер више него мене ако воли није мене достојан. То су страшне ријечи да се човјек запита ко је тај који то може да каже да неког волимо више него оца или мајку. Христос под тим подразумјева следеће, а то смо имали на примјеру житија Светог великомученика Прокопија, иако му је мајка била незнабошкиња. Он, поставши хришћанин није мање волио своју мајку него прије, можда чак и више, сагледавајући је из другог, небеског угла и перспективе вјечног живота, живота са Христом, али, свако онај ко се опредјели прије за неког од својих ближњих по крвном сродству, а насупрот истини, правди, милости Божјој и доброти, тај је изабрао и нешто друго осим Христоса. Христос је оваплоћење истине, правде, милости и доброте. Зато у сваком тренутку и сваког дана у животу, кад се опредјелимо за нешто друго осим за истину, правду и доброту, за живот и за милост ми смо се одрекли Онога Који је носилац тога, Животодавца, Творца неба и земље“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Изабравши Христа, иако му је мајка била незнабошкиња, истакао је Владика Методије, дошло је до тога да му се и мајка преобрати кад види свјетлост на његовом лицу и како он стамено, храбро и непоколебљиво корача ка гробу.
„Тај гроб више није последња станица и завршетак свега за једно људско биће, како се то некад мислило, него врата кроз која треба да прође и да још присније и интентзивније живи у заједници са Богом. То може само човјек ако има вјере, а вјеру даје Бог, ми треба да вјерујемо да ће нам Бог дати вјере, чак и за то треба вјера. И да Му се молимо као што је онај родитељ који је тражио да му сина излијечи Христос кад му је рекао: Ако вјерујеш биће као што желиш, а он каже: Вјерујем, Господе, помози мом невјерју. Тако и ми, треба да се молимо да нам Господ помогне да вјерујемо и да имамо макар малим дијелом вјере, као што је имао Свети Прокопије, да непоколебљиво идемо за истином, правдом, добротом и љепотом небеском, за живим Богом и да се окупљамо у заједници".
„Живот у заједници подразумијева да ми не мислимо за себе да смо као поједници нешто посебно, изнад других људи. Такав однос и осјећање, такво стање разбија сваку заједницу. Смирење је то које прави, окупља и веже заједницу у нераскидиву везу гдје благодат Божја Духа Светог чува ту заједницу и води је ка спасењу и Царству небеском. Дакле, вјера и смирење два златна крила на којима човјек лети, а са смирењем моћи ћемо и имати снаге, даће нам Бог и да се подвизавамо, да се трудимо у свим небеским, јеванђелским врлинама“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Методије, поручивши:
„Бог вас благословио, дао вам вјере, снаге, доброте и љубави, снаге да се опредјелите увијек и свакодневно, јер се човјеку сваки дан стваља да бира између таме и свјетлости, живота и смрти, доброте и врлине и гријеха, а гријех у себи носи смрт и зато овај свијет који је добар, који је Бог створио, у злу лежи због гријеха који се кроз људски род зацарио у овом свјету. Сваки хришћанин је онај проводник, и сијалица кроз коју треба да свијетли свјетлос овдје у тами овога свијета, у овој долини плача и да најављује небески живот и Царство небеско. То је призвање сваког хришћанина, свих нас без разлике и без изузетка овдје сабраних“.
