Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - О смерности
Отац Рафаило никад није пропуштао прилику да испољи смерност, пред било киме, чак и пред првим кога сретне. И то се збивало увек лако, као само од себе, никад није деловало намештено. Свуда је, ако се тако може рећи, похлепно тражио поводе за смерност. То се догађало зато што је отац Рафаило својом осетљивом душом одгонетнуо запањујућу тајну: од смерности чак и најобичнији грешни човек доспева ближе Богу. И то одмах, истог часа. Тако да се отац Рафаило чак и у ситницама трудио да нађе било какав повод да испољи смерност.
На пример, када бисмо сели за сто, отац Рафаило би одмах узимао најгору, натрулу јабучицу, а боље остављао нама. Или – дођем к њему у парохију, а он ми одмах уступа своју постељу. А сам, не слушајући моје протесте, леже на под. Али није он то чинио, на пример, зато што сам ја гост из престонице. Исто је то у његовој парохијској брвнари чекало и старца-ходочасника, и некаквога црквењака из суседне парохије.
Једном смо отац Рафаило и ја стигли возом у Псков. Из сурог северног неба росила је досадна кишица. Нисмо стигли ни да изиђемо на перон, кад нам се прилепи некакав Циганин:
Попе, попе, помози! Дај бар три рубље!
Сматрало се да свештеник увек има новца. Али ми, као и обично, нисмо имали ни пребијене паре. Објаснио сам то Циганину. Он није одустајао:
Како нема? Има ли бар нешто? Попе, попе, дај бар нешто!
Отац Рафаило застаде и пажљиво осмотри просјака. На ногама је имао дроњаве, исцепане ципеле. Отац Рафаило уздахну и без речи стаде да изува дивне чизме од бокса. Пре месец дана поклонио му их је један официр. Оцу Рафаилу биле су веома драге.
– Ћале, шта то радиш? Да ниси болестан? – уплаши се Циганин.
Али отац Рафаило већ је изуо лаке чизме, спустио их испред пренераженог Циганина, уредно преко њих сложио фланелске обојке и мртав-хладан стао бос да шљапка по барама.
– То је човек! То је човек! Какав човек! – раздра се Циганин да га чује цела станица.
Смерност оца Рафаила имала је, додуше, одређене границе. Та гранична линија била је савршено разговетна: могао је да истрпи било шта што се односило на њега самога, али није подносио кад су се увреде тицале Господа Бога и Његове Цркве.
Једном смо – отац Рафаило, ђакон Виктор, још један наш пријатељ, слабовиди монах Серафим, инок Александар и ја – касно увече шетали Псковом. Наша монашка одећа привукла је пажњу пијаног друштванца. Прво почеше да нас засипају подсмесима, затим пређоше на увреде и претње. Отац Рафаило физички је био необично снажан, као какав помало трапав млад медвед. Ни отац Виктор није био мачји кашаљ, а после затвора добро је знао како треба одговорити у оваквој ситуацији. Серафим је био напросто див, без обзира на своју слабовидост. Напослетку, инок Александар, најистакнутији међу нама у борилачком смислу, имао је висок степен у каратеу. На мене с мојим килавим трећим јуниорским у боксу у овом се друштву није рачунало.
Али ми смо, не одговарајући барабама, мирно продужили даље. Чак и кад су на нас полетели бусење земље, камење и некакви штапови, трудили смо се да на то не обраћамо пажњу. Сваки успешан погодак пратили су смех иза наших леђа и најприземније псовке. Инок Александар сав се тресао од негодовања. Најзад не издржа: дрхтавим гласом кратко замоли оца Рафаила за благослов да застане и поприча са заблуделим младим људима.
Али отац Рафаило је само безбрижно корачао, као да се ништа не догађа.
Напокон су безобразници сасвим прекардашили. Видећи да на нас не делују ни увреде ни бусење блата, почеше да вређају Господа Бога и Мајку Божју.
Отац Рафаило стаде.
Ја не могу – уздахну он – свештеник сам. Отац Виктор је ђакон, не може ни он. Отац Серафим и Георгије Александрович су резерва. Шта да се ради, остајеш само ти, оче Александре!
Иноку Александру није требало двапут говорити. Стрже са себе монашки појас, збаци доњу мантију и, нашавши се у дугачкој кошуљи, широким чакширама и чизмама од непромочивог платна, окрену се према изгредницима. Ови – било их је неколицина – зачуђено застадоше. Следећег тренутка инок Александар испусти дивљачки, варварски крик, скочи у ваздух и баци се ногама међу пијано друштво. Даље настаде крваво разбојиште. Несрећни хулигани само су бауљали на различите стране бришући крв и пљујући избијене зубе. Пожурисмо да задржимо оца Александра, али и ми добисмо своје у жару борбе. Пошто смо с тешком муком умирили нашег јунака, као бул-теријера после борбе, и уверили се да за неваљалце не треба да зовемо хитну помоћ, поново обукосмо инока Александра у доњу мантију и настависмо својим путем.
Ова прича није, наравно, најбољи пример смерности, али у монашком животу оца Рафаила живих примера праве смерности било је напретек. Узмимо само архимандрита Јована (Крестјанкина), који је духовник оца Рафаила постао после смрти оца Атиногена. Било је и других, као на пример готово сасвим незнани подвижник, васпитач оца Никите, јеромонах Доситеј (Пашков).
И он је прошао кроз Псковско-Печорску школу. Отац Доситеј, као и многи монаси Псковско-Печорског манастира његова узраста, претурио је преко главе цео рат. Ти још сасвим млади ратници, који су ослободили своју земљу и освојили пола Европе, вратили су своје земаљске дугове и дошли да служе Богу Свемогућем. Добро су знали зашто су доспели у манастир и због чега се овде подвизавају на живот и смрт, у духовној бици за себе и за оне живе и мртве своје исписнике којима није било дато да буду позвани у овај најважнији, свету невидљив рат.
Отац Доситеј био је заиста велик монах, готово неприметан у манастиру. То је, узгред буди речено, поуздано обележје истинског узвишеног подвижника. У парохију је доспео по послушању архијереју. Овај је једном јеромонаха Доситеја упутио да привремено служи у удаљеном селу Боровик, у Покровском храму, затим још једном и још једном, да би га најзад оставио као пароха у томе селу.
Кад је отац Доситеј отишао у испосницу, сместио се два километра низводно, у напуштеној кући на острвцу међу мочварама; долазио је само недељом: да се причести Светим Христовим тајнама, и то чунићем од издубљеног јеловог стабла. (У том чамцу нико сем старца није могао да плови ни десет метара, одмах би се преврнуо.) Остале дане отац Доситеј проводио је потпуно усамљен.
У своју кућу у непроходној забити отац Доситеј довукао је храстово стабло с огромном дупљом. У ту се дупљу старац завлачио да би сате проводио у Исусовој молитви, потпуно се издвојивши чак и од оне своје мале скитске свакодневице.
Али пошто је сасвим отишао од света, загонетни пустињак је свим силама своје душе испуњене љубављу наставио да брине о томе свету – и ватреном молитвом, и радовима који су откривени тек после његове смрти. Прегледајући ствари оца Доситеја, отац Никита и ја нашли смо писаћу машину и његовом руком прекуцане, преко индига, у четири примерка – Нови завет, књиге древних подвижника Лествица и Дела Исака Сирина и пет томова дела епископа Игњатија (Брјанчанинова). Тих година, кад је готово сва духовна литература била уништена, било је то право откровење.
Због своје прозорљивости, отац Доситеј је још дуго пре одласка десеторице монаха из Псковско-Печорског манастира, у назнакама почео да говори о том догађају. Није одобравао поступак инока, али жалио их је, вајкао се предвиђајући у каквој ће се нужди наћи, па је чак почео да спрема намирнице за њих – прекрупу, конзерве и остале залихе. Отац Доситеј, као ратни ветеран, имао је доста добру пензију. Кад се, већ после његове смрти, доиста догодило да су десеторица монаха отишла из манастирске обитељи, ове намирнице помогле су некима од њих.
Локалне сеоске пијанице дознале су и по округу разгласиле да поп добија велику пензију. Једном су се тројица снажних момака, познати провалници и лопови из рејонског центра, чамцем одвезла до њега – да га опљачкају. Упали су у старчеву келију и претећи затражили новац и уопште све што има.
Отац Доситеј рече им мирно:
Узмите шта год хоћете. Само да вас најпре благословим. И начини над њима знак јерејског благослова. Истог тренутка провалнике спопаде такав ужас да само нахрупише на врата и у паници побегоше куд који. Старац је био висок, сув и жилав, па је и у дубокој старости поседовао необичну снагу. Дуго је успевао да се снађе у свом скиту сасвим сам. Али последњих година помагали су му отац Никита и отац Рафаило. Једном приликом њих тројица спремали су дрва за зиму. Два млада монаха подизали су облице, а отац Доситеј их је секао старом моторном тестером. Кад су се млади људи поприлично уморили, и старац је пристао да се одмори. Отац Рафаило одлучи да придржи препотопску моторну тестеру и кад осети њену велику тежину, остаде запрепашћен како отац Доситеј може да ради тако дуго без предаха. Истога дана, како је причао отац Рафаило, старац и он заједно су ушли у шупу по некакав алат, кад, наједном, млади монах крај свога босог стопала спази шарку-мочварушу. Претрну, али одмах зачу старчев спокојан глас:
Не бој се, неће ти ништа. Узми ренде, па да идемо.
Једном упитах оца Никиту: Мора бити да је твој старац-аскета имао тешку нарав? На то отац Никита одговори да може испричати једну згоду. Као шеснаестогодишњи деран био је из неког разлога страховито љут на оца Доситеја, па је чак и викнуо на њега. Старац му се бацио у ноге и са сузама почео да моли за опроштај што је васпитанику допустио да западне у толики гнев.
Господу је отац Доситеј отишао на Велики четвртак. Тога јутра допловио је у свом чунићу преко хладне пролећне воде у храм, причестио се на литургији и опет отпловио у скит. А сутрадан су му тело нашли у реци. Поред њега је плутао преврнути чамац-брвно. Кад су у мртвачници обављали обдукцију, лекари су се зачудили што у покојниковој утроби нису нашли никакве остатке хране. Отац Никита објаснио им је да старац током целог Великог поста није окушао ништа изузев Светог причешћа и воде. У милицијски записник о смрти унели су стога: “утопио се у реци услед потпуне физичке исцрпљености”.
Отац Доситеј сахрањен је васкршње недеље, у манастиру, у пештерама. Кад ковчегу приђе отац Јован, само што погледа покојника, пљесну рукама и узвикну:
Убише те, мој Доситеју!
И доиста, ускоро се у околини пронео глас да су се пијани ловци из Пскова хвалили како су, док су се возили реком у моторном чамцу, из забаве у воду претурили старог попа који је пловио на брвну.
Отац Доситеј је целим својим животом тежио циљу који се у нашем свету открива тек малобројним изабраницима Божјим – својој Голготи. За нас, обичне људе, то је непојмљиво. Касније смо, међу старчевим папирима, нашли песмицу коју је написао себи самоме:
Не сиђи мишљу са Голготе,
Сећања увек нек те кроте
На искупљења тог дивоте
Којим је Христос дарив’о те.
Много тога било је непојмљиво у његовом животу. Али у једно нисмо сумњали – Бог му је учинио да у последњем тренутку очита молитву Његовога сина Исуса Христа на Голготи – за оне који су га разапели и за сав људски род: “Оче, опрости им јер не знају шта чине.”
Архимандрит Јован (Крестјанкин) називао је оца Доситеја последњим великим руским пустињаком.
